FELJTON - DVA RAZROKA OKA U ISTOJ GLAVI: Momir Bulatović je odbio ultimatum SAD da okrene leđa Srbiji

CRNA GORA se jedina priklonila Srbiji u očuvanju SFRJ i uvažavanju prava srpskog naroda na samoopredeljenje u Hrvatskoj i BiH, ali je znala i da "vrda", namiguje i na drugu stranu.

Momir Bulatović, Foto "Vikipedija"

To se najbolje uočilo na odlučujućem skupu, Međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji 7. septembra 1991. u Hagu. Evropska zajednica, sa ujedinjenom Nemačkom kao predvodnikom, samoinicijativno je proglasila jednu članicu UN nepostojećom. Ostalih 180 članica UN nisu ni konsultovane o toj zaveri. Crnogorska delegacija je u Hag doputovala zasebnim avionom, odsela je u drugom kraju grada, pa su izostali živi kontakti i usaglašavanja stavova sa srpskom stranom. To je bilo primetno, povod za radovanje naročito predstavnika Hrvatske i Slovenije.

Usledio je i pravi šok! Šef crnogorske delegacije, Momir Bulatović, podržao je predlog EZ o načinu razgraničenja republika i brisanje SFRJ iz registra država?!

Slobodan Milošević, Srbija, ostao je sam, Jugosloven bez Jugoslavije. Varničio je Milošević od besa, a Bulatović se pravdao da je izneo stav svoje skupštine. Napustili su Hag nakostrešeni, bez pozdrava. Kako je u to vreme Milošević bio omiljen, podjednako u Srbiji i Crnoj Gori, telefonom je javljeno je da Crna Gora povlači svoj pristanak iz Haga i "dva oka" u istoj glavi su ponovo zablistala punim sjajem.

ČLANICE EZ su bile jedinstvene, niko protiv, da se Jugoslavija i jugoslovenstvo zatru za sva vremena. Zato su i odmah pokušale da privole Crnogorce da i oni proglase nezavisnost i tako ostave Srbe same, da bespomoćno tumaraju po "ludom" balkanskom prostoru. Kao prvu pomoć za osamostaljenje, Crnogorcima je ponudio Đani de Mikelis, italijanski ministar, u ime EZ, petsto miliona dolara.

Ubrzo je usledio i ultimatum SAD. Od Bulatovića je zahtevano da okrene leđa Srbiji i Miloševiću, da proglasi crnogorsku nezavisnost, da SRJ skonča kao i SFRJ. Bulatović je ultimatum odbio!

Da, ali ga je njegov naslednik, Milo Đukanović, prihvatio i posao odradio, 2006. Crna Gora se osamostalila. I ne samo državno, odrekla se svega sa prizvukom srpskog, čak srpskog porekla svojih predaka. Odrekla se i vekovnog zaštitnika, Rusije, kojoj je rešila da prkosi pristupanjem rivalskom vojnom savezu.

RASPADOM Jugoslavije, gotovo svi Srbi su bili natopljeni strahom. Strah od straha rasejevao ih je svetom. Osvajali su tuđinu "bez ikoga svoga". Usledilo je rojenje naroda, nalik onom pčelinjem. Mlade matice i njihove radilice predaju se sudbini. Da li će i gde naći bezbedno stanište, to prepuštaju srećnim okolnostima. Ovaj pčelinji put obično biraju i ljudi kad krenu da napuste okruženje koje ih smara i preti da će ostati bez "meda".

Spasonosnih grana ima, samo ih treba pronaći. Rt dobre nade, smešten na morskoj litici na rubu Afrike, bila je grana za koju su se uhvatila i dvojica Požarevljana. Jedan se domogao trafike, drugi je bio hrabriji, poželeo je avanturu. Prihvatio je da igra ulogu mamca u lovu na ajkule! Nastavili su da se druže, najbolje su se međusobno i razumevali.

A, onda puče. Nije tome kumovala zavist, pozajmica, ogovaranje. Politika ih je zavadila.

Ni na Rtu ne mogu Srbi u jednu partiju.

HRABRI, koji su rešavali da idu napred, rasipali su se o svom trošku. Koliko ih je moglo biti? Na hiljade, desetine hiljada. Ne stiže ni država, a i nema volje, da ih evidentira. Tako je jedna grupa, kad su ostali bez posla, svoju granu pronašla u dalekoj Dominikani. Moderne komunikacije su ih umrežile, cvrkuću zadovoljno. Imaju jednu muku, od matice traže da im je reši; da im se pošalje pravoslavni pop da krsti novorođenčad i vrši druge pravoslavne obrede. Dobar znak?

Iako je zapadna propaganda ružila Srbiju i Srbe tretirala kao kužne, mnogi su nalazili utočište, iselili se, dostojanstveno. U novim postojbinama dobili su status građana sa svim pravima. Sigurno ih je većina na aerodromima uz suze pevušila i onu Pupinovu: "Zbogom"!

Prvi odlasci u Ameriku i Kanadu bili su pojedinačni i privremeni. Posle određene zarade vraćali su se kući, sa manjim ili većim svežnjem dolara, sa kojim su uvećavali porodično imovinsko stanje. Dolar, američka moneta, sticao je sve veći ugled i postajao mera uspešnosti. I ti naši "Amerikanci" uživali su ugled i kao takvi mamili su komšije da ih slede.

ZOV AMERIKE i njen dolar sve glasnije je odzvanjao. Još, posle svetske slave koju su stekli naučnici Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, otvarao se put i za one željne znanja. Na blistav način novi put su trasirali i vrhunski sportisti, naročito teniser Novak Đoković i košarkaš Vlade Divac. Stekli su slavu i bogatstvo. A da su se od Srbije odvajali uz "Zbogom", pokazali su i osnivanjem svojih fondacija, deo bogatstva vratili u Srbiju.

Ovo višegodišnje iskustvo ima i svoje slabe strane. Ono je izazovno za mlade generacije, podstiču ih da se i oni oprobaju u svojim veštinama. A okolnosti su se iz temelja promenile. Nekad je Srbija izvozila nekvalifikovanu radnu snagu, dolari su se zarađivali na mišice.

PROCES se obrnuo, sad odlaze fakultetski obrazovani, koji državu u proseku koštaju 30 hiljada dolara i svoj radni potencijal poklanjaju u tuđi razvoj. Reč je o nezaustavljivom procesu koji usporava razvoj Srbije i opstanak nacije. Sve državne mere, da se odliv mozgova uspori, ne mogu da izdrže svetsku konkurenciju. Novi svetski poredak se gradi na potpunoj slobodi pojedinca, a već se jasno uočava da sloboda nije ona vrhunska vrednost kojoj se teži. Slobode su iznedrile raznorazne pokrete čija je posledica razaranje porodice.

Srbija i Srbi su doživeli agoniju, smrtnu muku. Znalci iz istorije izvode pouku da narodi ne nestaju kad izgube ratove i teritorije, oni nestaju kad ostanu bez svesti o sebi, bez identiteta i sistema vrednosti. Najvažniji je zadataka da rade na sebi...

KRAJ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije