FELJTON - ZARAŽENIM ĆEBADIMA DESETKOVALI INDIJANCE: "Biološko" ratovanje primenjeno je i u osvajanju američkog kontinenta

NE verujem da još ima nekog na svetu ko nije čuo za činjenicu da su rani evropski doseljenici u Sjedinjenim Američkim Državama, u sukobima oko ogromnih prostranstava zemlje, sa starosedeocima američkog kontinenta („indijancima“), pored ogromne vojne i oružane premoći, koristili i svojevrsno „biološko oružje“. O čemu se radi?

Pokrštavanje domorodaca u Srednjoj Americi, Foto Profimedia

Verovatno su američki doseljenici bili inspirisani relativno svežim istorijskim iskustvom Španaca, prilikom zauzimanja i otimanja ogromnih prostranstava Srednje i Južne Amerike, od mnogobrojnog autohtonog domorodačkog stanovništva (Asteci, Olmeci, Maje itd.). Istorijske knjige, a naročito zapisi sveštenika rimokatoličke crkve, jasno su evidentirali da su španske okupacione snage, iako neuporedivo malobrojnije od domorodačkog stanovništva, za vrlo kratki vremenski period osvojili ogromna prostranstva. Razlog za takav neverovatan uspeh španske vojne ekspedicije nije ležao samo u njihovoj nesumnjivoj tehnološkoj vojnoj nadmoći, već i u činjenici da je celokupno domorodačko stanovništvo vrlo brzo bilo desetkovano zaraznim bolestima, koje su sa sobom doneli Španci. Španci, odnosno sveštenici rimokatoličke crkve, prvi su primetili i zapisali da su domoroci u ogromnom procentu umirali i od lakših bolesti kao što su bile boginje ili grip. Smatra se da je oko 90% domorodačkog stanovništva Srednje i Južne Amerike umrlo usled obolevanja od zaraznih bolesti koje su bile uobičajene u Evropi, ali sa mnogo blažim simptomima i mnogo nižom smrtnošću nego što se to manifestovalo kod njih. Posle toga je Španija lako preuzela ogromna, sada gotovo prazna prostranstva Novog Sveta, odnosno Srednje i Južne Amerike, kao i samog juga Severne Amerike, odnosno Karibe.

KORISTEĆI ovo dragoceno špansko iskustvo, američki doseljenici su „poklanjali“ indijancima zaraženu ćebad, koja su prethodno bila u direktnom kontaktu sa nekim teško bolesnim ili umrlim bolesnicima, a naročito onima koji su bili bolesni od boginja, gripa, tuberkuloze, kolere, kuge, itd. Naravno, možda će neko od vas pomisliti da to nije moguće, jer bi se zaražavali i sami doseljenici a ne samo domoroci – indijanci. Međutim, to se nikada nije dešavalo. Zašto? Moraćemo ovde da objasnimo šta su razlozi za tako efikasnu upotrebu ovog „biološkog“ ratovanja u ta surova vremena.

Da bismo to objasnili, postavićemo pitanje: zašto su evropski doseljenici doneli mnogobrojne zarazne bolesti koje su desetkovale domoroce u Novom Svetu, a da nije bilo ni jedne jedine zarazne bolesti koja je preneta iz Novog Sveta u Evropu i desetkovala njeno stanovništvo?

Verovali ili ne, odgovor se krije u nečemu što je počelo da se dešava još pre 15.000 godina, a traje i dan-danas. Radi se o procesu domestikacije životinja, to jest, o procesu pretvaranja divljih životinja u domaće. Spletom prirodnih okolnosti, ti procesi su se uglavnom odvijali u centralnoj Aziji, u ogromnim stepskim pašnjacima, gde su bili idealni uslovi za život divljih biljojeda (puno trave), i to upravo onih vrsta sisara koji su, zbog svojih bioloških osobina, bili idealni za uspešan proces pripitomljavanja (goveda, ovce, koze, konji). Kako taj proces nije bio kratak, podrazumevao je, i to po prvi put u istoriji čovečanstva, veoma blizak i dugotrajan kontakt između čoveka i tih životinja.

NA TAJ način, po prvi put, neki od uzročnika zaraznih bolesti tih životinja (pasa, goveda, ovaca, koza, kokošaka, konja, itd.), stupaju u kontakt i sa čovekom. Naravno, ti specifični uzročnici zaraznih bolesti životinja, u početku ne mogu da zaraze i čoveka direktno, jer su usko adaptirani i prilagođeni svom primarnom domaćinu i rezervoaru, odnosno datoj životinji. Ali ti uzročnici, pre svega virusi, kao što to čine i dan-danas, povremeno i slučajno mutiraju, i stvore neke svoje potpuno nove varijante, koje onda mogu isto tako slučajno, povremeno zaraziti i samog čoveka. To se posebno odnosi na malu decu i starije članove plemenske zajednice, kod kojih imunitet ili još uvek nije potpuno formiran, ili je već oslabljen usled velike starosti. Tako dolazi do povremenog prelaska uzročnika bolesti životinja na ljude, koji obole sa težom ili lakšom kliničkom slikom bolesti.

Prolaskom hiljada i hiljada godina, dolazi konačno i do pojave takvih oblika virusa, koji sada, sem što mogu preći sa životinje na ljude, mogu uspešno prelaziti i sa bolesnog čoveka na drugog, zdravog čoveka. Dakle, uzročnik se prilagodio čoveku, i sada mu više ne treba uvek životinja kao obavezan izvor uzročnika zaraze, već to postaju inficirani ljudi i uzročnik sada uspešno zaražava i prelazi sa čoveka na čoveka, i sa jedne zajednice ljudi na druge, sa jednog područja na druga udaljena područja. U tom procesu, neki ljudi se razbole i umru, neki prebole bolest i steknu imunitet, a neki koji imaju prirodnu genetsku otpornost na te novopojavljene bolesti, prenose tu osobinu prirodne genetske otpornosti na svoje potomke. I tako se taj proces dešavao neprekidno hiljadama i hiljadama godina. Ovaj proces stalnih izlaganja čoveka raznim uzročnicima zaraznih bolesti poreklom od životinja, i to različitih vrsta uzročnika, doveo je do pojave velikog broja zaraznih bolesti kod ljudi.

NAVEŠĆEMO samo neke primere: čovek je boginje dobio na „poklon“ od goveda i ovaca (čak su i nazivi ostali – kravlje, kokošje ili ovčije boginje), potom virus gripa je dobio od živine i svinja, virus morbila je dobio od kuge goveda (genetska ispitivanja ukazuju da je virus morbila skoro 99% identičan virusu kuge goveda), potom je virus prehlade (srodan koronavirusu) dobio od nekih sojeva virusa korone poreklom od konja, a neke od pasa, a neke i od slepih miševa (verovatno dok je provodio silno vreme po pećinama, gde se u početku smeštao i boravio), bakteriju tuberkuloze dobio je preko mleka poreklom od goveda, itd.

A sada ćemo na trenutak preći u Novi Svet, da vidimo da li su oni imali slične procese, i da li su oni spremili neke zarazne bolesti, na koje su se oni prilagodili, a mi Evropljani nismo, pa da i oni nas zaraze.

Stanovnici domoroci sa Severnoameričkog i Južnoameričkog kontinenta, nisu imali nikakve slične procese domestikacije divljih životinja, preko kojih su mogli „dobiti“ neke zarazne bolesti. Dakle, indijanci Severne i Južne Amerike, nisu pripitomili nijednu vrstu sisara, jer nije ni postojala nijedna koja bi bila pogodna za pripitomljavanje. Zato su domoroci Severne i Južne Amerike i dalje lovili divlje životinje, kada su hteli meso! Na primer, bizone. Nije bilo ni pokušaja pripitomljavanja te ogromne i agresivne životinje. Divlje ćurke i danas žive u prerijama Severne Amerike, i tu vrstu su tek doseljenici iz Evrope pripitomili, dok su ih domoroci ili indijanci lovili u preriji, koja im je služila kao veliki „živinarnik“.

SMRTONOSNI POKLON

NA SVE, nekada životinjske, a sada ljudske bolesti, svi naši preci su se prilagođavali, u proseku, najmanje 10.000 do 15.000 godina! I sve te nevidljive uzročnike bolesti, stanovnici Evrope poneli su u sebi i na sebi i preko Atlantskog okeana, kao „smrtonosni poklon“ za stanovnike, to jest domoroce Novog Sveta.

SUTRA: CILj KONTROLE RAĐANjA STVARANjE SUPERMENA

Preporučujemo

Feljton

1 4

FELjTON: RAĐANjE „EVROMAJDANA“ I ZAČEĆE VELIKOG ZLA - Nacisti iz Ukrajine su za Zapad bili „novorođeni borci za demokratiju“

29. 11. 2022. u 18:00

Feljton

1 13

FELjTON - ZAPAD POKREĆE PLAN B, "NARANDžASTU REVOLUCIJU": U Ukrajini se primenjuje ista strategija kao u Srbiji i Gruziji

28. 11. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije