ATENTAT PRIPREMAN BEZ ZNANJA SRPSKE VLADE: Odnosi u Evropi bili su glavna pogonska snaga za izbijanje Velikog rat

DOSAD se nije mnogo pisalo u našoj i svetskoj istoriskoj nauci o Sarajevskom atentatu i njegovim posledicama.

Posle atentata u Sarajevu je nastao pogrom svega što je srpsko, Foto Iz knjige "Sečanja" Vase Čubrilovića

Posebice nemačka istoriska nauka je posle Prvog svetskog rata ulagala sve napore da dokaže opravdanost napada Austro-Ugarske na Srbiju 1914. zbog učešća njenih organa u spremanju atentata u Sarajevu. Čitave naučne ekipe, pa i instituti bavili su se tim pitanjem, ne samo u Nemačkoj, Austriji i kod nas, nego u celom svetu. Raspravljanje o odgovornosti za početak Prvog svetskog rata se pooštrilo od 1933. do 1945. kad je na vlasti u Nemačkoj bio Hitlerov nacional-socijalistički pokret. Što je diskusija u svetskoj istoriskoj nauci o odgovornosti za početak Prvog svetskog rata dobijala više međunarodno-političku pozadinu, tim se manje išlo objektivnom prikazivanju činjenica o uzrocima i povodu Prvog svetskog rata. Sarajevski atentat se istraživao više kao neki kriminalni senzacionalan slučaj, nego kao posledica odnosa između Austro-Ugarske i jugoslovenskih naroda uopšte.

Tek Drugi svetski rat, što ga je počeo Treći nemački Rajh pod vođstvom Adolfa Hitlera napadom na Poljsku 1939, i bez nekog sarajevskog atentata, ukazao je na objektivne klasno-političke i nacionalno-političke uzroke i ratu u Evropi 1914–1918. Arhive, pre svega nemačke su postale pristupačne istoriskim istraživanjima. Na osnovu novih podataka moglo se približno tačno utvrditi da su unutarnji i međunarodni odnosi Evrope za epohe imperijalizma bili osnov i glavna pogonska snaga sukobima naroda i država u početku 20. veka, sukoba, koji će na koncu dovesti 1914. do Prvog svetskog rata. Novija istoriska naučna proučavanja Evrope pred Prvi svetski rat su dovela do tog zaključka. U taj vrtlog sukoba među narodima i državama bile su uvučene i Austro-Ugarska i Srbija. Njihove suprotnosti su bile tako duboke i nepremostive, da je bio neminovan sukob 1914. bez obzira desio se atentat u Sarajevu ili ne.

VEĆ SAM rekao, da sam kao naučnik izbegavao da učestvujem u diskusiji o uzrocima početka Prvog svetskog rata. Smatrao sam, da ja kao učesnik u atentatu, ne mogu ulivati poverenje prosečnom čitaocu, niti ga uveriti u moju naučnu nepristrasnost. Međutim, to ne znači da se i ja nisam interesovao za tu problematiku i kao naučnik istoričar i kao učesnik u jednom krupnom međunarodnom događaju od veli[ki]h istoriskih posledica i za moju zemlju i za celu Evropu. Pratio sam diskusije o odgovornosti za početak Prvog svetskog rata desetinama godina. Razgovarao sam o tome i sa našim ljudima i sa strancima. Pročitao sam glavne knjige i rasprave, što su o tom pisane. I sam sam o tim pitanjima razmišljao i dolazio do nekih zaključaka. Izneću ih ovde u svojim sećanjima kao svedočanstvo jednog učesnika i kao plod proučavanja jednog istoričara.

Prvo i osnovno pitanje, što se postavilo istog dana kad je atentat u Sarajevu izvršen, ko je i zašto je organizovao taj atentat protiv austriskog naslednika prestola. Austriski istražni organi nastojali su odmah posle atentata da proniknu u pozadinu njegove organizacije i utvrde ko je stojao iza ljudi, što su ga pripremili i izvršili. Pri tom su podsticani željom i planom svojih političkih vlasti da se po svaku cenu dokaže da je iz svega bila najpre službena Srbija, to jest vlada, a kad se to ne bi moglo dokazati za njeno neposredno učešće, onda da se dokaže posredno.

O UČEŠĆU srpske vlade ne može biti ni govora. Svi istoriski izvori, što su sačuvani iz toga vremena, govore da je vlada Nikole Pašića posle balkanskih ratova preduzimala čitav niz mera, da smiri suprotnosti sa Austrijom i po mogućstvu popravi svoje odnose sa vladom u Beču. Ona je uticala [na] političke jugoslovenske pokrete i ljude onoga vremena, da ublaže opoziciju protiv režima u Austro-Ugarskoj. U tom pravcu je delovala i na studentske omladinske organizacije u Austriji. U samoj Srbiji vlada je u drugoj polovini 1913. i u prvoj polovini 1914. preduzimala niz političkih i upravnih mera da kanališe u mirne vode akciju Narodne odbrane i drugih revolucionarnih organizacija. Jedan od krupnih razloga sukoba između radikalne stranke i njene vlade i oficirske organizacije pod imenom „Ujedinjenje ili smrt”, obično zvane „Crna ruka” bio je upravo taj, što se vlada nije slagala sa nekontrolisanom aktivnošću ove organizacije kako u novooslobođenim oblastima Stare Srbije i Makedonije, tako u jugoslovenskim pokrajinama Austro-Ugarske. Sukob se u proleće 1914. tako zaoštrio da je ministar unutarnjih dela Stojan Protić izdao naređenje građanskim policiskim organima na Drini da nadziru prelaženje preko granice i ljudi vojne obaveštajne službe. Naređenja te vrste ovim vlastima nađena su u arhivu nekadanjeg ministarstva inostranih dela Srbije i objavljena [su].

I VEĆ  sud u procesu protiv sarajevskih atentatora u jesen 1914. ne daje težište na neposredno učešće srpske vlade u spremanju atentata, nego usredsređuje težište svojih optužbi, kad se tiče Srbije i njenih organa, na Narodnu odbranu, pogranične vojne organe i četničke krugove iz Beograda. Tu je dobio neke dokaze na osnovu iskaza optuženih i arhiva pograničnog oficira kapetana Prvanovića.

Osnovno je pitanje, šta su optuženi priznali. Mi iz Sarajeva nismo imali, osim Danila Ilića, veza sa Srbijom. Pristupili smo organizaciji, tražili oružje, a nismo ni pitali odakle će doći. Ja sam o tom nešto razgovarao sa Ilićem i znao sam da će se doneti iz Srbije. Nisam se tome čudio. Znali smo i pre da se prenosi oružje iz Srbije u Bosnu od komita i njihovih prijatelja. Jedan „brauning” imao je u početku 1913. i moj brat Veljko.

Ja sam ga nosio sobom, kad sam u februaru 1913. išao noću preko planine Majevice kao kurir Mišku Jovanoviću u Tuzlu. Zato se nismo dalje interesovali, otkud dolazi oružje.

Tako sam i izjavio istražnom sudiji 1914: oružja ima u Srbiji i to slobodnog, pa se može dobiti iz slobodne ruke od bivših dobrovoljaca i komita.

Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, preko svojih poznanika Bosanaca Milana Ciganovića i Đure Šarca su stupili u vezu sa komitskim vojvodom majorom Vojinom Tankosićem i od njega su dobili oružje za izvršenje atentata. To su istražni organi vlasti saznali već prvih dana jula 1914. godine. Rekao im je o tome Princip, pa su dodali i potvrdili Čabrinović i Danilo Ilić.

PRISTRASNA TUMAČENjA

VEĆ nekoliko dana posle atentata austriski činovnik Ministarstva inostranih dela, poslat [je] u Sarajevo, da utvrdi krivicu srpske vlade u spremanju atentata. Odgovorio je, da za to nema dokaza. Ostalo je to sve do naših dana. Istoriska nauka je nepristrasno utvrdila da srpska vlada nije imala nikakvog učešća u spremanju Sarajevskog atentata, nasuprot, sve je radila u to doba, da smiri i sredi odnose sa susednom monarhijom. Sve, što se o tome pisalo u smislu traženja dokaza o neposrednoj odgovornosti srpske vlade za spremanje Sarajevskog atentata, nema veze sa pravom naukom. Bila su pristrasna, tendeciozna prikazivanja, zasnovana na nekritički odabranim ili tumačenim izvorima.

SUTRA: SRBIJA NIJE ODGOVORNA ZA POČETAK SVETSKOG RATA

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - SVI PRIZNALI ATENTAT, NIKO SE NIJE POKAJAO : U dvorištu zatvora obešena su trojica seljaka iz sela Miljevine kod Foče

10. 02. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije