FELJTON - TRGOVINA PREČA OD LJUBAVI: Nije mu bilo suđeno da postane trgovac, naišlo je ratno doba

GLAGOL kalauziti i imenica kalauz imaju po dva značenja. Imenica kalauz označava ključ koji otvara sve brave u jednoj kući, a takvih ključeva je bilo doskora u gotovo svim seoskim porodicama. Drugo njegovo značenje je u neposrednoj vezi s glagolom i odnosi se na osobu koja kalauzi stoku, pomagača gazdi u trgovini.

Knez Miloš u galopu / Rad Anastasa Jovanovića

Glagol kalauziti označava, pre svega, lučenje (odabir) stoke za prodaju. U doba razvijene hajdučije, uoči Srpske revolucije, hajdučke čete, one brojnije i organizovanije, imale su svog kalauza, čiji je zadatak bio da kalauzi hajdučkoj četi, posebno u krajevima koji su bili nepoznati harambaši. A kada je počeo ustanak 1804. godine, kalauzi su, pošto su se hajdučke čete prelile u ustaničku vojsku, postali vojni "provodiči" (putovođe). U narodnoj pesmi "Boj na Loznici" nalazimo i ovaj stih: "Barjak nosi, vojsci kalauzi". Trebalo bi istaći da je bilo kalauza, naših ljudi, koji su služili Turcima. I glagol i imenica bili su u učestaloj upotrebi u drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka, pa je Sima Milutinović, kovač mnogih novih reči, izveo imenicu "kalauzluk".

U Srednjoj Dobrinji, kao i u većini sela u Srbiji, nije bilo škole. A da je nje i bilo, porodica koja je živela u nemaštini, s nešto malo zemlje i stoke, pod stegom ko zna kakvog janičarskog čitluk-sahibije ili, u boljem slučaju, nekog razuzdanog užičkog spahije, ne bi se lake ruke odrekla pomoći najstarijeg sina, pošto su se izdvojila deca iz prvih brakova iz doma Teodora i Višnje.

PORODIČNO siromaštvo, seoska izolovanost od sveta i obrazovanja, tursko ugnjetavanje, uticali su na Tešu i Višnju da nejaka Miloša upute u školu seoskih marvenih trgovaca, za koju mu nisu bile potrebne pusule kao što su olovke, sveske i knjige, već štap, hitre noge i izdržljivost. Teški dani mladosti ostavili su dubok trag na budućeg srpskog vladara. Ni u danima najveće slave i blagodeti, kada mu se za učitelja nudio daroviti Vuk Karadžić, on nije ispoljavao želju da se opismeni i umro je kao vladar jednog naroda a da nije znao napisati ni svoje ime i prezime.

Memoaristi i kneževi biografi nisu obraćali pažnju na Milošev život pre 1804. godine. Sačuvani oskudni podaci ne mogu poslužiti ni nama da celovitije prikažemo doba kada je bio u službi marvenih trgovaca. Još za očeva života, kao šiparac, služio je kod bogatijih Dobrinjaca, kao čuvar stoke. Očeva smrt (1802) primorala ga je da ubrzo napusti čobanstvo. Neki izvori, ne baš uverljivi, kazuju da je pokatkad nadničio i gonio trgovačke volove na Jadransko more. Pored Zadra, Dubrovnika i još nekih primorskih mesta, Milošu se pružila prilika da dopre do čuvenog trgovačkog grada Venecije, što deluje nestvarno i, možda, netačno. Iako je na Jadranu boravio kratko, i to najviše dva puta, utisci goniča stoke poneti otuda bili su jaki, sigurno jači od onih iz Austrijske carevine. Za čudo, on se njih retko sećao.

KAKVE su sve nedaće pratile mladog Miloša dok je čobanovao na Maljenu, Suvoboru, Zlatiboru i kao trgovački gonič stoke putovao nesigurnim drumovima, nije poznato. Iz potonjih njegovih prisećanja sačuvan je redak podatak vredan pažnje. Porodična i lična oskudica primorala ga je da stupi u polugodišnji najam kod gazde Akse Ječmenice iz Dobroselice i to za tri i po groša i jedne čarape! Teško je odrediti vreme kada je to moglo biti, verovatno pre očeve smrti ili pre preseljenja u Brusnicu. Upitan jednom prilikom u Beču o tim danima, odgovorio je: "Jes ja! Činiš 'voliko, služio sam kao pravi sluga. Jednom sam terao trgovačke volove u Dubrovnik po deset para nadnice, a opanci su bili 10 para. Služio sam da bi se obuo. Eto, tako je bilo iz početka."

Potom je bio u službi kod gazde Ječmenice i zeta Save Nikolića, muža polusestre Stane, s kojim je dolazio češće u sukobe, zbog "ružne gazdine naravi". Po svemu sudeći, Miloš je kod njega čobanovao, kalauzio i gonio stada na pijace. Kasnije se sećao da je kod zeta Save duže bio u pastirskoj službi, možda sve do preseljenja kod polubrata Milana. Od Miloša potiče priča da je, posle jedne od brojnih sukoba s gazda Savom, pobegao bratu Milanu i na Dičini susreo i upoznao Ljubicu, svoju buduću suprugu (1803).

BUDUĆI da se u izvorima ne pominju godine, hronologiju ovih događaja određujemo na sledeći način. Zna se da je Milošev otac umro 27. novembra 1802. godine. S obzirom na to da je otišao u pastire za očeva života, to se kao najstariji od braće morao vratiti kući posle očeve smrti, da bi prihvatio brigu o porodici. Moglo je to biti krajem te godine. Ako je pune tri godine proveo u najmu kod trgovaca, onda je to bilo 1800, 1801. i 1802. godine, pre toga čobanovao je kod Ječmenice i Nikolića, ali nije poznato od kada. Do jeseni 1803. godine živeo je u Dobrinji sa svojima, kada se preselio u Brusnicu, u dom svoje polubraće. Najamnički pastirski život Milošev trajao je najmanje pola decenije, od petnaeste do dvadesete godine njegova života.

Miloš je znao, pre nego što ga je Jakov odveo u Brusnicu, da se Milan uspešno bavi trgovinom. Budući da je već radio kod marvenih trgovaca, on se lako uklopio u poslove svog polubrata, koji ga je "mnogo ljubio". Da bi uspešno trgovao, Milan Obrenović je uspostavio dobre odnose s turskim vlastima, pre svega s dahijama i njihovim predstavnicima u unutrašnjosti. Njemu su, očigledno, bili najpotrebniji njegovi zemljaci Kučuk Alija i Sali-aga. Kao i Mladen Milovanović, i on je bio prinuđen da ih podmićuje, ali je i tome jednog dana došao kraj. Nije nevažno, ipak, da je on umeo s Turcima i da je Miloš od njega učio kako da se odnosi prema njima. Bio je to polubratov najbolji dar, koji je Miloš umeo da prihvati i obilato ga koristi posle Milanove smrti.

MILAN je odmah uključio Miloša u svoje trgovačke poslove. Kod polubrata on više nije bio sluga, što mu je pružalo veću sigurnost i pouzdano utočište. S Milanovim ortakom, Ćor Zukom, lučio je brave po srpskim selima, kao i svaki drugi trgovački kalauz. U palanci Brusnici, u kojoj je bilo i Turaka, živeo je bezbrižnije i lakše i maštao o devojci koju je upoznao na Dičini. Ali trgovina je bila preča od ljubavi, a Miloš je već hodao stazom koja bi ga u dogledno vreme svrstala u red trgovaca, poput njegovog polubrata. Nije mu bilo suđeno da se bavi ovim unosnim poslom, uskoro je nastupilo ratno doba. U izvorima nema nikakvog nagoveštaja da je bio uključen u pripreme za pobunu protiv dahija ili bar upoznat s njima.

NE CRVENI SE ZBOG SVOG POREKLA

MILOŠEVU mladost, pre svega, obeležavaju siromaštvo i mukotrpna borba za opstanak u brojnoj i materijalno neobezbeđenoj porodici. Jednoj dami koja se bavila humanitarnim radom u Beču, kada mu je zatražila novčanu pomoć za sirotinju, odgovorio je: "Hvala ti što se brineš za siromahe, ti za njih samo čuješ, a ja sam bio u njihovoj koži, znam kako im je!" Odani mu Bartolomeo Kunibert uspešno ga je branio od prigovora Sprijana Robera o siromašnom poreklu, odnosno, da mu je otac Teodor bio sluga: "U koliko je stepenica sa koje se polazi niža, u toliko više treba kreposti i dara za penjanje. Onaj koji se uzvisio svojim odlikama, ne crveni zbog svojeg porekla".

SUTRA: KOMANDANT RUDNIČKE NAHIJE

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - DUŽNOST NAJSTARIJEG MUŠKOG ČLANA: Milošev polubrat Milan bio je poslanik u ruskoj vojsci

03. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - LEKCIJE IZ NACIONALNE POVESNICE: U zbegovima oživljavana sećanja na slavnu prošlost

02. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - GOSPODARI NEZNANI PO POREKLU: Karađorđu je bilo teže s Turcima, a Milošu sa Srbima

01. 02. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - STRASTI SU UVEK RĐAVE SUDIJE: Bilo je bilo opasno članove jedne dinastije hvaliti a druge kuditi

31. 01. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije