FELJTON - STAREŠINE ZADRUGA DIŽU USTANAK: U Petrogradu su razrađivani planovi podele Turske

USTANAK u Srbiji su pokrenuli ugledni i dobrostojeći seoski ljudi koje prota Mateja Nenadović u svojim memoarima naziva "gazdama" - starešine zadruga, knezovi, trgovci, ali i bivši frajkori i hajduci.

Prota Mateja Nenadović

Pomagali su im pravoslavni trgovci, neretko grčkog, cincarskog, bugarskog, rumunskog porekla, sa širokog područja od Trsta i Budima do Carigrada, obrazovani Srbi i oficiri iz južne Ugarske i austrijske Vojne krajine. Sa oslobođenjem Srbije oni će se naseljavati u gradovima, da bi vremenom od njih, naročito spajanjem porodica ustaničkih starešina, trgovaca i obrazovanih Srba iz južne Ugarske, nastali građanski i činovnički slojevi koji će voditi zemlju u narednom stoleću.

Nedugo posle početka ustanka, krajem februara ili početkom marta 1804, prota Mateja Nenadović je u ime ustanika, zatražio pomoć i pokroviteljstvo Austrije. Ista molba, uz podsećanje na srpsku zakletvu lojalnosti austrijskom caru iz vremena Kočine krajine, ponavljana je i u pismima Karađorđa, Jakova Nenadovića i drugih ustanika baronu Johanu Georgu Ženejnu, komandantu Slavonsko-sremske vojne granice i mitropolitu Stefanu Stratimiroviću. Početkom maja Karađorđe je nudio kapetanu Stevanu Šajtinskom iz banatske granice prelazak Srbije pod vlast Habzburške monarhije, pri čemu bi austrijske trupe ušle u srpske gradove. Upozoravao je, međutim, da će Srbi, ukoliko ih Austrija odbije, morati da traže podršku neke druge velike sile.

SRPSKI ustanici su od samog početka bili svesni svoje slabosti u odnosu na Osmanlije i potrebe da jedna velika sila stane iza njih. Austrija je, s obzirom na prethodnu dugu istoriju njenih ratova sa Turskom na tlu Srbije, i na borbeno iskustvo koje su ustanici, na čelu sa Karađorđem, stekli u ovim ratovima, bila prirodan izbor. Pri tome, na početku ustanka, prisiljeni da brane gole živote, Srbi nisu zahtevali ni nezavisnost, niti ujedinjenje. Štaviše, isticali su da su se digli samo protiv dahija, kao i da su bili spremni da prihvate zakonit poredak pod vlašću sultana. Potajno su već tražili austrijsko podanstvo.

Habzburška monarhija bila je, međutim, neprestano tučena u bitkama sa Napoleonovim vojskama, među kojima je poslednja bila ona kod Marenga (1800). Glavni cilj Austrije bilo je preživljavanje i očuvanje unutrašnje stabilnosti. Zato nije bila spremna da se upliće u nove sukobe na svojim istočnim granicama, niti da ugrožava integritet Osmanskog carstva.

ZAHTEVI Srba zbog toga su bili odbijeni. Beč, ipak, nije hteo da izgubi svaki uticaj na njih, niti da ih prepusti suparničkim silama. Očuvanje određenog uticaja u Srbiji moglo se, u boljim vremenima, pretvoriti u značajne dobitke. Zato je Srbima savetovano da ostanu lojalni turskoj vlasti, pri čemu im je obećano da će se austrijska diplomatija u Carigradu založiti za pomirenje i prestanak sukoba. U isto vreme, austrijske pogranične vlasti dozvoljavale su prelazak srpskih dobrovoljaca preko Save i Dunava, kao i nabavku, u manjim količinama, naoružanja, municije, hrane i drugih potreba. Sam car Franc I, kao i austrijski poslanici u Carigradu, zaista će se zalagati za izmirenje Porte sa Srbima, zbog čega su Turci zadržali staro nepoverenje u namere Habzburgovaca. Kao znak savezničkog prijateljstva, Austrijanci su o razgovorima sa Srbima i njihovim ponudama obavestili i Petrograd.

I Rusija je bila zaokupljena sukobima sa Napoleonovom Francuskom. Posle dvorskog prevrata, u čijoj su pripremi Englezi odigrali važnu ulogu, i ubistva cara Pavla I (1796-1801), koji se bio približio Napoleonu, na presto je stupio mladi i borbeni Aleksandar I (1801-1825). Još od 1797, Rusija je bila saveznica Turske u odbrani od Francuske i zato je prema sultanu Selimu III (1789-1807) postupala sa mnogo takta i strpljenja. U isto vreme, Jonska ostrva, Vlaška i Moldavija pretvoreni su u uporišta ruskog uticaja.

U PETROGRADU su i dalje razrađivani planovi podele Turske. Car Pavle I bio je prihvatio predlog svog glavnog spoljnopolitičkog savetnika grofa Fjodora Ivanoviča Rostopčina da Rusija dobije Moldaviju, Bugarsku i Rumeliju, dok bi Austriji prepustila Vlašku, Srbiju i Bosnu. Nestrpljiv da izađe iz senke svoje majke, Katarine Velike, odustao je od "Dakije", ali je, kao i ona, bio spreman da preda srpske zemlje Habzburgovcima.

Ruski ministar spoljnih poslova, čovek od poverenja cara Aleksandra I i poljski knez Adam Čartoriski 1804. godine otvoreno je, međutim, pokazivao nezadovoljstvo zbog uspostavljenih veza srpskih ustanika sa Austrijancima. Poslaniku u Carigradu i konzulu u Jašiju pisao je da je potrebno da sa Srbima u dodir dođe i Rusija. Upravo u to vreme su Srbi iz Ugarske, među kojima je najglasniji bio Petar Novaković Čardaklija, ubeđivali ustaničke starešine da se za stvarnu pomoć, koja iz Austrije nije stigla, obrate Rusiji.

Odlučeno je da se u Petrograd, septembra 1804, pošalje poslanstvo u koje će, osim Čardaklije, ući prota Mateja Nenadović i Jovan Protić. Kada stignu u Harkov, pridružiće im se i Teodor Filipović, profesor tamošnjeg univerziteta.

KNEZ Čartoriski primio je srpsku deputaciju već sutradan po dolasku u Petrograd, 8. novembra 1804. godine. Oni su za Srbiju zatražili status Jonskih ostrva, koji je značio plaćanje danka Turskoj i pokroviteljstvo Rusije. Čartoriski im je omogućio da, za nastavak ratovanja, od cara dobiju izdašnu finansijsku pomoć. Savetovao im je da ostanu lojalni sultanu, ali da u Carigrad upute izaslanstvo, čiju će molbu podržati ruski poslanik na Porti Andrej Jakovljevič Italinski. Bio je to važan korak, na koji se Beč nije usudio. Čartoriski je, u isto vreme, u pismima Aleksandru I, Italinskom i konzulu u Jašiju Bolkunovu, sa carevim odobrenjem, uobličio rusku politiku prema ustaničkoj Srbiji. U najkraćem, ona je trebalo da stekne široku samoupravu, ali u sastavu sačuvanog Osmanskog carstva.

Srbi su sledili ruska uputstva. "Prošenije" za sultana, usvojeno 13. maja 1805, posebna ustanička deputacija odnela je u Carigrad. "Pokornjejša raja", kako su Srbi sebe u ovom dokumentu nazivali, molila je da tursku vlast u Beogradu predstavlja samo jedan muhasil, finansijski službenik, sa svojim saradnicima. Stvarnu vlast imali bi, u stvari, izborni srpski veliki knez i dvanaest oborknezova. Oni bi prikupljali porez za sultana.

Turci se više ne bi bavili unutrašnjim, srpskim stvarima. Srbija je, dakle, trebalo da postane autonomna kneževina, pod sizerenstvom Osmanlija.

SUTRA: SRBI SU ZNALI ZA TURSKU OSVETU

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - IDEJE O IZGRADNjI SRPSKE DRŽAVE: Duhovna i politička obnova počela je pre Karađorđevog ustanka

07. 03. 2022. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - NOVA SAMOSVEST SRPSKOG NARODA: Od doba Šćepana Malog Petrograd nije verovao Crnogorcima

06. 03. 2022. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - JOŠ JEDNA AUSTRIJSKA PREVARA: Ostao je zavet „Da više nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje”

05. 03. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - DOLAZAK OBRAZOVANE MLADEŽI: Zajednica vere i zaveta prerasta u zajednicu jezika i porekla

03. 03. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije