Feljton

FELJTON - ZBOG ZAVIČAJA SE VOLI NAROD KOME PRIPADAŠ: Dobričina planina je bila Goč, odakle je prvi put video celu moravsku dolinu

KADA sam bila dete i terala ga da mi priča o svom detinjstvu, najčešće mi je govorio da je zaboravio svoje detinjstvo.

ФЕЉТОН - ЗБОГ ЗАВИЧАЈА СЕ ВОЛИ НАРОД КОМЕ ПРИПАДАШ: Добричина планина је била Гоч, одакле је први пут видео целу моравску долину

Foto: Porodični arahiv Ane Ćosić Vukić

O očevom detinjstvu mi je pričala Nana, njegova majka koju je i on tako nazivao, a ime joj je bilo Radmila, nadimak Milka. Te priče su me uvek rastuživale. Najviše priča o njegovom bolesnom oku.

Posle preležanog šarlaha dobio je neku tešku infekciju oka od koje su ga lečile seoske vračare sve dok ga otac nije odveo na očnu kliniku u Beograd, a tada je već bilo kasno. Kad pomislim na oca – dečaka, vidim ga kako se u seljačkom odelu sa zavojem preko oka sa ocem spušta niz Višegradsku ulicu i drži u ruci pomorandžu – voće koje je prvi put video, a koju nije pojeo jer mu je ispala iz ruku. Taj pad pomorandže i njeno kotrljanje niz strmu ulicu bole me više nego njegovo oko. Zbog tog nesrećnog oka koje je suzilo, nije se igrao kao njegovi vršnjaci: plašeći se da ne povredi drugo oko nije smeo da se tuče sa drugim dečacima, niti da se upusti u pustolovne igre. Sklanjajući se od dece, bežao je u krila svojih dedâ i njihovu zaštitu. Rastao je uz starce, pa je verovatno zato bio ozbiljno, „tužnjikavo“ dete, ono što se naziva „star mali“. Rekao mi je:

– Ja se, Ana, iz svog detinjstva stvarno ne sećam igara sa vršnjacima. Sebe vidim uz dedu Jeftimija u bašti i vinogradu, sa deda Lesom – Aleksom na političkim zborovima, sa majkom pored šporeta i u štali... Da zaslužim i opravdam pažnju i nežnost svojih deda, bio sam uzorno poslušan i ozbiljan. Bio sam vredno dete, zbog čega su me svi voleli i isticali za primer drugačijoj deci i dečacima. Umesto igara ja sam obavljao sve seoske, zemljoradničke i kućne poslove odgovarajuće mojoj snazi. U osnovnoj školi bio sam odličan, ali ne i najbolji đak. [...]

Foto Knjiga "Vreme sa ocem"

 

ZAKLjUČUJEM  da ne voli svoje detinjstvo.
- Ne volim doba svog polusvesnog života. Ja sam do stupanja u komunistički pokret 1939. godine, dakle do svoje 18. godine, imao jedan sasvim beznačajan, privatan život, nešto nesrećniji, odnosno tužniji no mnogi moji vršnjaci, i da nisam, stupanjem u poslove iz domena istorije svoga naroda, postao pisac i još ponešto, niko, pa ni ti, moja ćerka, ne bi se zanimali za moje detinjstvo. Detinjstvu tek zrelost, starost i smrt pisca daju izvestan značaj.

Ima u tome istine... Uspeh i slava, život sa Božicom, njegovi prijatelji –  u meni ne mogu da prekriju sliku oca – dečaka, sa zavojem preko oka koji se ne igra sa drugom decom. Zbog takvog detinjstva, najvažnije mu je bilo kad sam ja bila dete da se igram sa drugom decom...

Detinjstvu tek zrelost, starost i smrt pisca daju izvestan značaj

-  Da detinjstvo može da bude i dominantna odrednica u stvaralaštvu pisca u svom radu o Branku Ćopiću ubedljivo si pokazala. A i u ovom našem razgovoru primoravajući me da tražim sebe i tamo gde nisam imao svest da postojim, uviđam koliko je i mene i svet mojih romana bez dece uslovilo detinjstvo koje sam nedečije proživeo. [...]

POSTOJI  jedan njegov tekst koji je izgovorio u Kruševcu kada je primao „Bagdalin prsten“, u kome je rekao da je njemu kao piscu zavičaj mnogo sadržajnije i saznajno značajnije emocionalno jezgro nego što je njegovo detinjstvo. Citiram ga i zato što je napisan tako da se ne može prepričati: „Ja jarko i tamno pamtim moju Veliku Drenovu, njene ljude pretvorene iskustvima životne muke i za sve spremne; pamtim polje – Reku i Belo brdo sa vinogradima, gde mi je deda Jeftimije ljubavlju otkrivao život i lepotu biljaka; pamtim životne neumore majke seljanke, i patnje većih mučenica od nje; pamtim bedu drenovskih, stragarskih i parcanskih nadničara, kojima je svaki dan bio gladna godina. Moje rodno selo je i sav moj arhetipski svet.

Moj zavičaj je i selo moje majke Orlovac i Milutovac, gde me je deda Aleksa pelcovao politikom za narod.

Moja planina je Goč, odakle sam prvi put video i zapamtio moravsku dolinu celu, i doživeo prvi setni suton mladićstva.

Moja reka je Morava sa srebrnastim brzacima i virovima zelenijim od deteline, dok njom nisu zaplivali zaklani ljudi.

Moj zavičaj je i Aleksandrovac sa Nižom vinogradarsko-voćarskom školom i internatom, gde sam saznao da postoji nauka o voćkama i vinovoj lozi i prvi put čuo da je komunizam srećna budućnost.

NADA U DOBRU BUDUĆNOST

MOJ zavičaj je i ljudsko razočarenje u mene, i nepristajanje na moje ideje i stavove, i strah od mene pred vlašću, i vlast kada sam je smatrao svojom, i kada mi je postala tuđa i ja njen protivnik, i mržnja koju sam izazivao svojim mišljenjem i postupcima, svojim delanjem i postojanjem.Zavičaj me nagrađivao i sledbeništvom i protivništvom, i častima i bojkotom.Zavičaj mi je dao razloge da volim narod kome pripadam; zasnovao mi nadu u dobru budućnost srpskog naroda; zažegao mi i sumnje u njegovu budućnost bolju od sadašnjice...“

Moj zavičaj je i Župa, najlepše srpsko vinogorje, u kome se dogodi poslednja bitka u „Deobama“; i Kopaonik, naša planina najbliža zvezdama, gde se stvarno zbilo Otkriće; i zapadno pomoravlje sa duguljastim nebom nad „Dalekim suncem“ i „Korenima“.

MOJ zavičaj su i manastiri Žiča i Ljubostinja, koji su me podsticali da se mučim za veru u Boga i gde se monah Gavrilo lomio između Hrista i Sotone.

Moj zavičaj su i naše seljačke pijace – Vrnjačka Banja i Kraljevo, gde sam doživeo prva socijalna poniženja i saznao da postoje dva suprotstavljena sveta – selo i grad.

Moj zavičaj je i Trstenik, u kome sam rano zaslutio moć vlasti i novca i gde čudnim slučajem nisam zaklan 1942. godine.

Moj zavičaj je i Kruševac, carski grad sa Lazarevom kulom, Okružnim sudom, kasarnom, hotelima „Pariz“ i „Evropa“, u kome sam pojmio kosovski mit i srpsku epiku, istoriju, državu, urbanu civilizaciju.
Moj zavičaj je Rasinski partizanski odred, gde sam polagao ratnu maturu, ispit ljudskog bratstva i magistrirao iz oblasti kolektivno nesvesnog.

Moj zavičaj su Rasina, Jastrebac i Toplica, gde sam se borio za ideale i zablude, hranjen projom i seljačkom dobrotom. [...]

Dobrica Ćosić sa suprugom Božicom / Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom" V. Vuletić

Moj zavičaj su i moji prijatelji i drugovi sa kojima sam živeo veliku nadu i obmanu veka, strah i brige, muke i zadovoljstva života, koja nisu bila mala.

Moj zavičaj je moj univerzitet. U njemu sam pojmio šta je čovek; šta ne može i ne sme čovek.

Zavičaj je moja primarna, prvorodna slika sveta; antropološka, jezička, psihološka, etička matrica mog književnog dela.

VELIKA  Drenova je imaginarno Prerovo – selo mojih romana; Kruševac je imaginarna Palanka – varoš mojih romana; Trstenik je imaginarna Čaršija – sresko mesto mojih romana; Goč, Jastrebac, Kopaonik su imaginarna Planina mojih romana. Likovi u romanima „Daleko je sunce“, „Koreni“, „Deobe“ i mnogi junaci u Vremenu smrti su imaginarni ljudi moga zavičaja. Ako su oni ubedljivi, ako su stupili u imaginarnu biblioteku srpske književnosti, ja sam odgovoran za njihovo značenje i trajanje.

Moj zavičaj je i odanost i značaj koji su mi ljudi ukazivali u mom dugom i napornom životu...

Ovaj tekst o zavičaju neću da tumačim jer daleko prevazilazi značaj prilike u kojoj je izgovoren i sadrži važan autopoetički smisao. Toliko mnogo je mog oca u toj jednoj stranici...

SUTRA: DEDA JE GLASAO ZA LjUDE, A NE ZA STRANKE

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
NIKADA NEĆEMO SAZNATI PRAVU ISTINU: Sabalenka progovorila o dopingu

"NIKADA NEĆEMO SAZNATI PRAVU ISTINU": Sabalenka progovorila o dopingu