FELJTON - PRAVOSLAVNA CRKVA U "DRSKOJ OFANZIVI": Beogradski političari nisu skrivali nezadovoljstvo postojanjem disidenata iz BiH u Srbiji

NA susretu političkih aktiva Srbije i Bosne i Hercegovine, 9. decembra 1982. godine, Hamdija Pozderac je govorio o srpskim nacionalistima koji su isticali da treba spasavati srpstvo u BiH svim sredstvima („Izgubili smo Kosovo, ne smijemo izgubiti Bosnu i Hercegovinu"), o jačanju klera, oživljavanju „četništva" pomognutog iz emigracije, pokušajima stvaranja bratstva i oživljavanja bogomoljstva u okviru Srpske pravoslavne crkve. Srpsko rukovodstvo je optužio za veze sa tim „kleronacionalistima", pozivajući se na to da je sa nekima od njih razgovarano u Izvršnom veću Srbije i Komisiji za odnose sa verskim zajednicama.

Foto: Jutjub/Al Jazeera Balkans

Srpskim nacionalistima je zamerao vođenje evidencije o iseljenim Srbima iz BiH. Slično je govorio i Hrvoje Ištuk, koji je video opasnost u tome što je episkopat u BiH obnavljan mladim ljudima. Vaso Gačić je pomenuo slučajeve srpskog, muslimanskog i hrvatskog nacionalizma, ali je podvukao da je srpski bio u „drskijoj ofanzivi". Potencirao je formiranje pravoslavnih bratstava i bogomoljačkih organizacija u skladu sa učenjem Nikolaja Velimirovića. Branko Mikulić je govorio o nacionalizmu koji se hrani događajima na Kosovu i ekonomskom situacijom, upozoravajući na potcenjivanje verske aktivnosti i verskog organizovanja laika (Treći red Svetog Franje, Hrišćanska bratska zajednica u SPC, popisivanje Muslimana i davanje članskih knjižica islamskim vernicima).

POTPUNO neslaganje obeležilo je diskusiju o pisanju štampe i delovanju pojedinih intelektualaca u Srbiji. Hrvoje Ištuk je insistirao na tome da tekstovi u srpskoj štampi u kojima je kritikovano stanje u BiH nisu bili plod pojedinaca, već organizovane opozicije. Pitao je mogu li oni koji su isključeni iz SK u jednoj republici biti oberučke prihvaćeni u drugim. Srpski predstavnici su insistirali na tome da je SKS preduzimao političku akciju u sredstvima informisanja kako bi njihovo izveštavanje bilo saobrazno politici partije. Momčilo Baljak je uveravao da je SK Srbije više puta naglašavao odgovornost pisanja štampe o drugim sredinama, pre svega o BiH i tražio od rukovodstva BiH da incidente koji su se dešavali ne dovodi u vezu sa odnosom jedne sredine prema drugoj ili da insinuira da iza takvih pojava stoje politička rukovodstva. Špiro Galović je smatrao da su problemi sa štampom poticali od neuklopljenosti javnog informisanja u proces odlučivanja u društvu, njegove nedovoljne povezanosti sa drugim činiocima političkog sistema. Dušan Čkrebić je detaljnije govorio o merama koje je SKS preduzeo da bi sredstvima informisanja stavio do znanja da ne mogu biti partner vlastima. Preneo je rezultate razgovora sa izdavačkim savetima, urednicima, sekretarima partijskih organizacija, ali je priznao da je u nekim časopisima bilo teško naći partijce koji bi samoinicijativno polemisali sa pogledima koji restauriraju principe građanskog društva i da je bilo redakcija koje su se „prosto otele izvan našeg uticaja". Za tačke najslabijeg uticaja partije označio je „Student“  i „Književnu reč“ 

VAŽNA tema bili su i intelektualci i književnost. Rukovodstvo BiH je isticalo problem rada u Srbiji intelektualaca rodom iz te republike. Pozderac je rekao: „Vrlo su grlati u Beogradu protiv Bosne i Hercegovine oni koji su se iz nje ranije odselili". Vaso Gačić se žalio što su disidenti iz BiH dobili „lako uhljebljenje" u Beogradu, apostrofirajući profesora Esada Ćimića, Vojislava Šešelja i Nenada Kecmanovića. Polazeći od toga da je „Drina nosila muslimanske, a druge rijeke srpske i hrvatske žrtve", insistirao je na borbi protiv nacionalizma: „svugdje i u svakoj situaciji primjenjivati i administrativne mjere". „Nož“  Vuka Draškovića je bio najveći trn u oku bosanskohercegovačkih rukovodilaca. Hrvoje Ištuk ga je anatemisao kao publicistiku sa „vrlo rijetkim i kratkotrajnim literarnim valjanostima", kao delo koje propagira „opredjeljenje za nož kao usud, kao sudbinu ukupnih odnosa Muslimana i Srba u nekim dijelovima Bosne i Hercegovine". Tvrdio je da je u Draškovićevom delu isticano da su „Muslimani naglašeno u znaku kompleksa dvojnosti porijekla". 

IŠTUK nije birao reči da bi osudio roman, videći u njemu poruku: „Nož je bio jučer, nož je danas, biće i sutra, nož se doziva na kraju 'romana'", a za recenzenta Nikolu Miloševića je rekao da je „inače pretplaćeni recenzent sličnih brljotina". Branko Mikulić je tvrdio da je u državi raslo antimuslimansko raspoloženje i antimuslimanski šovinizam. Iako je izjavio da „Nož“  nije pročitao do kraja i da ne ulazi u njegovu estetsku vrednost, zaključio je da je to delo u političkom smislu u „direktnoj funkciji razvijanja šovinizma i protiv Muslimana i protiv Srba na tlu Bosne i Hercegovine". Vaso Gačić je upozorio da se u Nevesinju „Nož“  „rasprodaje po selima", a u istočnoj Bosni „Sudija“, te da je Drašković imao čak i poverenike za prodaju. Druga književna meta političara iz BiH bio je Vojislav Lubarda. Hrvoje Ištuk je u Lubardinom „Preobraženju" video misao o postojanju iskonske mržnje Muslimana i Srba. Vaso Gačić je zamerao što se Draškovićeve i Lubardine knjige, koje je zvao „političkom diverzijom", „štampaju, hvale i rasturaju". 

RUKOVODSTVO Srbije nije skrivalo nezadovoljstvo postojanjem bosanskohercegovačkih disidenata u Srbiji, ali nije videlo načine da spreči njihovo delovanje. Momčilo Baljak je na optužbe sa druge strane Drine odgovarao apelom da dva rukovodstva ne dozvole da ih zavađaju „slobodni strelci, novinari, pisci i publicisti", ne videći celishodnost otvaranja debate o Šešelju, Draškoviću, Lubardi i drugima. Izjavivši da u Srbiji nisu bili oduševljeni postojanjem bosanskohercegovačkih intelektualaca u Srbiji, dodao je da nisu imali nikakvu osnovu da im spreče dolazak i uveravao sagovornike da je njih u Srbiji dobrodošlicom dočekivala samo nacionalistička desnica. Za „Književne novine“  i „Zapis“  je uveravao da su bili izvan uticaja društvenih činilaca. Dušan Čkrebić je „Zapis“  ocenio kao izdavačku kuću koja je objavljivala ono što drugi nisu hteli („konfliktne knjige"). 

ZABRANA KNjIGE BEZ ČITANjA

PRIZNAJUĆI da nije čitao „Nož“, Dušan Čkrebić bio je sklon da poveruje ocenama političara iz BiH - ako je knjiga u susednoj republici doživljavana kao „podgrevanje šovinizma", onda je prihvatao da se protiv nje moraju boriti političkim, ali i „državnim" sredstvima. Bio je spreman da se ispita postojanje zakonskih osnova za njenu zabranu. Razlike u pristupu su se mogle nazreti iz dijaloga Čkrebića i političara BiH. Čkrebić je prihvatio kvalifikacije o „Nožu“  iz susedne republike, na šta je Hamdija Pozderac odgovorio: „Nama bi bilo draže da su to vaše kvalifikacije". 

SUTRA: IZ ZAGREBA U BEOGRAD STIŽE MANIFEST NEOSTALjINIZMA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije