Feljton

FELJTON - OSTRVO VIS POSTAJE TITOVA PRESTONICA: Vatikan glavni krivac za genocid nad Srbima pridružio se pobednicima

Milorad Ekmečić

23. 07. 2022. u 18:00

DO sredine 1944, partizanski pokret je već dominirao na celoj jugoslovenskoj pozornici, podjednako nad pokretom srpskih nacionalista, kao i svim kvinslinškim snagama.

ФЕЉТОН - ОСТРВО ВИС ПОСТАЈЕ ТИТОВА ПРЕСТОНИЦА: Ватикан главни кривац за геноцид над Србима придружио се победницима

Crvena armija je krajem leta bila na Đerdapu i njene prethodnice već zaviruju kroz kapije Srbije. Vođstvo partizanskog pokreta se spremalo da svoje sedište prebaci negde na ostrva u Jadranu. Zapadni saveznici su smatrali da ove zastave sa crvenim zvezdama pripadaju više njima nego sovjetskoj armiji i sami nastoje da što više partizanski štab vežu za sebe. Odluka Hitlera da padobranskim udarom zarobi Vrhovni štab i maršala Tita, na isti način kako su na Grand Sasso oteli padobranskom akcijom Musolinija, pokušan je i nije uspeo. Rano izjutra komandosi Skorcenija su jedrilicama koje ne daju glasa, odjednom upali u Drvar i zatekli partizanske jedinice u času umivanja. Tito se spremao da proslavi svoj rođendan. Vrhovni štab je celi dan ostao u pećini izvan grada, čekao noć i onda se izvukao. Seljak koga su uzeli za vodiča nosio je šubaru sa kokardom, koja je postala narodna nošnja svih srpskih seljaka toga vremena. Nikada u istoriji jedan maršal nije izvojevao veću pobedu i dobio veću slavu, što se neopažen izvukao iz neprijateljskog obruča i pobegao tog 25. maja 1944. godine.

Saveznici su mislili da je vođstvu partizanskog pokreta zadat nepopravljiv udarac. Ruski piloti su 3. i 4. juna prebacili celi Vrhovni štab, Nacionalni komitet u Bari, a odatle na ostrvo Vis. To je privremeno postala prestonica jugoslovenskog gerilskog rata.

Vinston Čerčil je verovao da je maršal Tito sad postao potpuno zavisan od njegove pomoći, pa se ne malo iznenadio kad je kasnije čuo da je Tito bez pitanja sovjetskim avionom otišao u Moskvu. Čerčil ga je nazvao zmijom. Po povratku, Tito je dao izjavu koja bi bila mnogo efikasnija da je bila formulisana u julu 1941. kada je gerilski pokret počeo. Prošao je neku ideološku školu kod Josifa Visarionoviča Staljina, pa je onda najpre svojim prijateljima objasnio da se partizanski pokret još nalazi u fazi "buržoasko-demokratske revolucije" a ne samo "demokratske revolucije" kako se u marksističkom žargonu nazivao viši stepen socijalističke revolucije u industrijskim zemljama. Drugim rečima, dobio je ukor zbog večno "levih grešaka" koje je do tada činio i prihvatio nalog da se ponaša kao jugoslovenski nacionalni političar, a ne njegov protivnik.

Titova poseta Čerčilu u Napulju 12. avgusta 1944. u kraljevskom dvorcu Kazerta, značajnija je po tome što se ne zna zbog čega se desila, nego po tome šta je odlučeno. Posle razgovora sa Čerčilom, avionom je otišao na sever, u štab generala Aleksandera. Staljin će ga opomenuti da ne putuje britanskim avionom, da ga ne snađe sudbina jednog poljskog predsednika vlade. Nekoliko decenija potom Tito neće upotrebljavati avion kao prevozno sredstvo, tri dana posle posete Čerčilu, 9. avgusta 1944. Tito je posetio Vatikan.

Istoričari Smilja Avramov i Milan Bulajić (1992) sumirali su raspoloživu istorijsku građu o dilemi da li se Tito sastao sa papom Pijem XII, ili samo razgledao Sikstinsku kapelu kao turista, što je bilo zvanično objašnjenje. Nauka ne isključuje mogućnost susreta sa papom, iako uvid u vatikanska dokumenta niko nije dobio.

Katolička crkva je bila osumnjičena za zločine koje je hrvatski ustaški pokret počinio nad srpskim narodom. Dok je bio u Vatikanu, od 26. maja do 3. juna 1943, nadbiskup Stepinac je i sam prolazio kroz šibu te sumnje. Branio je ustaše, kako navodi Karlhajnc Dešner, jer su 240.000 pravoslavnih preveli na katoličku veru, što se vrlo brzo može sve okrenuti naopako i oni se pretvoriti u rušioce Katoličke crkve. Kardinal Tiseran ga optužuje za klanje 350.000 Srba i veli mu da se oseća bliži Srbima nego Hrvatima. U avgustu 1943. Stepinac je poslao u Rim svog izaslanika profesora Krunoslava Draganovića, sa jednom predstavkom papi. Žalio se na zločine koje su partizani i četnici izvršili nad Hrvatima, ali je cela težina pritisnula srpske nacionaliste i "pansrbe". U Vatikanu se otvoreno govorilo da je bolje da partizani pobede, a ne četnici, iako ni jedna ni druga strana nije bila po njihovom izboru. Vatikan je tada stvorio plan o Podunavskoj konfederaciji (Intermarium), u koju bi ušle Slovenija i Hrvatska. Profesor Draganović je bio jedan od čelnih hrvatskih predstavnika u tom habzburškom gnezdu.

Britanci i Sjedinjene Države su i sami imali prste u toj čorbi. Još od 1942, znali su da Vatikan želi da stvori neki srednjoevropski blok.

Moralo bi se zaključiti da je Tito, bez obzira na to da li je posetio Pija XII, što širok krug istoričara misli, ovom posetom bio dobitnik. Vatikanu je bila podneta molba da sovjetski poslanik pri jugoslovenskoj vladi Bogomolov poseti papu Pija XII, ali je to odbijeno i preporučeno da može kao turista posetiti Sikstinsku kapelu. Ovako kako je Vatikan i u fašizmu bio jedna velika globalna snaga, on je to ostao i kad su zapadne demokratije barjak istorije počele da preuzimaju u svoje ruke. Srpski nacionalni pokret je bio samim tim osuđen na gubitak, jer je glavni krivac za genocid nad srpskim narodom izrastao kao pobednik u ratu.

Posle prodora u Srbiju, partizanske snage su brojčano i tehnički ojačale svoje jedinice. General Mihailović dva puta nije uspeo da dovede do kraja proglašenu mobilizaciju. I srpski narod je bio zasićen te vojske, zarasle u bradu i sa noževima, koji nisu izgledali samo kao ukras. Većina naroda je poraz četnika doživljavala kao oslobođenje. Osnovna partizanska briga nije bila da dobro organizuje tu podmlađenu armiju. Tu će u Srbiji stvarati jednu evropsku ratnu formaciju. Početkom 1945. partizanska vojska je od 350.000 boraca i 40 divizija naglo porasla i prešla na stvaranje četiri armije. Postala je evropski uračunljiva snaga za okončanje Drugog svetskog rata, Tito je strahovao od tih srbijanskih divizija u pohodu prema Zagrebu. Kad polazi u Moskvu, veli generalu Terziću da je Sremski front - front kralja Petra i "kad se vratim, da ga više ne vidim". Ne samo nedostatak oružja i slaba veština u potrebe onoga što je dobijeno od Sovjetskog Saveza nego je i ovaj politički strah bio razlog da u bezglavim udarima prsa u prsa ta omladina masovno gine.

STRATEGIJA BOMBARDOVANjA

KADA se stvarala strategija bombardovanja između dva svetska rata, kao što je pisao Piter Snou u knjižici "Nauka i vlada", uvek je cilj bio da se stanovništvo demorališe masovnim pogibijama oko industrijskih postrojenja. U Hrvatskoj su smanjili bombardovanje, sem saobraćajnih čvorova i grupacija vojske (Slavonski Brod), ali su narodu bacali letak u kojem su opisali kako su saveznički avioni pobili celo stanovništvo u nemačkom selu na belgijskoj granici, koje je američkoj pešadiji pružilo gerilski otpor.

SUTRA: ČETNICI PORAŽENI ZA ZELENIM STOLOM