FELJTON - RAZVOJNI PUT JEDNOG NOBELOVCA: Ivo Andrić je bio integralni Jugosloven

Мирослав Јанковић

26. 11. 2021. u 18:00

IMA malo ljudi koji su tako duboko prodrli u Andrićevu životnu suštinu i intimu i toliko dugo se zadržali u njegovom svetu kao što je bio Rodoljub Čolaković Roćko. Taj kriptokomunista, najstariji član KPJ (od njenog osnivanja), španski borac, narodni heroj Jugoslavije, revolucionar i pisac je možda najzaslužniji čovek što je Ivo Andrić (p)ostao veliki pisac. I što je uopšte poživeo 83 godine i doživeo mnoge i silne počasti.

ФЕЉТОН - РАЗВОЈНИ ПУТ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА: Иво Андрић је био интегрални Југословен

Andrić i Čolaković 1954. godine / Foto Stevan Kragujević

Tačno trideset godina su se ova dva čoveka družila i prijateljovala: od 1945. do 1975. A ta prva godina njihovog poznanstva je odredila Andrićevu sudbinu u svim narednim. Čolaković je u prvoj posleratnoj godini mira i godini velikog ličnog, beogradskog nemira u Andriću, nekom svojom voljom, ili nečijim migom, ili oštrim instiktom ili dalekovidnom procenom povukao odmah i snažno Andrića u svoj partizanski, partijski zagljaj i spasao ga, mnogi misle, gotovo sigurne likvidacije, koja se besomučno izvodila u tom vremenu nad istaknutim pripadnicima kraljevskog režima. A Ivo Andrić nije bi samo istaknuti rojalista, već jedan od najistaknutijih.

U ČEMU je posebna veličina Čolakovićevog čina. U tome što je spasavajući Andrića spasao srpsku književnost od dotadašnje prosečnosti, jer Andrić je dočekao oslobođenje sa tri romana u rukopisu. Spasavajući Andrića, Čolaković je spasao "Gospođicu", "Na Drini ćupriju" i "Travničku hroniku", tri romana koja Andrić, bez prilaska komunističkoj vlasti, sigurno ne bi uspeo da negde objavi. U spasavanje pisca Andrića i njegovog budućeg velikog dela Roćko je išao za onim instiktom u sebi za kojim je išla i Vera Stojić: u pitanju je budući veliki čovek i umetnik! I bolje ga je imati na našoj strani nego nemati, rezonovao je Roćko. Jer, komunistima je bio potreban neko viđen i sa imenom. Andriću su u prilog išle i neke okolnosti: bio je samo lojalni diplomata monarhističke Jugoslavije - dakle, ne toliko politički već samo klasni neprijatelj. Bio je integralni Jugosloven a komunisti su produžili život Jugoslaviji. Za vreme okupacije se besprekorno vladao: ništa nije javno pisao i objavljivao, a nije potpisao Apel srpskom narodu koji osuđuje otpor okupatoru. Dekor nove vlasti, sem njega, popunjavaju i Isidora Sekulić, Aleksandar Belić, Josip Slavenski, Jaša Prodanović, Agustin Agustinčić i mnogi drugi. Širenje tog hora Andriću je sasvim odgovaralo.

PRVI Čolakovićev potez u stresanju rojalističke prašine sa Andrića je bilo njegovo uključivanje u institucije nove komunističke vlasti. Andrić odmah 1945. godine postaje narodni poslanik Republičke skupštine BiH, a izborna baza mu je Travnički srez. Potom postaje narodni poslanik i Savezne Skupštine Jugoslavije, pa predsednik Saveza pisaca Jugoslavije, te predsednik ili član odbora ili uprava raznih kulturno-političkih organizacija. Andrić biva prosto zatrpavan raznim titulama... sa ciljem da se što pre zaboravi njegova predratna biografija. Andrić i Čolaković i privatno postaju bliski: obojica su iz Bosne, žene im se druže, nemaju dece, bave se umetnošću i imaju isto ime - Milica. Vremenom će Roćko zaimati: veliki stan u Beogradu, vilu na Hvaru i pristup mnogim državnim vilama i odmaralištima, gde će Andrići, Čolakovići, Vuče... i prijatelji oko njih besplatno provoditi ne dane i nedelje nego mesece i polugodišta odmora i uživanja. Andriću, rafiniranom hedonisti i naglašenom škrtom čoveku, sve to i te kako odgovara i godi.

RODOLjUB Čolaković tako postaje druga najvažnija ličnost u Andrićevoj karijeri i životu: nakon što ga je poočim Tugomir Alaupović, njegov profesor iz sarajevske gimnazije i zaštitnik, kasnije ministar vere i bogoštovlja u Kraljevini SHS, odškolovao parama hrvatskog kulturnog društva "Napredak", preveo iz Zagreba u Beograd i potom uglavio u diplomatiju i društvenu mekotu nove države. Roćko ga je od kralja preveo Titu, otvorio mu široko sva velika vrata i druge Jugoslavije, i zaštitio ga, ne samo od bilo kakvog progona, već i od teške javne reči. Poveo ga je za sobom u narod, u posleratnu političku agitaciju da žene muslimanke skidaju feredže, da rudari obaraju ruske rekorde iskopanog uglja, da seljaci dublje oru i brže žanju. Na tim susretima su se zbivale razne dogodovštine, koje je Ivo često beležio, stilizovao i kasnije prepričavao. Evo nekih. Andrića su prisiljavali da često i mimo svoje volje gostuje i na raznim književnim večerima, matineima, kolonijama, kojih mu je bilo preko glave... a gde su im prisutni na ceduljicama dostavljali pitanja. Nekom greškom, jedna ceduljica je dospela u Andrićeve ruke, neki mladić ju je po nekome poslao svojoj devojci, koja je odvojeno sedela u posebnom redu sa ženskinjem, a njoj je pisalo: "Cico, ja odoh čim se svrši ovaj davež, a ti požuri do crkve - čekam te u porti!"

KADA su u tuzlanskom kraju, u selu Kopači, agitovali da muslimanke skidaju feredže, jedan meštanin je predložio da im se naredi da skinu i dimije. Nakon opšteg smeha, priča dalje Andrić, neki Novica iz delegacije, šeret i dovitljiv, brzo je odvratio: "Skidanje feredža je državni zadatak i posao, a dimije neka svako slobodno i dalje skida svojoj ženi." A kada su bili kod kakanjskih rudara, u delegaciji sa Andrićem je bio i Branko Ćopić. Jedan rudar je dugo i znatiželjno gledao čas u jednog čas u drugog pisca, ne znajući ko je koji. Naposletku se odvažio i upitao: "A koji je od vas 'Na Drini ćuprija'?"

Rodoljub Čolaković je, a u vezi sa Andrićem, imao još jednu, specifičnu ulogu: neprestano je bdeo i stražario između Andrića i Krleže, pogotovo nakon 1961. godine, kada je Ivo dobio Nobelovu nagradu. Krleža je bio državni pisac druge Jugoslavije, Andrić je bio visoki kraljev diplomata prve Jugoslavije, pomilovan u drugoj na već pomenuti način.

Među ovom dvojicom pisaca rivalstvo i netrepeljivost planuli su još u zagrebačkom salonu Evgenije Gojmerac oko 1910. godine, kada su se prvi put i sreli i zagledali u tu krasoticu. Andrić je tu vatru među njima na svaki način gasio, kao što je Krleža stalno potpirivao. Između njih je uporno dežurao Roćko: Andrića je istinski voleo i štitio, Krležu je službeno uvažavao i morao da toleriše. Jer, uz Krležu je bio lično Tito, njegov prijatelj i zaštitnik, uz Andrića samo Roćko i nekolicina iskrenih prijatelja okupljenih oko Aleksandra Vuča. Ali, Andrića je najviše štitilo njegovo moćno književno delo, njegovo monaško ćutanje na Krležine ujede, i snaga trpljenja.

KRLEŽA PROVINCIJALNI HRVAT

KADA je Krleža potpisao 1967. godine Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika, koju će partijski vrh javno a i Josip Broz ćutke odbaciti i osuditi, Čolaković će zapisati ove jetke retke: "Tito ga je izveo iz blata 1945. A on mu vraća time što je stao na čelo snaga koje žele da razbiju Jugoslaviju. Uveren sam da je on ustao protiv te šovinističke harange, sve bi to splasnulo i sve bi se svelo na nekoliko ustaških ispljuvaka. Ovako je, blagodareći svom prijateljstvu s Titom i svom ugledu, mnoge zaveo na stranputicu i uvalio u političku diverziju. A sad se pravda i petlja kao poslednji nikogović." A sam Andrić je povodom ovog događaja samo kroz zube procedio: "Nekada veliki Jugosloven, sad postaje provincijalni Hrvat, ono što je nekada strašno žigosao."

SUTRA: SPOROVI OKO DISERTACIJE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO JE SKANDAL! NENORMALNO! Predrag Mijatović otkrio kakva prava ima 25 igrača Partizana: Nikad to nisam video!