FELJTON - FASCINACIJE MLADOG RASTKA: Monaško ime Nemanjića - Sava nije bila slučajnost

IAKO je sveukupno Savino spisateljstvo prevashodno bilo u domenu prevodilaštva, ipak se u njegovim radovima, a posebno u tom delu Studeničkog tipika koji se bavi Žitijem glavnog ktitora te bogomolje oseća da je pisac imao i dosta književnog talenta i pored svih konceptualnih i stilskih ograničenja koje takvi suvoparni crkveno-pravni spisi po svojoj prirodi sadrže u sebi.

Nikolaj Velimirović / Foto "Vikipedija"

Da bi se objasnila rana fascinacija mladog Rastka Nemanjića isihastičkom molitvenom tradicijom u pravoslavlju dovoljno je pogledati šta se njemu ponajviše sviđalo od obilne crkvene lektire na očevom dvoru u njegovom dečaštvu, što se može jasno videti iz njegovih kasnije sakupljenih i štampanih sabranih dela. Najomiljeniji spisi su mu bili kralj Davidovi Psalmi, Poslanice apostola Pavla Taršanina, Lestvica Jovana Sinajskog, kao i spisi Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog. I Domentijan i Teodosije tvrde da je dodatno uživao u pričama o monaškim podvizima i u čitanju žitija Svetog Save Jerusalimskog (Osvećenog),po kome je i dobio svoje monaško ime, Svetog Ćirila, Svetog Jovana Vladimira i Pankretija Tauromenijskog.

IZ TOGA se isto tako može i pretpostaviti i da njegovo monaško ime Sava nije slučajnost, mada nemamo nikakvih podataka o tome kako je iguman atoskog manastira Pantelejmona odabrao baš to ime za mladog srpskog vlastelina koji je želeo da se tu zamonaši.

Svojoj fascinaciji isihastičkom pravoslavnom asketskom molitvenom tradicijom mirovanja i tihe molitve, koju je upražnjavao u svojoj mladosti, Sava je ostao veran celog svog života. To potvrđuje i njegova kupovina Isposnice u Kareji posle smrti njegovog oca, kao i odredbe njegovog tada pripremljenog Karejskog tipika. Iz njih se vidi da isihastička praksa počinje pokajanjem i podvizivanjem za očišćenje tela i duše od svetovnih strasti, a nastavlja se neprestanim upražnjavanjem unutrašnje molitve srca. A plod takvog podviga su vizije božanske svetlosti, poput te koju su Hristovi apostoli videli na gori Tavor prilikom njegovog preobraženja. Isihastičko upražnjavanje samotnog kontemplativnog života se zasniva na slovu Jevanđelja po Luki ’’carstvo je Božije unutra u vama,’’ (Luka 7, 21) i na savetima vernicima od strane apostola Pavla ’’Molite se neprestano,’’ (1. Sol. 5,17), a vuče korene iz ranih monaških centara hrišćanskog Istoka: Kapadokije, Sinaja, Konstantinopolja.

DOLAZAK Stefana Nemanje kao monaha Simeona na Svetu Goru meseca novembra 1197. godine i njegovo i Savino zalaganje za stvaranje srpskog manastira u tom ’’perivoju Presvete Bogorodice,’’ je Simeonu pomoglo da svojim svetovnim ratničkim uspesima doda i duhovnu dimenziju, a Savi da dotadašnjoj ličnoj usmerenosti ka spasenju svoje duše kroz isihastičku duhovnu askezu usamljeništva ispunjenog bdenijima, molitvama i postom doda i predanost uzvišenom opštem idealu stvaranja moćne duhovne podloge očevom svetovnom ujedinjenju srpskih zemalja. To znači da je od oca nasleđeni instinkt državnika i diplomate u njemu pobedio nagon ličnog stremljenja Bogu kroz isposništvo i tihovanje. A da je time Sava svesno i energično u sebi zamenio praksu pustinožiteljstva sa idealom opštežiteljstva svedoče i njegove uvodne reči pri otvaranju srpskog Žičkog vlasteoskog sabora 1221. godine, gde on kaže:

’’Ali vas radi, saplemenika mi, svetu i slatku mi pustinju ostavih, i ne dođoh da tražim ništa više, do li duše vaše . . . vašega radi spasenja svoje spasenje prezreh. Ali, ako me poslušate pa šta dobro u Bogu među vama uzakonimo, vašim spasenjem i prisvajanjem Bogu još više ćemo steći i udvostručićemo, a nećemo izgubiti naše spasenje.’’

PO POVRATKU u Srbiju 1207. godine, kada je Savu njegov brat župan Stefan Nemanja II postavio za igumana manastira Studenice, prva stvar koju je on uradio je bilo da na oko dva sata hoda severno od manastira podigne ne jednu nego dve isposnice, donju u zelenoj dolinici pored malog srebrnastog potočića i gornju, na još oko pola sata hoda uzbrdo kroz borovu šumu na litici nad provalijom kanjona bučne Studenice.

Donju isposnicu Sava je namenio dvojici ili trojici isihastičkom isposništvu naklonjenih studeničkih monaha samotnika, a drugu, koja je, kako je episkop Nikolaj opisuje ’’kao lastino gnezdo prilepljeno za stenu,’’ Sava je namenio svojim ličnim tihovanjima i za vreme svog igumanskog starešinstva nad manastirom Studenicom, a i kasnije, posle svog povratka iz Nikeje, kada je postao prvi srpski arhepiskop.

I pred svoj odlazak u Nikeju 1219. godine da od tadašnjeg romejskog cara i njegovog vaseljenskog patrijarha traži potvrdu nezavisnosti i autokefalnosti srpske pravoslavne crkve, Savi je opet bilo duhovno potrebno da neko vreme provede u tišini svoje Isposnice u Kareji da bi se u dubokim razmišljanjima između molitvi i kultnog tihovanja pripremio za tu najtežu diplomatsku misiju svoga života.

U SAVINIM kasnijim hodočašćima u Svetu zemlju, koja su bila rezultat njegove žarke želje da obiđe najsvetija mesta iz zemaljskog postojanja Hrista Spasitelja, o čemu ga Domentijan ovako citira: ’’Neću dati sna očima svojima ni pokoja kolenima svojima dok se ne poklonim mestima na kojima su stajale prečiste stope Spasitelja mojega,’’ mnogi savremeni istoričari zapostavljaju da je i u njima postojao veoma važan elemenat propagiranja ravnopravnosti i srpske novostvorene države i njene nezavisne i autokefalne pravoslavne crkve. I na svom početnom odlasku u Palestinu (1229. godine) arhiepiskop srpski u Jerusalimu posećuje tamošnjeg pravoslavnog arhiepiskopa Atanasija, a kasnije opet odlazi i u Nikeju da upozna novog nikejskog cara Jovana Vataca, koji je legalno nasledio cara Teodora Laskarisa. Tu se upoznaje i sa njegovim vaseljenskim patrijarhom Germanom, a pri povratku za Srbiju se u Solunu sreće i sa epirskim vladarem Teodorom Anđelom, pošto se i on tu krunisao romejskim carem u nadi da će uspeti da se dokopa Konstantinopolja pre njegovih nikejskih suparnika. U svim tim prijateljskim susretima jedan od najznačajnijih rezultata razmena mišljenja među ovim crkvenim i svetovnim velikodostojnicima je bio veliki porast međunarodnog ugleda i novostvorene srpske države i njene potpuno nezavisne pravoslavne crkve.

HODOČAŠĆE SRPSKOG ARHIEPISKOPA

SVET SAVA je imao u sebi dovoljno energije da u isto vreme bude stoprocentno i hrišćanski aktivista i isihastički ćutolog. Episkop Nikolaj Velimirović tačno zapaža: ’’Teško je pretpostaviti da se Sava povlačio u Isposnicu svakog posta, kao što su činili veliki isposnici u pustinji, već je svakako išao prema prilikama. U Srbiji, on nije mogao biti običan pustinjak. Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemu su se sreli Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak. Obe ove osobine ili talente on je razvijao do savršenstva. U suštini, međutim, tu je ležala velika duhovna snaga, upotrebljena jednom za jedan, a drugi put za drugi cilj.Posle izvesnog vremena provedenog u Isposnici, Sava se, preporođen kao i obično, vraća u Studenicu, da obraduje i učvrsti celokupno bratstvo svojim prisustvom.’’

SUTRA: DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELj

Preporučujemo

Feljton

0 5

FELjTON - PRVI USTAV NACIONALNE CRKVE: Na osnovu Savinog Zakonopravila, car Dušan je 1349. godine uradio Zakonik

16. 05. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - PRVI SRPSKI KNjIŽEVNIK: Kratki Karejski tipik od samo dva lista je monah Sava sastavio 1199. posle smrti svoga oca

15. 05. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - UNIVERZALNI NARODNI UČITELj: Savina harizma bila je prisutna u memoriji srpskoga naroda

14. 05. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - POSLEDNjI BLAGOSLOV SVOM NARODU: Sava je sahranjen, uz posebne počasti, u najlepšoj Bugarskoj lavri

13. 05. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije