FELJTON - SUKOB DVEJU STRUJA U SRBIJI: Policija hapsi dopisnika "Novosti" iz Užica

UŽI vrh srpskih partijskih, državnih i sindikalnih funkcionera okupio se 4. jula 1972. godine na Brionima. Bilo je to u vreme kada su ljudi uglavnom već bili na godišnjim odmorima. U prvi mah se malo znalo o onom šta se događalo na tom skupu 4. jula. Bio sam sa porodicom na godišnjem odmoru kada mi je javljeno da se hitno vratim u Beograd. Marko Nikezić je očigledno želeo da sve u tom trenutku ostane u "krugu članova CK", koji su bili pozivani da bi pročitali "brionski stenogram". Stenogram smo čitali u zgradi Centralnog komiteta i niko nije smeo da pravi beleške.

Latinka Perović i Marko Nikezić / Foto arhiva "Novosti"

I šta je tada skriveno od javnosti? Pre svega da su stvorene dve struje u Srbiji - na jednoj strani Nikezić i legitimna rukovodstva, birana po svim demokratskim principima, a na drugoj - Draža Marković, kao predsednik Skupštine Srbije, ali sa Petrom Stambolićem, koji je već bio faktički u "rezervatu Saveta federacije". Tamo su se nalazili stari kadrovi, ali bez poluga vlasti, što im je najteže padalo.

Većina prisutnih koji su čitali taj stenogram sa sastanka užeg vodećeg tima Srbije, održanog na Dan borca, bila je iznenađena stavom Markovića, koji se bitno razlikovao od onog "na molitvenom doručku kod Broza".

Meni dotad ni neki "sitni nesporazumi" između Markovića i Nikezića, recimo pitanje izdavačkih saveta u medijima, nisu izgledali kao ozbiljan nagoveštaj da se sprema oluja. U čemu je bio spor?

DRAŽA Marković je žestoko zastupao stav da izdavačke savete mora imenovati država, ili pak forum društveno-političkih organizacija koje su ih osnivale, i da oni odgovaraju za uređivačku politiku. Želeo je da forumi imaju kontrolu nad medijima. Naši stavovi su bili suprotni. "Novosti" su u savetima čak videle šansu da se mediji makar malo zaštite od takvih "državnih manira".

Nikezić je ubrzo, u dogovoru sa ljudima iz Socijalističkog saveza Srbije, organizovao savetovanje na tu temu. Očekivalo se, logično, da glavni učesnici u debati budu predstavnici medija.

Ne sećam se zašto nisam prepodne bio na savetovanju. Iz redakcije sam dobio poruku da su me tražili iz Nikezićevog kabineta i poručili da mu se javim na kućni broj. Čak i ako spava - da kažem da ga probude!

Kada sam mu telefonirao, jednostavno nisam mogao da dođem do reči. Poruka je glasila: "Hoću da vas vidim poslepodne u sali i da diskutujete, jer saveti su vaša, a ne moja briga!"

I TAKO je bilo, uz jedan dodatak: čim je otvorio sastanak, predsedavajući skupa Mića Prelić dao je reč Marku Nikeziću. Bilo mi je jasno da je "šef" hteo da nas "nauči pameti"! Posle njega, Prelić je počeo redom da proziva Zdravka Vukovića, direktora Radio-televizije Beograd, Milojka Drulovića, direktora "Politike", i mene, glavnog urednika "Novosti".

Sva trojica smo se osećala glupo. "Glavni šef" je već rekao svoj stav, a mi se sada trudimo da nešto kažemo, a da to ne bude - slažemo se sa stavovima "druga Nikezića". A kada se sve okončalo, saznali smo da nijedan od nas trojice nije bio prepodne na savetovanju i da je Nikezić svima očitao istu bukvicu.

Posle ovog sastanka bilo mi je jasno i zašto je bio hapšen naš dopisnik iz Užica. Policija je od njega tražila da svedoči kako od glavnog urednika dobija naređenja da posebno prati rad određenih ljudi, a u Užicu konkretno Mirka Popovića, člana Centralnog komiteta i visokog funkcionera iz tog kraja. Dopisnik je bio honorarac, čak i ne naročito aktivan. Spasli smo ga iz zatvora zahvaljujući Milojki Mlađenović, šefu dopisne službe.

DAKLE, nešto se ozbiljno spremalo i u "igri" je bio Draža Marković. Trebalo je istrajati na putu na kome smo već daleko odmakli, toliko da više ništa nije ličilo na odnose unutar srpskog rukovodstva samo godinu dana ranije.

I tada mi je bilo jasno zašto je skup republičkih rukovodilaca na Brionima 1971, kome je iz Srbije prisustvovao Draža Marković, bio zatvoren. Tada je dogovoreno da se jedinstveno izađe u javnost sa predlogom amandmana koji menja strukturu upravljanja u državi uvođenjem Predsedništva SFRJ, što ni na koji način nije zadiralo u suštinu Brozovih prava.

U amandmanima XX-XL na Ustav SFRJ - upravo to su oni koje su zvali radničkim amandmanima - pominju se organizacije udruženog rada. SFRJ je "...zajednica dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalističkih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova koje su u sastavu Socijalističke Republike Srbije..." (am. XX). Ustanovljeno je Predsedništvo SFRJ (po tri člana iz republika i po dva iz pokrajina (am. XXXVI), uz Tita kao predsednika Republike (am. XXXVII). Za većinu odluka mora postojati konsenzus republika i pokrajina.

KADA su došli do predloga amandmana, usledila je nova naredba - neće biti javne diskusije. Bez ijedne reči, amandmane samo treba usvojiti. Međutim, toga se nije držao Miko Tripalo. On je noć uoči Treće sednice Saveza komunista Srbije, koja se održavala u Beogradu, na brzinu sazvao Gradski komitet SKH u Zagrebu i poručio Srbiji - amandmani su takvi kakvi su i nema diskusije.

U Tripalovom govoru nema ničeg nejasnog. Ni slučajnog. Bio je protiv svih koji su imali primedbe na radničke amandmane, ali je bio i za dalje cepanje Srbije tako što će pokrajinama uskoro biti omogućeno da budu konstitutivni deo države.

Tog jutra je Radio Beograd emitovao Tripalov govor u Zagrebu skoro u celini. Slušao sam ga u kolima na putu od Banovog brda do redakcije. I rešio da zakasnim na Konferenciju SK Srbije, ali da pripremim svoj odgovor Tripalu.

SUŠTINA mog izlaganja je bila - u čemu je demokratija ako nema razgovora o tezama Komisije za promene u Ustavu? Ako se sprečava razgovor i na forumima? A pogotovo što se isključuje narod, i to i pre i posle dogovora uskog kruga funkcionera, iz straha da bi sve moglo da propadne ukoliko narod ima drugačije mišljenje. Svestan da je tekst delikatan, dao sam ga Latinki Perović da pogleda.

U deset minuta pre 14 časova, kada je bila predviđena pauza, predsedavajući je pročitao moje ime. I dok sam išao prema govornici, on je uporno tvrdio da nema vremena i da nema smisla da produžavamo sednicu kad nas čeka i popodnevno zasedanje. Bilo mi je jasno da je po svaku cenu hteo da me spreči da govorim. Ja sam dohvatio mikrofon i pročitao svoje izlaganje brže nego profesionalni spiker. Televizija Beograd je tog dana jedino moju diskusiju prenela bez skraćivanja, i to u oba večernja dnevnika. Branio sam princip - slobodu izjašnjavanja o svakoj promeni Ustava.

CRNI DANI ZA BEOGRADSKE MEDIJE

CRNI oblak se već nadvijao nad beogradskim medijima. Niko od nas nije bio ni toliko neobavešten ni naivan da nije predosećao dolazak oluje, ali je neka profesionalna istrajnost uticala tako da smo bili hrabriji, umesto da se ponašamo opreznije. Verovali smo da se možemo odbraniti time što smo odista samo prenosili ono što se govori ili piše u drugim republikama, bez naših komentara, naročito onda kada zaključke donose partijski forumi. Pa ipak, svesno smo prešli preko nagoveštaja da nas, medije iz Beograda, jasno označavaju kao "jabuku razdora", da smo mi "svađali republike". Bili smo uvereni da je stepen demokratizacije društva dostigao nivo na kome je istina iznad svega. A zapravo - nismo videli suštinu.

SUTRA: ATAK NA "NOVOSTI" - KO JE KRATIO TITA

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Preporučujemo

Feljton

2 0

FELjTON - VEZIVANjE OMČE OKO VRATA: Donošenjem amandmana Josip Broz Tito počeo da ruši sopstvenu građevinu

29. 10. 2021. u 18:00

Feljton

1 1

FELjTON - SISTEM VLASTI JEDNOG ČOVEKA: Iz Slovenije i Hrvatske vršen je pritisak da se odustane od velikih projekata

28. 10. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - SVI BEŽE OD "VRUĆEG KROMPIRA": Uspesi Srbije izazivali su frustraciju u Zagrebu i Ljubljani

27. 10. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - IDEOLOŠKI ŽANDARI KUCAJU NA VRATA: Jedina zabrana "Novosti" dogodila se u Zagrebu

26. 10. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije