Feljton

FELJTON - PODELILE GA SRBIJA I CRNA GORA: Josip Broz i Edvard Kardelj smatrali da Sandžak kao pokrajina ne može da opstane

Piše Đuro ZAGORAC

19. 09. 2022. u 18:00

POSLE odlaska i pogibije Rifata Burdževića, glavna partijska i vojna ličnost postao je Voja Leković (1912–1998). On je sa Zlatara poslat u ove krajeve kao instruktor KPJ i uspeo je, svih ratnih godina, da organizuje borbu.

ФЕЉТОН - ПОДЕЛИЛЕ ГА СРБИЈА И ЦРНА ГОРА: Јосип Броз и Едвард Кардељ сматрали да Санџак као покрајина не може да опстане

Foto: "Vikipedija"

Čim su Srbija i Crna Gora bile oslobođene, pitanje statusa Sandžaka stiglo je na dnevni red. Već 24. februara 1945. godine, zakazana je bila sednica Predsedništva AVNOJ-a, koju je vodio sam predsednik, Ivan Ribar. Druga tačka dnevnog reda sednice bila je – Sandžak.

Reč je dobio Moša Pijade. Moša, čiča Janko, bio je glavni pisac i predlagač svih važnih dokumenata od značaja za novu državu, od zakona do njenog ustava.Šta je tada rekao Moša? Zašto je u ratu Sandžak ‘morao biti’ posebna jedinica, zapitao se on i odmah odgovorio: "To je učinjeno iz ‘posebnih političkih i vojnih razloga!".

ako tih razloga više nema, nema ni potrebe da ta jedinica opstaje, zaključio je, odajući istovremeno priznanje tamošnjem narodu i drugovima na njihovom doprinosu u borbi sa okupatorom i kvislinzima.

MOŠA  je predložio i novo rešenje za Sandžak. U osnovnom, ono je glasilo: srezovi koji gravitiraju Srbiji da joj se i pripoje, odnosno oni drugi – Crnoj Gori. Ko kome gravitira bilo je važno, ali je za osnovnu liniju podele uzeta granica između Srbije i Crne Gore, uspostavljena još 1912. godine.

„Ima li pitanja ili se predlog druga Moše usvaja“, priupitao je predsedavajući. Ima.„Meni je žao, drugovi, što moram da izjavim da se sa ovim predlogom ne slažem“, prvi se oglasio Marko Vujačić, crnogorski član Predsedništva AVNOJ-a. Vujačić je bio predratni građanski političar, ali se rano priklonio komunistima i „zadržao pravo“ da može i da kritikuje predloge važnih drugova, pa da se s njima i ne složi.

Vujačić je imao svoj predlog: da se Sandžak u celini, kao i Kosovo i Metohija, pripoje Crnoj Gori. Zašto? Pa, ona je „ponajviše dala žrtava“, u ovoj natčovečanskoj i herojskoj borbi, ova naša najmanja federalna jedinica je „zaslužila“ da se proširi i tako i ekonomski ojača. Sandžak i Crna Gora su najbliži jedni drugima, vekovima su delile zlo i dobro.

DRUG Marko je podstakao duhove...Ovako, kao drug Vujačić, se „ne može govoriti“, prvi je reagovao tada uticajni Sreten Žujović. Istakao je da je politička situacija zrela da se reši i podržava predlog druga Moše. Za apsurdnost Vujačićevog zalaganja naveo je ovaj primer: kako vezati Novi Pazar za Cetinje kad mu je na desetinu kilometara Ibarska dolina, prirodni izlaz na Rašku?

Mene, drugovi, prvo interesuje „kakvo je raspoloženje u narodu“, kako se tamo misli i želi rešiti budući status Sandžaka, umešao se Rodoljub Čolaković, koji je, govorilo se, najviše učinio da BiH stekne status federalne jedinice, a ne samo pokrajine u sastavu Srbije. Razlozi da se Sandžak ukine kao samostalna jedinica su jači nego da ostane, izjasnio se još jedan Srbin, Sreten Vukosavljević.

Sad je, drugovi, tamo najvažnije „ubediti ljude“ u opravdanost našeg predloga, bilo je mišljenje žestokog Hrvata Hebranga. Mislim da je nađeno ‘pravilno rešenje’ i da će narod za to rešenje „sigurno biti raspoložen“, bilo je razmišljanje Rade Pribićevića, sina poznatog Svetozara Pribićevića, političara iz Hrvatske, u vreme Kraljevstva SHS.
Pričali su drugovi, a onda je govorio i drug Edvard Kardelj. Prisutni, i ne samo oni, dobro su znali što drug Bevc (Kardelj) govori da to drug Stari (Tito) misli.

USTAŠKA VOJSKA SE NE PREDAJE

OKONČAN  je bio Drugi svetski rat. Svet je slavio. Savladana je aždaja zvana fašizam, najmračnija ideologija ljudskog roda. Uz rekordan broj žrtava, polomljena je bila osovina – kapitulirale su Italija (prva), Nemačka i Japan (poslednji), a sa njima na đubrištu su se našle i sve državne tvorevine, koje su one proizvele. Najduže je opstao deo ustaške vojske, koji je odbijao da se preda.

„...Ja moram da odgovorim drugu Vujačiću i da mu objasnim neke stvari... Sandžak, kao pokrajina, ne može dalje opstati, jer za to nema više nikakvih političkih, ni ekonomskih, ni etničkih razloga... To je jasno!“.

O ČEMU više da se diskutuje? A, u samom Sandžaku? Nezadovoljstvo, pritajeno, ispoljavali su drugovi koji su četiri godine sagorevali. Gašenjem pokrajine oni su ostali bez odgovarajuće nagrade izražene u funkcijama. I pored tog žala odlučili su: "Antifašističko veće narodnog oslobođenja Sandžaka na svojoj sednici, održanoj 29. marta 1945. godine, donelo je odluku kojom je rešio položaj Sandžaka na taj način što su srezovi: pribojski, mileševski, zlatarski, sjenički, deževski i štavički pripali federalnoj Srbiji, a srezovi bjelopoljski i pljevaljski federalnoj Crnoj Gori, kao i da se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Sandžaka raspusti."

A, kakve su reakcije bile u narodu? Većina Srba i Crnogoraca se radovala. Muslimani, pristalice Aćif-efendije, svoj očaj nisu oglašavali; bilo je važno preživeti, a ćutanje je za to bilo osnovni uslov. Važno je bilo da ceo Sandžak ne pripadne Crnoj Gori, jer se među muslimanima šaputalo: teško nama, Crnogorci će nas ‘sve poklati’!

U SVEČANOJ majskoj paradi pobednika, posle kapitulacije Hitlerove Nemačke,  marširala je i Republika Hrvatska. Zar to nije bila greška?

Pa, zar NDH nije bila fašistička tvorevina, ratna država koja je počivala na genocidnim zakonima, imala logore po uzoru na one u Nemačkoj. Zar im se njena vojska nije borila protiv saveznika, i pružala otpor sedam dana posle kapitulacije Nemačke...?
I kratko podsećanje: Sve svetske agencije su 6. aprila 1941. godine javljale da je Nemačka, bombardujući Beograd, objavila rat Jugoslaviji i da njene trupe, bez većeg otpora, marširaju...

Doček nemačkih tenkova u Zagrebu cvećem, šokirao je slobodni svet

Nemački tenkovi su ušli u glavni grad Hrvatske, Zagreb, zasuti cvećem, što je šokantno odjeknulo u slobodnom svetu. „...Jednog dana zbog ovoga će ih boleti glava“, izjavio je u prvoj reakciji američki konzul u Zagrebu, a prenele agencije. Zauzvrat, posle tri dana, Nemci uveličavaju hrvatsku svečanost: 10 aprila proglašena je Nezavisna država Hrvatska, za Srbe zlokobna NDH.

AMERIČKA obaveštajna služba  krajem 1942. godine dostavlja izveštaj o učinku te države i drugih tvorevina na prostorima Jugoslavije: ubijeno je 744.000 Srba. Nemci su ubili – 78.000, Italijani – 20.000, Mađari – 30.000, Albanci – 10.000, Bugari – 6.000, Hrvati – 600.000...

Ovo viđenje i proricanje dospelo je i do američkog predsednika Frenklina Ruzvelta (1882–1945). Ruzvelt je, pripremajući se za Teheransku konferenciju tri velike sile, razgovarao i sa Entonijem Idnom, britanskim ministrom inostranih poslova. Hroničari su zabeležili da je tada rekao i ovo: „...Srbija sama sobom može se uspostaviti, a da se Hrvati moraju staviti pod starateljstvo!“.

Zar 9. maj 1945. godine nije bio i dan da mnoge Hrvate „zaboli glava“ od onog svežeg cveća u Zagrebu? Zar nije došlo vreme da im se odredi staratelj?

SUTRA: SRBI SU VEROVALI DA JE  USTAŠTVO UNIŠTENO

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (1)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SUPERŠUT OTVARA VRATA HUMANOSTI – „POGLED SRCEM“ STIGAO I DO „ANĐELA“ IZ UŽICA

SUPERŠUT OTVARA VRATA HUMANOSTI – „POGLED SRCEM“ STIGAO I DO „ANĐELA“ IZ UŽICA