FELJTON - PUKOVNIK AVIJACIJE KAO MENADŽER: Pešić je bio profil igrača kakav se i danas traži

DOK se igrala sezona 1976/77. bio sam u vojsci. Gledao sam na televiziji kako moja Bosna u proleće 1977. gubi majstoricu za državnog prvaka od Jugoplastike.

Pešićev duel sa Mokom Slavnićem, u pozadini Raša Radovanović i Mirza Delibašić, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

Oba kluba su na kraju lige imala isto bodova, pa je zakazana majstorica u Beogradu, u kojoj smo izgubili (98:96).

Vojni rok sam služio u Puli, u koju je Partizan došao posle redovnog kola s Kvarnerom u Rijeci da igra prijateljsku utakmicu. U Puli su tada želeli da naprave veliki klub od Puljanke za koju sam igrao kao vojnik. Tako je bilo tada: vrhunskim sportistima je bilo omogućeno da treniraju u klubovima iz grada u kojem služe vojsku. Bio sam sa službom na aerodromu. Sektor ABHO! . Dok je Partizan bio u Puli, izašao sam na večeru s mojim nekadašnjim cimerom Draženom Dalipagićem. Kad smo se rastali, oni nazad za Beograd, a ja u kasarnu.

Ujutro me vodnik Jakovljević zove. Kaže hitno je. Spavao sam, ali nije bila uzbuna.

"Ajde, Pešiću, ustaj!", zove pukovnik Dane Rebac.

Šta je sad, zašto mene zovu na raport! Mislim u sebi samo da se nešto nije desilo u porodici, a za sve ostalo baš me briga. Kad tamo u kancelariji kod pukovnika Repca, koji je bio komandant aerodroma, svi iz kluba "Puljanke". Među njima svi odgovorni iz kluba predvođeni predsednikom kluba Mariom Škandulom. Vidim da je nešto u vezi s košarkom. Lakne mi. Kaže pukovnik Rebac: "Nismo znali da imamo tako važnu ličnost na aerodromu!". A predsednik kluba nastavlja...

"SINOĆ smo posle meča bili s Rankom Žeravicom na večeri. Zamolili smo ga da nam pomogne oko kluba, da nam nađe trenera. Pitali smo ga da nam preporuči nekog, a on će na to: "Pa vi već ovde imate trenera, on je pet kilometara odavde. Idite i ubedite ga. Mislim na Pešića. On igra, ali idite ubedite ga. Ja sam siguran da će on biti za vas najbolje rešenje."

Sve sam još mogao da očekujem, ali da dobijem trenersku ponudu - to nikako. Rekao sam im da ne razmišljam u tom smeru, da hoću još da igram, da sam u najboljim igračkim godinama. Hteo sam titulu s Bosnom, bio sam željan igre i dokazivanja. Međutim, pukovnik Rebac je insistirao: "Nemoj da se izjašnjavaš odmah. Idi do Sarajeva, pričaj s klubom i razgovaraj sa porodicom".

Dao mi je sedam dana slobodno, što je u ono vreme bila velika premija. Seo sam s Bošom, pričao sa Verom. Dobio sam finansijski sjajne uslove, ali nisam imao motiv da krenem u tom pravcu. Dok sam ulazio u avion za Beograd - jer sam hteo tamo da se sretnem s Rankom - već sam znao šta ću da uradim. Ranko je inače želeo da me vidi. Otišao sam do njegovog stana u Strahinjića Bana i već na vratima pitanje:

"Šta si odlučio?"
"Da igram!"

"Video sam još na vratima da si odlučio da igraš, da ne želiš da budeš trener."
Zanimalo me je zašto me je Ranko predložio za trenera. Šta je video u meni? Tim pre kada se imaju u vidu "mere" koje je sprovodio nadamnom u Partizanu.

"Procenio sam u Partizanu da bi trebalo da se baviš tim poslom jednog dana. Tvoja posvećenost, odgovornost, upornost..."

BEZ obzira na sukob koji je postojao, Ranko je video te kvalitete u meni. Tog trenutka mi je laknulo, jer sam uvideo da sam se sasvim rehabilitovao u njegovim očima.

"Ono što ne sme da se zaboravi, kad se priča o Pešiću, da je njegov put do uspeha bio možda teži nego kod svih drugih trenera" - rekao je jednom prilikom Ranko Žeravica.

Bilo mi je nezgodno zbog ljudi u Puli, ali to je bila moja odluka. Rekao sam im da još nisam spreman da sednem na klupu. Imao sam tek 27 godina, želeo sam da igram. Da nisam imao problema s kolenom, ja bih i danas igrao rekreativno. Već sam bio porodičan čovek.

Razgovarao sam s Bošom, ali je odluka bila isključivo moja. Cenio je moje mišljenje. Kao što sam odlučio da idem za Bosnu, tako sam odlučio i da ostanem u njoj. Obe odluke su bile samo moje.

To što mi je Ranko tada rekao da bih mogao da budem trener, nije me tog trenutka pomerilo ni za milimetar u tom smeru. Kad bolje razmislim, ja nikada nisam ni pomišljao da budem trener! Bio sam sto odsto posvećen svojim igračkim obavezama.

Ujedno sam studirao. Hteo sam da se bavim ekonomijom, da imam još neku opciju u životu pored sporta. Tada nije moglo da se računa na stabilnu budućnost od košarke. Već sam formirao porodicu. Rodio se Marko 1976. Tada se još nije išlo u inostranstvo, osim nekolicine iskusnih reprezentativaca, poput Đurića i Koraća. O tome se jednostavno nije razmišljalo. Moje ambicije su bile da igram, da pobeđujem i da nešto osvojim.
KAD sam se vratio iz vojske, priključio sam se ekipi na početku jedne od najvažnijih sezona u istoriji Bosne. Pred kraj te sezone, 1977/78, došlo je do odlučujuće prvenstvene utakmice protiv Partizana u Beogradu. I to neposredno posle jedne od najspektakularnijih utakmica u kojima sam igrao, u finalu Kupa Koraća. ( U finalu, u Banjaluci, 21. marta 1978: Partizan - Bosna 117:110 posle produžetka - 101:101) Bila je to poslednja šansa da Ranko osvoji titulu prvaka Jugoslavije, a za Bosnu prilika da se upiše u anale kao prvi šampion iz te jugoslovenske republike.

Odigrao sam možda moju najbolju utakmicu u karijeri, baš protiv Ranka i Partizana.

Postali smo prvaci kolo pre kraja. Hala sportova u Beogradu bila je dupke puna. Igrao sam odlično, nisam mogao da promašim protiv igrača kakvi su bili Kićanović, Dalipagić, Todorić... ( U Hali sportova (danas "Ranko Žeravica") u Beogradu: Partizan - Bosna 102:109, tabela nakraju sezone: 1.Bosna 46, 2. Partizan 42, 3.Jugoplastika 38...) Bio sam plej sa dobrim šutem, profil igrača kakav se i danas traži, da organizuje igru, ali i da zna da pogodi. Bio je meč od ogromnog značaja za Ranka, jer pričalo se da je krajnje vreme da osvoji titulu, pošto je s reprezentacijom bio svetski šampion, kasnije i olimpijski.

Da sam ostao u Partizanu, ko zna kako bi bilo...

POSTOJALA je, očigledno, neka sudbinska veza između Ranka i mene. Doveo me je u Partizan, pa sam zbog njega otišao, pa je pre svih verovao da mogu da budem dobar trener... U poslednjem kolu, protiv Radničkog u Sarajevu, bilo je ogromno slavlje. Čitav grad je bio na nogama. Ranko je onda otišao u Pulu i postao trener Puljanke.

SUTRA: Buđenje "Bosne" iz velikog sna

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - TRI "FOLKSVAGEN BUBE" ZA KARIJA: U opštem slavlju ukrali mu prvi trofej - švajcarski sat

16. 12. 2021. u 12:00

Feljton

0 0

FELjTON - FILOZOF IZ PIROTA NA "ŽERAVICI": Pešić je bio među 24 kandidata za Svetsko prvenstvo u Ljubljani

15. 12. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - PROROČANSTVO MAJKE DUŠANKE: Navijao za Zvezdu, ali me je trener Rajče ubedio da ću u Partizanu dobiti bolju priliku

14. 12. 2021. u 18:00

Feljton

0 6

SPORTSKA TRAGEDIJA: Kako je Kari Pešić batalio fudbal (FELjTON)

13. 12. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije