FELJTON - OSLANJANJE NA DVE STOLICE: Kako to da se niko nije oglasio potomkom mitskog heroja Marka Kraljevića

KRALj Vukašin (?-1371) pored mitskog Marka imao je još tri sina: Andrijaša, Ivaniša i Dmitra. Da su mlađa braća Marka Kraljevića, javno govorila, nekom saopštila ili sami zapisali, šta sve znaju i šta su mislili o svom bratu, kralju, srpski narod, za pretpostaviti je, ne bi Marka odabrao za svog mitskog heroja. Ako je imao krilatog konja Šarca i ako je nosio buzdovan težak 85 kilograma, zašto nije pomogao i spasao oca u Maričkoj bici 1371. sa Turcima; ako je tako uspešno naterivao „Turke na buljuke”, orao njihove drumove, kako je mogao prvi, na prostoru nemanjićke države, da prihvati tursko vazalstvo?

Despot Đurađ Branković / Foto "Vikipedija"

Marko ne da nije „zakasnio” u boj na Kosovu, nego je caru Muratu pružio svu logističku podršku; kao dobar poznavalac terena omogućio je Turcima da zaposednu strateški bolju poziciju, naročito za svoju brzu i dobro opremljenu konjicu. Zbog toga je zaslužio da bude proglašen izdajnikom, kao Grk Efijalt, koji je pokazao Persijancima tajni prolaz u zaleđe Spartanaca. Kako je mogao postati heroj, a poginuo je 1395. na Rovinama kao turski vojskovođa. Kako je mogao...?

Da je narod znao o Marku što i njegova braća, verovatno bi ga i zaobišao; okrenuo se njegovom ujaku vojvodi Momčilu. Na kraju, ispostavilo se, Markovi gresi nisu bili bitni, mit je, briljantno, odigrao svoju ulogu.

MOŽE se, posle svega, postaviti i pitanje: da je Vukašina nasledio neko drugi od četvorice sinova, možda bi sudbina Dušanovog carstva bila dužeg veka, a i srpska istorija manje tragična?

Iz oskudnih istorijskih izvora može se zaključiti da braća nisu živela i odlučivala bratski. Suprotno Marku, oni su bili za pružanje otpora Turcima. Iz moranja ili ponosa, oni su i napustili bratovo kraljevstvo i svoje bogate posede. Da ne ostanu siročići, potrudio im se otac za života. Vukašin je iskoristio Dubrovnik kao „luku spasa”, nalik današnjoj Švajcarskoj; za prognane krunisane glave i bogate pojedince, garantujući im životnu zaštitu i imetak. Vukašinove „devizne rezerve” su bile u srebru i raspoređene na četiri sina posle njegove smrti. Andrijaš i Dmitar prvi su se setili oca. Tokom 1394. boravili su u Dubrovniku, gde su i preuzeli svoje kese. Obezbedili su se tako dodatno, za dug i neizvestan put na koji su rešili da krenu. Posle Maričke i Kosovske bitke usledile su seobe, uglavnom prema Zeti i srpskim oblastima u Primorju.

MARKOVA braća izabrala su drugu turu, krenuli su u Ugarsku gde ih je raširenih ruku prihvatio kralj Žigmund Luksemburžanski. Da su bili rado dočekani i brzo upotrebljeni svedoče funkcije kojima su darivani. Andrijaš je odmah stupio u bitke, što je dokaz da je imao i svoju opremljenu jedinicu. Veruje se da je u jednoj od tih bitaka sa Turcima i poginuo 1399. Te iste godine Dmitar je ponovo boravio u Dubrovniku i iz očevog sefa podigao preostale kese, što je značilo da je još jedino on bio živ od četvoro braće. Za Dmitra se zna da je u periodu od 1404. do 1407. bio „veliki župan i kraljev kastelan u gradu Vilagošu”.

Za pretpostaviti je da su braća stigla u Ugarsku sa porodicama, da su imali vojno obezbeđenje, da su povukli sa sobom i porodice prijatelja i pristalica. Zato čudi da se o pripadnicima ove seobe malo toga znano sačuvalo. Kako su mogli tako brzo, bez pisanog traga, biti zatrti?

KAKO da se niko ne oglasi potomkom mitskog heroja, a jeste više njih naslednika kraljevske i despotske titule. Čak je i Jovanka Broz, supruga mitskog Tita, pred kraj života tvrdila da je jedan njen predak radio na dvoru cara Dušana i odatle se doselio u Liku.

Nešto pouzdanija svedočenja ostala su o rodu Karadžića. Živeli su u Južnoj Srbiji, nedaleko od Skoplja u podnožju planine Karadžice, sa vrhom na 2.463 metra nadmorske visine. Ko se sve vrzmao tim prostorima, od vojskovođa do filozofa, može se nagađati. Posle Maričke bitke 1371. godine ovi Karadžići su se našli ugroženim, pa su krenuli u potragu za sigurnijim mestom. Ko ih je predvodio, možda i jedan Radovan, tek oni su se zaustavili u naselju Lopate, na području Lijeve (Ljeve) Rijeke u današnjoj C. Gori. Tu su se dugo zadržali, 160 godina, da bi negde oko 1630. godine ponovo vezivali vreće i odvezivali volove. Za uspomenu, ovde su ostavili svoje, brdo Karadžića i rečicu Karadžicu koji još nose ta imena.

IZBEGLIČKI put Karadžića iz Lopata vodio je preko Zete, u Banjane kod Nikšića. Za imućnu porodicu Kovača, koja je imala i rudnik srebra na Kopaoniku u vreme Stevana Nemanje, a gospodarila je i ovim prostorima, dolazak Karadžića je bio dobrodošao. Oskudevali su u narodu koji radi i koji može da odbrani stvorene plodove. Smešteni su u kuće – „vikendice”, staje za stoku i čobane u katunima, u podnožju rajskog Durmitora. Na šta čitaoca može da podseća ova slika? A filozofa? Na stare stoike i cinike, koji su valjano podsećali ljude da je sve viđeno ali u novom obliku, i da i to valja (stoički) izdržati.

Brzo su se iskazali radnim i hrabrim. Novu naseobinu su nazvali Petnjica, verovatno zbog pećina koje je okružuju. I, kako život nalaže, u Petnjici su prvo podigli crkvu, ali i vojno uporište Kulu Karadžića. Kula je bila simbol straže i odvraćanja, a crkva, pak, zračenja i privlačenja. Kako su se i brzo uvećavali, Petnjica je Karadžićima postala tesna. Iz nje su odlazili u 25 pravaca, mnogi u Srbiju, naročito u jablanički kraj, ne libeći se da promene i prezime: Đurić, Divljan i Petrović, najčešće.

Sve Karadžiće nadvisili su jedan Vuk i jedan Radovan.

Preci Vuka Karadžića u Petnjici su bili knezovi i vojvode, a deda mu Joksić – Bandula doselio se u Jadar, u Tršić 1739. godine. Ima znakova i da se Vukov otac rodio u Petnjici. Radovanovi stari nisu bili slavni kao Vukovi.

Vuk je bio stvaralačka gromada, najzaslužnija ličnost u oblikovanju savremene srpske nacije, a Radovan, „fanatik srpske ideje”, za stvaranje Republike Srpske, Republike svih Srba.

DESPOT Đurađ Branković (1375-1456), po oceni više istoričara i njegovih biografa, bio je mudar vladar. U politici koju je vodio, u teškim vremenima za Srbiju, oslanjao se na dve stolice; istovremeno je bio turski i ugarski vazal. Po tome je bio uzor mnogim državnicima i političarima, sve do naših dana.

Izbegao je despot i prisustvo dugim, uz to i vrlo skupim nadmudrivanjima katoličke i pravoslavnih crkava, kad je uspostavljena (pa i razvaljena) njihova Unija 1439. u Firenci. I pored te okolnosti, despot je održavao meku vezu sa oba crkvena centra, Rimom i Carigradom.

MUDRA POLITIKA DESPOTA ĐURĐA

TADAŠNjA vlastela, stanovništvo, sledili su politiku despota Đurđa; ratovali su za obe strane, ali i sa obe poslovali. Burni događaji su podsticali i interesna iseljavanja sa juga prema severu, u Ugarsku. Migracija je bila pojedinačna i interesna. Prepreke Srbima u novoj sredini bili su jezik i običaji, a najveća – ograničavana im je bila verska sloboda, delovanje srpske pravoslavne crkve. Đurađ se potrudio da im i na tom polju pomogne. Obratio se on Sv. stolici i na tu molbu brzo je usledio i odgovor: stigla je bula pape Nikole V (1447-1455) kojom se osigurava sloboda pravoslavnog propovedanja i pride: pravo Srbima da u Ugarskoj mogu podići i devet svojih manastira.

SUTRA: SRPKINjA BILA VLASNICA ZAGREBA

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - BRITANCI PREUZIMAJU KONTROLU: Engleska vlast se mešala u poslove jugoslovenske vojske

02. 06. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - OFICIRSKA KAIRSKA AFERA: Intrige su preovladavale u starešinskom koru u izbeglištvu

01. 06. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - OBRAČUN DVE KLIKE U VOJSCI: Za vreme Simovićeve vlade, tri brata Kneževića preuzela su kormilo državnog broda pod svoju kontrolu

31. 05. 2022. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - UCENjUJU KRALjA PETRA: Pučisti su smatrali da su oni jedini zaslužni za promenu političkog kursa Kraljevine Jugoslavije

30. 05. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije