FELJTON - UDARIO GOLIJAT NA DAVIDA: Svaki Srbin u svom životu se bije - "sa dve svoje istorije"

KARAĐORĐE, predvodnik Prvog srpskog ustanka i obnove Srbije, bio je vođen načelom: Živi uspravno i dostojanstveno, pa makar jedan dan.

Srpska vojska prelazi preko Vezirovog mosta, Foto Arhiv "Novosti"

Njegov ubica, kum i naslednik Miloš Obrenović, ratovao je i vladao držeći se druge logike: Živi, pa makar i gmižući, samo živi. Pesnik Petar Pajić, u svom spevu zaključuje: Od tih vremena svaki Srbin u svom životu se bije - "sa dve svoje istorije", sa Karađorđevom i Miloševom filozofijom življenja.

Posle majskog prevrata 1903. i povratka Karađorđevića na presto, pristalice Miloševog načina vladanja, "gmizavci", odmah su upozorili: "Srbijo, spremaj se za rat"! Ciljali su na uvreženo mišljenje da su Karađorđevići veštiji ratnici nego političari. To se ubrzo i obistinilo. Karđorđev unuk, kralj Petar I, posle devet godina vladanja, pokrenuo je ratnu operaciju. U savezu sa još tri balkanske države, Srbija se oslobodila viševekovne turske vladavine. Kumanovskom bitkom Srbi su se osvetili Turcima za poraz na Kosovu, oslobodili Staru Srbiju. Srbi su stigli u zagrljaj Crnogorcima, ali su je velike sile osujetile za izlaz na Jadransko more. Nisu Srbi stigli ni da previju rane zadobijene u Prvom balkanskom ratu, bili su napadnuti od Bugarske, nezadovoljne podelom osvojenih teritorija među saveznicima. Usledila je jedna od najkrvavijih, Bregalnička bitka.

TUGOVALO se zbog velikog broja poginulih, ali i slavilo. Kralj, ratnik, i vatrene pristalice Karađorđeve logike života, nisu stigli ni da podele priznanja i odlikovanja, da podignu spomen-obeležja. Srbija u novim granicama i Karađorđev duh koji s širio pokrajinama Austrougarske u kojima su živeli Srbi, zabrinuo je carski Beč. Sačinjeni su novi ratni planovi za Balkan, Srbija se mora obuzdati. Idealan povod ukazao se Beču posle uspelog atentata Gavrila Principa na prestolonaslednika u Sarajevu, na Vidovdan 1914. Već idućeg meseca, Austrougarska je objavila rat Srbiji.

Udario Golijat na Davida. Carska Rusija prva je pritekla u pomoć Srbima, a sledile su je Francuska i Velika Britanija. Berlin, Nemačka, i Sofija, Bugarska, jedva su dočekale da priskoče Beču. Vremenom, protiv izazivača rata, okrenule su se Amerika, Italija, Japan...

Gorelo je i sevalo, vodio se dotad najveći ikad viđeni rat.

Njegov učinak je bio: stradalo je preko petnaest miliona ljudi, ugušena bila tri carstva i u Evropi stvorene nove države.

SRPSKA vojska je dugo odolevala, opstajala uspravno. Izvojevala je i dve zadivljujuće bitke. Kad su Austrougarima pritekli Nemci i Bugari, toj sili se već nije moglo odolevati. Istoričari su utvrdili da je to bio i petnaesti oružani napad Bugarske na Srbiju, uvek sa ciljem da zaposednu srpske teritorije do Morave i Beograda. Taj ratni skor je bio: Bugari su atakovali šesnaest puta, a Srbi na njih samo jednom i to neuspešno, greškom kralja Milana Obrenovića 1882. Srbima je glavna nada bila da se Vardarskom dolinom spoje sa savezničkim snagama u Solunu. Bugari su to potpuno osujetili. Srbi su sve više uzmicali, u jesen 1915. su dovedeni u najveće iskušenje: bežati, povlačiti se prema moru ili kapitulirati? Postojala je i mogućnost diplomatskog manevra, da zatraže separatni mir, da ratni ishod bude nerešen. Koliko je ta opcija bila realna i moguća s obzirom na stanje na frontovima?

Ideja o povlačenju Srbije iz rata pripisivana je Dragutinu Dimitrijeviću Apisu (1876-1917), osnivaču i komandnoj ličnosti "Crne ruke", tajne organizacije u srpskoj vojsci čiji su pripadnici bili vođeni idejom "ujedinjenje ili smrt", misli se, naravno, na srpsko ujedinjenje. To "šurovanje" Apisa sa Nemcima, o pomenutoj mogućnosti, pripisivano mu je u greh prilikom suđenja u Solunu, kada je bio osuđen na smrt i pogubljen 1917.

U ODSTUPANjU, državni i vojni vrh je stigao u Rašku. Na okupu su bile najuticajnije i najmudrije glave. Dok su oni većali, slivala su se obaveštenja, uglavnom zabrinjavajuća.

Stanje obolelih od tifusa i ranjenika već je bilo dostiglo razmere tragedije; narod dezorijentisan, mnogo toga mu se mutilo pred očima, pa čak i voda u bunarima. Sve je ukazivalo na pomor. Vojska više nije držala nijedan front. Njena monolitnost i borbeni duh su narušeni, u povlačenju je sve više bilo dezertera. U tim okolnostima i vrh se oglasio:

"Srbija neće tražiti separatni mir, neće da izneveri saveznike koji su u rat ušli zbog nje", otklonio je sve dileme Nikola Pašić predsednik vlade.

Prevladao je Karađorđev duh, Srbija ostaje uspravno.

Jedini put koji je Srbima preostao bio je povlačenje preko Albanije i Crne Gore, put do mora i susret sa savezničkim snagama. A šta će se sve na tim putevima događati, niko nije mnogo razmišljao, jer drugih puteva nije bilo. A nijedna srećna okolnost nije bila na njihovoj strani. Zimski uslovi su postali najveća prepreka. Da se krenulo mesec dana ranije, sve bi bilo povoljnije.

Nije bilo kamenog puta, a staze i bogaze zatrpali su snegovi i tako sakrili sve šumske plodove od kojih je stradanje od gladi moglo biti umanjeno. Nijedno zaprežno vozilo nije uspelo da pređe srpsko-albansku granicu. Procena je bila da je put preko Crne Gore bio sigurniji i kraći. Da nije bilo Crnogoraca i Mojkovačke bitke, najveći deo srpske vojske bi stradao.

Brinulo je, kako će biti preko Albanije. Jedan od albanskih lidera, Esad Paša (1863-1926) je sa Pašićem sklopio međudržavni ugovor o međusobnoj saradnji i pomoći.

Esad je zastupao politiku - Balkan Balkancima, zalagao se da se njegova zemlja oslanja na Srbiju i Crnu Goru, a ne na Austrougarsku i Italiju ali je zbog nje i glavu izgubio.

KRENULI SU NA PUT BEZ PUTA

SA SRPSKOM vojskom i vladom krenulo je na desetine stranaca - diplomata, novinara, zdravstvenih i humanitarnih dobrovoljaca. Svi oni su svesno odabrali stranu. Među njima bio je i Amerikanac Fortijer Džons (1893-1940), ratni izveštač sa Balkana. Umesto da bezbedno izveštava o uspesima i slavlju napadača, Džons se odlučio da prati patnje i stradanja poraženog. Pre nego je zakoračio na put bez puta, Džons je proveo jednu prijatnu noć u Kosovskoj Mitrovici. Tu su se slivale mase vojnika i civila. Zima se već uveliko oglašavala, sneg i kiša, ali im se prkosilo uz vatre, topla jela i pića. Za to optimističko raspoloženje najzaslužniji su bili regruti koji su stigli u velikom broju.

Radilo se o 18-godišnjacima koji su prispeli za vojni rok i kojima je predstojalo obučavanje. Oni su tu oblačili uniformu, grlili puške i pripasavali sablje. Zbog njihovih naivnih lica i naivnih postupaka, Džons se divio veselim dečacima. Bilo ih je, prema njegovoj proceni, oko trideset hiljada, a prema statistici više, trideset i tri hiljade.

SUTRA: Dečji vapaj za korom hleba

Preporučujemo

Feljton

1 0

FELjTON - STVARALAŠTVO OBAVIJENO TUGOM: Izbegli Srbi nisu imali pravo da se školuju i uključuju u kulturni život

09. 06. 2022. u 18:00

Feljton

1 3

FELjTON - VELIKA SEOBA EVROPSKI FENOMEN: Srbe predvodili patrijarh Arsenije III i grof Đurađ Branković

08. 06. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON – SRPSKI RAZDORI I ZBEGOVI KROZ VEKOVE: Prva masovna unijaćenja Srba

07. 06. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - SRPKINjA BILA VLASNICA ZAGREBA: Srbi, uz sve muke koje su ih snalazile, uspevali su da sačuvaju jezik i ćirilično pismo

04. 06. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije