FELJTON - PATRIJARH OBNAVLJA VEZE SA RUSIJOM: I Crna Gora je bila usred interesa velikih sila
VELIKOM seobom Srba 1690. godine središte njihovog duhovnog i političkog života izmešteno je sa Balkana u Srednju Evropu.
To će imati duboke posledice po potonju istoriju srpskog naroda. Srbi su i na novom tlu ostali verni svojoj političkoj tradiciji, pa su njihovi glavni napori bili usmereni ka očuvanju unutrašnje samouprave i okupljanju srpskih zemalja. Privilegijama habzburškog cara Leopolda I potvrđeno im je pravo na posebnu oblast, na narodno predstavništvo i sabor, na slobodan izbor svog, srpskog arhiepiskopa, na slobodno ispovedanje vere. Istorija Srba u Austriji biće, od tada, obeležena borbom za odbranu i proširenje privilegija, pod pritiscima Rimokatoličke crkve, ugarskih i hrvatskih staleža.
Složene prilike u kojima se našao podstaći će patrijarha Arsenija III na obnovu veza sa Rusijom. Po prelasku u Austriju, njegovi susreti sa ruskim ambasadorom u Beču i misija u koju je poslao mitropolita Stevana Metohijca kod cara Petra I 1696. godine trebalo je da podstaknu Rusiju da, kao i do tada, materijalno pomogne Srpskoj crkvi, ali i da podrži Srbe u odbrani privilegija. Daskal Atanasije sastavio je za ruski dvor jedan poluslužbeni izveštaj o "Srpskoj zemlji", vladarima i svetiteljima iz dinastije Nemanjića, i patnjama u poslednjem ratu. Zauzvrat, trebalo je pokazati da je ruska država mogla da ima koristi od Srba. Stevan Metohijac je caru prenosio poverljive vesti o odnosima između Velikih sila, o pohodu Tatara na Poljsku i nastojanjima pape da izmiri Austriju i Francusku.
PATRIJARH Arsenije III i srpsko sveštenstvo pomagali su ruskim diplomatama i u vreme mirovnih pregovora u Sremskim Karlovcima. Ruski i turski predstavnici uspeli su da pregovaraju i postignu dvogodišnje primirje, uprkos zapadnim silama koje su sprečavale njihove susrete, zahvaljujući igumanu manastira Rakovice kod Beograda Grigoriju, koga je u tu misiju poslao srpski patrijarh i koji je prenosio njihove poruke. Ovaj neupadljivi, stari kaluđer, poznavalac grčkog i turskog jezika, na sličan način učestvovao je i u pregovorima Rusije i Turske o konačnom mirovnom ugovoru 1700. godine u Carigradu.
SRBI SAVETUJU AUSTRIJSKOG CARA
U RATOVIMA od 1714. do 1718, u kojima Rusija nije učestvovala, ni Srbi nisu imali značajniju ulogu. Za vreme rata koji su Rusija i Austrija saveznički vodile protiv Turske 1737-1739, međutim, sam patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (1725-1748) podigao se na oružje. Tako su, i pre ratnih operacija, odlučili episkopi, igumani i knezovi okupljeni na savetovanju u Pećkoj patrijaršiji. Car Karlo VI se, u svom pozivu na borbu protiv Turaka, izričito pozivao na savezništvo Austrije sa Rusijom. Patrijarhu Arseniju IV pridružila su se Brda i rimokatolički Klimenti. Mnogi su se do tada nalazili u službi Venecije. Sa zauzimanjem Niša i Novog Pazara, Srbi u austrijskoj vojsci lakše su okupljali i slali u borbu sunarodnike iz tih krajeva. Srpsko vojevanje na austrijskoj strani završilo se porazima i povlačenjem Austrijanaca, novim pogibijama i seobom u Podunavlje (1737). Uprkos svim stradanjima u prethodnim ratovima, Srbi su se ponovo digli na oružje, pod vođstvom Crkve i patrijarha, u sastavu austrijskih vojski. I ovoga puta, sve se završilo porazom i slomom. Tursko-austrijska granica konačno je uspostavljena na Savi i Dunavu.
Preko njega, srpski patrijarh bio je upućen u tok pregovora. U isto vreme car Petar Veliki se, preko ambasadora Voznjicina, na bečkom dvoru zalagao za očuvanje srpskih oblasti, samouprave i slobode vere. Leopold I je, međutim, odbijao učešće ruskog cara u onome što je za njega bilo unutrašnje pitanje.
Petar Veliki će, samo godinu dana posle Poltave, kada mu Osmanlije budu objavile novi rat, u nameri da povrate Azov i spreče izgradnju ruske flote na Azovskom i Crnom moru, na oružje pozvati Rumune, Srbe i ostale balkanske hrišćane. Srbin Sava Vladislavić Raguzinski, carev savetnik, znamenita ličnost istorije ruske i srpske diplomatije, podstakao ga je da oficire srpskog porekla, pukovnika Mihaila Miloradovića i kapetana Ivana Lukačević, pošalje cetinjskom mitropolitu Danilu na Cetinje kako bi ga pokrenuo na rat (1711). Namera Vladislavića da Rusiju uključi u balkansku politiku bila je vidljiva iz njegovog ruskog izvoda iz Kraljevstva Slovena Mavra Orbinija (1722).
U ISTORIJI odnosa između Velikih sila i Srba, događaji iz 1711. imali su veliku važnost. Izaslanici Venecije, papa i Habzburgovaca i pre su Srbe, kao taktičko sredstvo u ratovima sa Turcima, pozivali na oružje. Sada je to, po prvi put, učinila i Rusija.
Posle poraza Petra Velikog na Prutu 1711, rumunski bojari kažnjeni su tako što su im oduzete titule vojvoda Moldavije i Vlaške da bi, od tada, za novac bile ustupane carigradskim Grcima - fanariotima. Crnu Goru pogodili su kazneni pohodi Turaka, pa su vladika Danilo i njegovi Crnogorci morali da pobegnu na mletačko zemljište. Pošto je vladika Danilo otišao u Rusiju, Venecija je i dalje odbijala da preda crnogorske izbeglice. To je poslužilo Osmanlijama kao povod za rat (1714), koji će se završiti Požarevačkim mirom.
Cetinjski mitropoliti su, zajedno sa zborom crnogorskih glavara, već u Morejskom ratu zbacili vlast sultana, da bi se stavili pod zaštitu Venecije (1688). Uprkos otporu vladike Danila, pod pritiskom dela glavara, koje je Venecija redovno plaćala, to je učinjeno i 1717. godine. Kada je potpisan Požarevački mir, Crna Gora formalno je, kao i u Karlovcima, ostala u sastavu Osmanskog carstva.
CETINjSKI mitropoliti i Crna Gora sa svoje četiri nahije (Katunska, Riječka, Lješanska i Crmnička) našli su se usred izukrštanih interesa Velikih sila. Ugled cetinjskih mitropolita naglo je porastao ostvarivanjem neposrednog dodira sa Rusijom. Odatle je stizala i materijalna pomoć. Brda (Bjelopavlići, Piperi, Rovci, Donja i Gornja Morača, Bratonožići, Kuči), sa kojima je Crna Gora uglavnom bila u zavadi, sada su počeli da u njoj gledaju izvor oslobođenja. U taktičkim razmatranjima Velikih sila, kako se pokazalo, važan je bio sve veći uticaj Crne Gore na Hercegovinu.
Na Cetinju su razumeli da je budućnost, uz Rusiju, pripadala i Austriji. Bogato darivan od strane samog cara Petra Velikog, vladika Danilo je, u povratku iz Petrograda, uspeo da bude primljen i kod austrijskih ministara, i pobednika nad turskim vojskama, princa Eugena Savojskog. Obećavao je da će im se on i njegov narod pridružiti ukoliko prodru do Crne Gore.
Osmansko carstvo je i posle 1718. polagalo pravo na Crnu Goru. Ona je, kao turska krajina prema posedima Venecije, i ranije imala graničarske povlastice. U 18. veku porez se tu plaćao sasvim neredovno, najčešće pod ratnom pretnjom. Venecija se i dalje smatrala pokroviteljkom Crne Gore, sa značajnim uticajem u glavarskom sloju. Od sporazuma iz 1717. Crna Gora imala je providure iz uglednih crnogorskih kuća, koji su ulazili u sukobe sa vladikama.
SUTRA: Dolazak obrazovane mladeži
TURSKA DRHTI PRED PRETNjOM IZRAELA: Izbija treći svetski rat? (VIDEO)
MINISTAR odbrane Turske, Jašar Guler, izjavio je da Izrael može da napadne Tursku, čime je podržao ranije izjave predsednika Erdogana, koji je Izrael opisao kao direktnu pretnju za zemlju.
14. 11. 2024. u 17:17
"GLAVNA TEMA JE DA LI ĆE MOSKVA BITI GAĐANA" Veliko upozorenje Vučića: Svet se kreće po ivici ambisa!
PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić obratio se javnosti posle govora na Samitu KOP29 u Azerbejdžanu.
12. 11. 2024. u 12:33
ČITULjA KOSTIĆU OD DECE: "Živiš kroz nas - nastavljamo s ponosom"
MIODRAG Kostić, osnivač i predsednik MK Grupe, preminuo je u sredu ujutru.
14. 11. 2024. u 12:46
Komentari (0)