FELJTON - HRVATSKA I SLOVENIJA PROTIV NOVOG BEOGRADA: Za prosečnog građanina Srbije, Jugoslavija je bila njegova država

IZ Ljubljane i Zagreba upućivani su signali; kružila je priča da je izgradnja Novog Beograda preskupa investicija i da se tu ne vidi mesto Federacije.

Foto Arhiv Beograda

Pod tim utiskom sinula je i ideja da se prokopa kanal od Save (Sajmište) do Dunava (hotel "Jugoslavija") i stvori ostrvo na kome bi se smestile neophodne savezne institucije. Formirao bi se epicentar koji ne bi bio ni beogradski ni srpski, već ekstrateritorijalni prostor?

Nije gradnja partijskog zdanja odložena zbog Mošine kritike, niti je postojao plan o prokopu kanala, čiju je gradnju sprečio Aleksandar Ranković. Gradnja partijske tvrđave nije počela zbog krize koja je nastupila prekidom ekonomskih veza sa SSSR-om (sukob Staljin-Tito), a prokopavanje kanala tražili su omladinci, da bi im se olakšao rad, da mogu transportovati građevinski materijal i mašine. Tu ideju odbacio je lično Broz, obrazlažući to mišljenjem da bi se uz kanal morali graditi i skupi mostovi. Ovo smo saznali od pouzdanog svedoka, arhitekte Branka Bona, koji je postao Beograđanin.

FEDERACIJA je i bez kanala i svoga ostrva stekla palatu, a i partija se uselila u nešto skromnije, ali savremenije zdanje.

Jedno zdanje – simbol Federacije – nije uspelo da izađe iz temelja. Radilo se o Muzeju revolucije (posle ruske i kineske, najveće u svetu?). Njegovu izgradnju preduhitrila je – kontrarevolucija!

Već dve decenije ti temelji odolevaju i tuguju u samoći.

Beograd je bio prepun federalnih institucija, od sportskih do najviših partijsko-državnih. Centar bankarstva i trgovine. Grad se ubrzano (i stihijski) razvijao, njegovi žitelji lako dolazili do zaposlenja. Od federalnih sastančenja, okupljanja i odlučivanja, grad je postao međunarodni centar.

Srbija je, međutim, kao država pretrpela veliku štetu. Događaji od federalnog značaja potpuno su poklapali republičke događaje i aktivnosti. U svim medijima u Srbiji, u prvom planu i na prvim stranama, osvanjivali su događaji, koji su se odvijali u saveznim institucijama. Za prosečno informisanog građanina u Srbiji, Jugoslavija je bila njegova država, a republika tek detalj za kućnu adresu. Zato je i suočavanje sa raspadom Federacije i doživljeno tako traumatično, sa osećanjem beskućnika. Mnogi žitelji Srbije osećali su se u njoj kao izbeglice, nisu mogli da srastu s njom. I aktuelni srpski političari više su opsednuti brigama tuđih nego svog naroda.

I POSLE dve decenije Srbija se nije okrenula sebi. Njeni političari (i mediji) žive u virtuelnom svetu. Jašu ragu, koju izvode na svetsko trkalište, a ona nema snage ni za kas, a kamoli za galop. A jahač je tapše po vratu i hrabri da može da pobedi?!

Nema Marka da prvo nahrani Šarca.

Sankcije i bombe unazadili su Srbiju, a nakaradna privatizacija ju je razorila. Iz ove kao i svake situacije postoji izlaz – samo ga treba pronaći.

Ko bi mogao znati „šifru“ spasa?

Kad je opozicija u Srbiji, pre sto godina, krenula da obori vladu Nikole Pašića, ovaj ih je priupitao: „Da, gospodo, ali ko umesto nas?“.

U jedan glas mu je odgovoreno: Mi!

Sledio je i komentar:

„Nije, gospodo, država mečka, da bi je svako mogao voditi!“

Vlast kojoj je mast važnija od slasti, sa velikim optimizmom gleda u budućnost.

POSLE Prvog svetskog rata Srbija je od pobednika dobila blanko-kredit i mogla je da se državno uspostavi po želji. Ona je, međutim, ostala verna svom cilju, koji je proklamovala ratne 1915. godine takozvanom Niškom deklaracijom. Zaklela se tada da će se boriti za oslobođenje svih Srba na balkanskom prostoru, ali i za izbavljanje ostalih pripadnika južnoslovenskih plemena.

Srbija je, na kraju, zavet i ispunila.

Stvorena je i vekovima prizivana zajednička država, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, ubrzo preimenovana u – Kraljevinu Jugoslaviju.

Zbog straha Hrvata i Slovenaca, pre svega od Italije, usledilo je, naprečac, njihovo ujedinjenje sa pobedničkom Srbijom. Nije tada proverena volja naroda, ni pobedničkog srpskog, ni poraženog hrvatskog i slovenačkog. Za ujedinjenje su se najstrasnije zalagali i borili prekodrinski Srbi i njih nije trebalo proveravati, ali Hrvate i Slovence sigurno jeste.

Beograd i Srbiju su dugo opsedali jugoslovenski orijentisani pojedinci iz redova hrvatskog i slovenačkog naroda. Znala su se njihova opredeljenja i ona nisu bila sporna, ali jesu ona u narodu, koja nisu dovoljno sagledana. Iznenađenja i razočaranja, na obe strane, brzo su usledila.

NA SCENU su istovremeno stupili i spoljni i unutrašnji protivnici Jugoslavije. Spoljni su bili oličeni u ratnim gubitnicima – Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj... kojima se pridružila i Italija – Jugoslaviju su proglasili "veštačkom tvorevinom", koju su "izlegli" pobednici u Versajskom dvorcu.

Brzo su se iskristalisali protivnici i na unutrašnjoj sceni.

Prednjačili su Hrvati, koji su svoja osećanja ispoljavali preko Hrvatske seljačke stranke, kojima su se pridružili crnogorski "zelenaši", makedonski šovinisti u obliku terorističke organizacije, kao i Komunistička partija Jugoslavije, zadojena idejama ruske Boljševičke revolucije. Oni su zajednički udarali u temelje tek rođene države.

Iako je bila ustrojena kao ustavna monarhija, Jugoslavija se morala braniti i prisilama, zabranom KPJ i progonima. U tim okolnostima kralj je bio izložen atentatima (do ubistva 1934. godine), a Srbija nije obezbedila ekonomski razvoj, kao ni solidarnost za odbranu Jugoslavije. Da li je opasnost od komunista bila potcenjena?

KOMUNISTIČKA partija, njeni pripadnici-fanatici, udarali su na kralja, a još žešće na "srpsku buržoaziju" koja je bila u povoju. U njoj je bio oličen klasni neprijatelj, koji eksploatiše radničku klasu (tek stvarana). Za komuniste, koji su se doškolovali u Moskvi i na ratištu u Španiji toj "velikosrpskoj buržoaziji" mogla je da presudi samo – revolucija. Sa tako akumuliranim "antisrpstvom", komunisti (bilo ih je oko šest hiljada) koji su poveli gerilski rat i predvodili partizane, brzo su prešli i na politički teren, na potpuno prepakivanje države.

Skovana je osveta i dinastiji i buržoaziji, koje su bile srpske.

U ratnoj 1943. godini, komunisti, predvođeni Josipom Brozom, okupili su se 29. novembra u bosanskom gradiću Jajcu i gromoglasno se oglasili:

Proglasili su, umesto jedinstvene kraljevine, federalnu zajednicu sa šest nacionalnih republika-država: Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija i Srbija.

KAKO NjIVICA POSTAJE NjIVA

NI U SRBIJI se nisu masovno radovali tom "bratskom" zagrljaju, stvaranju Jugoslavije. Iz tog vremena ostala je da se prepričava i jedna anegdota: lider Demokratske stranke, Ljubomir Davidović, ubeđivao je seljake (iz okoline Mladenovca) da je dobro da Srbija više ne bude sama, da postane veća i moćnija. Jedan od seljaka ga je priupitao: "A, da li će i moja njivica postati njiva?"

SUTRA: JOŠ U JAJCU SRBIJI SKROJENA „USKA KOŠULjA“

Preporučujemo

Feljton

1 4

FELjTON: Rešenje granica pod velom tajni

09. 09. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - SRBIJA LIBERALNIJA OD DRUGIH REPUBLIKA: Sukob "dve" partije poslastica za nacionaliste

08. 09. 2022. u 18:00

Feljton

1 0

FELjTON - IZ ZAGREBA U BEOGRAD STIŽE MANIFEST NEOSTALjINIZMA: Pojava "Bele knjige" izazavala veliko uzbuđenje u partijskom vrhu Srbije

07. 09. 2022. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - PRAVOSLAVNA CRKVA U "DRSKOJ OFANZIVI": Beogradski političari nisu skrivali nezadovoljstvo postojanjem disidenata iz BiH u Srbiji

06. 09. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije