FELJTON - KRALJ UKIDA FEUDALIZAM U HRVATSKOJ I SLOVENIJI: Država je podeljena na 33 oblasti na čijem čelu su bili veliki župani

NOVI Ustav je proglašen na Vidovdan 1921. i za njegovo usvajanje je glasalo ukupno 223 poslanika (184 Srbina, 18 Muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata).

Zgrada i prozor na trećem spratu kroz koji je bačena bomba na kralja, Foto Iz knjige "Jugoslavija – zabluda najboljih"

Protiv je glasalo 35 poslanika, dok je 158 poslanika apstiniralo, a neki među njima nisu se ni pojavili na glasanju. Ovakav rezultat glasanja dovoljno govori sam za sebe i ukazuje na ono što tek čeka novu državnu zajednicu koja je život započela ovakvim raskolom.

Usvajanjem Ustava prevagnulo je gledište da samo centralistički organizovana država obezbeđuje unutrašnju čvrstinu, a istovremeno je i interes saveznika nalagao da se na ivicama Srednje Evrope i na Balkanu nalazi jedna jedinstvena, stabilna država. Država je definisana kao ustavna parlamentarna i nasledna monarhija u kojoj nije teško prepoznati elemente kompromisnog nacionalnog unitarizma - od kombinovanog grba i zastave do himne čije tri strofe označavaju tradiciju tri naroda, pa čak i službenog jezika koji je označen kao srpsko-hrvatsko-slovenački, što svakako predstavlja veštačku formulaciju. Država je podeljena na 33 oblasti – županije na čijem čelu su bili veliki župani koje je iimenovao kralj.

Iako je Ustav trebalo da počiva na trodeobi vlasti, kralj je ipak bio glavni činilac pošto nije bio obavezan da poštuje stavove skupštinske većine. Zbog toga su se vlade rušile i sastavljale uglavnom na dvoru. Za osam godina, od 1921. do 1929. bilo je ukupno 23 ministarske krize. Sama Skupština u tom periodu ni jednom nije ispunila četvorogodišnji mandat. Izbori su se raspisivali svake druge godine - 1923, 1925. i 1927, što govori da je stanje u novoj državi bilo daleko od stabilnog, bez obzira na uveravanja da je centralizam garancija stabilnosti.                             

NA DRUGOJ strani, Vidovdanski ustav je pokazao i svoju progresivnu stranu odredbama o ličnim slobodama, o slobodi vere, slobodi savesti i slobodi štampe, o pravu na udruživanje i pravu „zbora i dogovora“. Ukinuti su feudalni odnosi, a kmetovi su bez odštete postali vlasnici državne zemlje. Ustavom je ukinuto plemstvo i njihove titule i garantovana je puna ravnopravnost građana ne priznajući „ikakva preimućstva po rođenju“.

Tako je zajednička jugoslovenska država, stvorena borbom u Velikom ratu, život započela ukidnjem ostataka feudalizma, dakle mirnom „buržoaskom revolucijom“, doduše jedan i po vek posle Francuske revolucije. Krajevi u kojima je bio nužan ovaj preobražaj nalazili su se na onoj strani koja je smatrana civlizacijski naprednijom, što je svojevrstan paradoks, jer seljačka i orijentalna Srbija je svoju revoluciju izvela još pod Karađorđem, dakle samo 15 godina posle velike Francuske revolucije.

U vreme donošenja Ustava kralj Petar je bolovao u  usamljenoj vili na Topčiderskom brdu i bio je u takvom stanju da najverovatnije nije ni  znao šta se tog dana dešava u Skupštini. Nepuna dva meseca kasnije će umreti. Ali na taj vidovdanski dan odigraće se nešto što je moglo da okrene točak istorije i dinastiju Karađorđević potpuno obezglavi.

USVAJANjU  Ustava prisustvovao je regent Aleksandar koji je položio zakletvu na Ustav i na povratku iz skupštine u dvor doživeo i srećno preživeo pokušaj atentata. Skupština se tada nalazila u današnjoj ulici kraljice Natalije, preko puta Vaznesenske crkve.

Nekoliko desetina metara deli skupštinski ulaz od raskrsnice sa ulicom Kneza Miloša u koju je kraljevska kočija skrenula. U trenutku skretanja odjeknula je snažna detonacija. Konji su poskočil, a kočijaš ih je naterao u galop i odmakao prema ulici Kralja Milana.

Ostali su u čudu pogledali prema gore odakle se čula detonacija i ugledali oblak dima.
Bilo je jasno da je eksplozija neposredno povezana sa prolaskom regenta i njegove pratnje, a eksplozivna naprava je bačena sa tek dograđenog trećeg sprata zgrade  ministarstva građevina koja se nalazila na uglu ulica Masarikove i Kneza Miloša i koja i danas postoji kao zgrada Privrednog suda. Pošto je regentova kočija odmakla prema dvoru, počeo je lov na atentatora. Pronađen je u dvorištu u rupi punoj blata u kojoj je pokušao da se sakrije, pa je trebalo truda i vremena da se utvrdi njegov identitet. Blatnjavi čovek je bio Spasoje Stejić, zvani Baćo, ali daleko je važnije da je on član zabranjene Komunističke partije i učesnik Oktobarske revolucije.

Bomba, zapravo zapaljeni štapin dinamita koji je Stejić bacio, odbio se od jedne bandere i ekplodirao u vazduhu pre nego što je pao na zemlju. Ta srećna okolnost je svakako doprinela da regent i Nikola Pašić koji se nalazio sa njim u kočiji prođu nepovređeni.

Ipak, desetak ljudi koji su se nalazili u blizini, među njima i dvojica gardista, lakše je povređeno.

STEJIĆ je osuđen na smrt, ali mu je presuda zamenjena kaznom od 20 godina robije.

Osuđeni su i mnogi vodeći ljudi Komunističke partije, među njima i generalni sekretar Filip Filipović na dve godine. Stejić se na suđenju branio da nije želeo da ubije regenta, već da samo skrene pažnju na težak položaj radničke klase. Takva odbrana deluje naivno, ali ako se ima u vidu da su Stejića branili vrsni advokati nije bez osnova verovanje da je Stejić stvarno hteo da napravi predstavu za javnost a ne da ubije. Tome u prilog govori i činjenica da je kraljevska kočija bila prilično daleko od mesta sa koga je Stejić bacio eksploziv, da su povređeni samo oni koji su se nalazili pored same zgrade sa čijeg je prozora bačen dinamit i da su te povrede bile lake. Stejiću je smrtna kazna zamenjena dvadesetogodišnjom robijom, navodno na molbu mlade kraljice Marije.   

Samo nepun mesec kasnije, 21. jula, Stejićevu grešku „ispraviće“ njegov partijski drug Alija Alijagić atentatom na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, autora Obznane kojom je zabranjena Komunistička partija. Bio je to povod da se, pored Obznane, donese i Zakon o zaštiti države, kojim je svaka komunistička aktivnost tretirana kao teško kriminalno delo.

Posle atentata na ministra Draškovića Komunistčka partija je svojim članovima uputila oštro upozorenje da se neće tolerisati idividualni teror kao metod borbe jer on šteti ugledu i ciljevima partije i da takve aktivnosti moraju odmah  da prestanu.

SMRT DVA KRALjA

DVA kralja su umrla 1921. godine: 2 marta u Francuskoj u Antibu završio se život crnogorskog kralja Nikole, a 16 avgusta umro je u Beogradu kralj Petar. Smrću tasta i zeta, koji su silom političkih prilika postali protivnici, završena je jedna istorijska etapa u kojoj je tast u odsudnim trenucima „izgubio politički kompas”, a zet u svom narodu obezbedio visoko poštovanje zbog svojih „jasnih demokratskih i slobodarskin načela”.

SUTRA: BEOGRAD MESTO SUSRETA ISTOČNE I ZAPADNE EVROPE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije