FELJTON - ZBOG ZAVIČAJA SE VOLI NAROD KOME PRIPADAŠ: Dobričina planina je bila Goč, odakle je prvi put video celu moravsku dolinu

KADA sam bila dete i terala ga da mi priča o svom detinjstvu, najčešće mi je govorio da je zaboravio svoje detinjstvo.

Foto: Porodični arahiv Ane Ćosić Vukić

O očevom detinjstvu mi je pričala Nana, njegova majka koju je i on tako nazivao, a ime joj je bilo Radmila, nadimak Milka. Te priče su me uvek rastuživale. Najviše priča o njegovom bolesnom oku.

Posle preležanog šarlaha dobio je neku tešku infekciju oka od koje su ga lečile seoske vračare sve dok ga otac nije odveo na očnu kliniku u Beograd, a tada je već bilo kasno. Kad pomislim na oca – dečaka, vidim ga kako se u seljačkom odelu sa zavojem preko oka sa ocem spušta niz Višegradsku ulicu i drži u ruci pomorandžu – voće koje je prvi put video, a koju nije pojeo jer mu je ispala iz ruku. Taj pad pomorandže i njeno kotrljanje niz strmu ulicu bole me više nego njegovo oko. Zbog tog nesrećnog oka koje je suzilo, nije se igrao kao njegovi vršnjaci: plašeći se da ne povredi drugo oko nije smeo da se tuče sa drugim dečacima, niti da se upusti u pustolovne igre. Sklanjajući se od dece, bežao je u krila svojih dedâ i njihovu zaštitu. Rastao je uz starce, pa je verovatno zato bio ozbiljno, „tužnjikavo“ dete, ono što se naziva „star mali“. Rekao mi je:

– Ja se, Ana, iz svog detinjstva stvarno ne sećam igara sa vršnjacima. Sebe vidim uz dedu Jeftimija u bašti i vinogradu, sa deda Lesom – Aleksom na političkim zborovima, sa majkom pored šporeta i u štali... Da zaslužim i opravdam pažnju i nežnost svojih deda, bio sam uzorno poslušan i ozbiljan. Bio sam vredno dete, zbog čega su me svi voleli i isticali za primer drugačijoj deci i dečacima. Umesto igara ja sam obavljao sve seoske, zemljoradničke i kućne poslove odgovarajuće mojoj snazi. U osnovnoj školi bio sam odličan, ali ne i najbolji đak. [...]

Foto Knjiga "Vreme sa ocem"

ZAKLjUČUJEM  da ne voli svoje detinjstvo.
- Ne volim doba svog polusvesnog života. Ja sam do stupanja u komunistički pokret 1939. godine, dakle do svoje 18. godine, imao jedan sasvim beznačajan, privatan život, nešto nesrećniji, odnosno tužniji no mnogi moji vršnjaci, i da nisam, stupanjem u poslove iz domena istorije svoga naroda, postao pisac i još ponešto, niko, pa ni ti, moja ćerka, ne bi se zanimali za moje detinjstvo. Detinjstvu tek zrelost, starost i smrt pisca daju izvestan značaj.

Ima u tome istine... Uspeh i slava, život sa Božicom, njegovi prijatelji –  u meni ne mogu da prekriju sliku oca – dečaka, sa zavojem preko oka koji se ne igra sa drugom decom. Zbog takvog detinjstva, najvažnije mu je bilo kad sam ja bila dete da se igram sa drugom decom...

-  Da detinjstvo može da bude i dominantna odrednica u stvaralaštvu pisca u svom radu o Branku Ćopiću ubedljivo si pokazala. A i u ovom našem razgovoru primoravajući me da tražim sebe i tamo gde nisam imao svest da postojim, uviđam koliko je i mene i svet mojih romana bez dece uslovilo detinjstvo koje sam nedečije proživeo. [...]

POSTOJI  jedan njegov tekst koji je izgovorio u Kruševcu kada je primao „Bagdalin prsten“, u kome je rekao da je njemu kao piscu zavičaj mnogo sadržajnije i saznajno značajnije emocionalno jezgro nego što je njegovo detinjstvo. Citiram ga i zato što je napisan tako da se ne može prepričati: „Ja jarko i tamno pamtim moju Veliku Drenovu, njene ljude pretvorene iskustvima životne muke i za sve spremne; pamtim polje – Reku i Belo brdo sa vinogradima, gde mi je deda Jeftimije ljubavlju otkrivao život i lepotu biljaka; pamtim životne neumore majke seljanke, i patnje većih mučenica od nje; pamtim bedu drenovskih, stragarskih i parcanskih nadničara, kojima je svaki dan bio gladna godina. Moje rodno selo je i sav moj arhetipski svet.

Moj zavičaj je i selo moje majke Orlovac i Milutovac, gde me je deda Aleksa pelcovao politikom za narod.

Moja planina je Goč, odakle sam prvi put video i zapamtio moravsku dolinu celu, i doživeo prvi setni suton mladićstva.

Moja reka je Morava sa srebrnastim brzacima i virovima zelenijim od deteline, dok njom nisu zaplivali zaklani ljudi.

Moj zavičaj je i Aleksandrovac sa Nižom vinogradarsko-voćarskom školom i internatom, gde sam saznao da postoji nauka o voćkama i vinovoj lozi i prvi put čuo da je komunizam srećna budućnost.

Moj zavičaj je i Župa, najlepše srpsko vinogorje, u kome se dogodi poslednja bitka u „Deobama“; i Kopaonik, naša planina najbliža zvezdama, gde se stvarno zbilo Otkriće; i zapadno pomoravlje sa duguljastim nebom nad „Dalekim suncem“ i „Korenima“.

MOJ zavičaj su i manastiri Žiča i Ljubostinja, koji su me podsticali da se mučim za veru u Boga i gde se monah Gavrilo lomio između Hrista i Sotone.

Moj zavičaj su i naše seljačke pijace – Vrnjačka Banja i Kraljevo, gde sam doživeo prva socijalna poniženja i saznao da postoje dva suprotstavljena sveta – selo i grad.

Moj zavičaj je i Kruševac, carski grad sa Lazarevom kulom, Okružnim sudom, kasarnom, hotelima „Pariz“ i „Evropa“, u kome sam pojmio kosovski mit i srpsku epiku, istoriju, državu, urbanu civilizaciju.
Moj zavičaj je Rasinski partizanski odred, gde sam polagao ratnu maturu, ispit ljudskog bratstva i magistrirao iz oblasti kolektivno nesvesnog.

Moj zavičaj su Rasina, Jastrebac i Toplica, gde sam se borio za ideale i zablude, hranjen projom i seljačkom dobrotom. [...]

Dobrica Ćosić sa suprugom Božicom / Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom" V. Vuletić

Moj zavičaj su i moji prijatelji i drugovi sa kojima sam živeo veliku nadu i obmanu veka, strah i brige, muke i zadovoljstva života, koja nisu bila mala.

Moj zavičaj je moj univerzitet. U njemu sam pojmio šta je čovek; šta ne može i ne sme čovek.

Zavičaj je moja primarna, prvorodna slika sveta; antropološka, jezička, psihološka, etička matrica mog književnog dela.

VELIKA  Drenova je imaginarno Prerovo – selo mojih romana; Kruševac je imaginarna Palanka – varoš mojih romana; Trstenik je imaginarna Čaršija – sresko mesto mojih romana; Goč, Jastrebac, Kopaonik su imaginarna Planina mojih romana. Likovi u romanima „Daleko je sunce“, „Koreni“, „Deobe“ i mnogi junaci u Vremenu smrti su imaginarni ljudi moga zavičaja. Ako su oni ubedljivi, ako su stupili u imaginarnu biblioteku srpske književnosti, ja sam odgovoran za njihovo značenje i trajanje.

Moj zavičaj je i odanost i značaj koji su mi ljudi ukazivali u mom dugom i napornom životu...

Ovaj tekst o zavičaju neću da tumačim jer daleko prevazilazi značaj prilike u kojoj je izgovoren i sadrži važan autopoetički smisao. Toliko mnogo je mog oca u toj jednoj stranici...

SUTRA: DEDA JE GLASAO ZA LjUDE, A NE ZA STRANKE

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - SLUČAJ PONEKAD BIVA TVORAC LjUDSKE SUDBINE : Prelomni istorijski događaji otkrivali su ljude velikih sposobnosti

06. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - IZDAVAČI OBLIKUJU KNjIŽEVNU SUDBINU: "Ti si moja ćerka" značilo je "ti to možeš"

05. 06. 2023. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - PISAC KOJI SLUŠA OCENE SVOG DETETA: Zbog antititoističkog angažmana bio je napadan gotovo tri decenije

04. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 5

FELjTON - ZAPAD JE NAORUŽAVAO HRVATE I MUSLIMANE: Zapadni mediji širili mit o Srbinu agresoru i Muslimanu žrtvi

03. 06. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije