Feljton

FELJTON - BEČ FALSIFIKUJE DOKUMENTA: I Krleža optužuje Rusiju i Srbiju za atentat

Dr Mile Bjelajac

26. 08. 2021. u 18:00

KADA su se konačno (2009) pojavili memoari Vasilija Štrandmana, nekadašnjeg prvog sekretara ruskog poslanstva u Beogradu, a potom otpravnika poslova, posle Hartvigove smrti u julu 1914, vidi se da uprkos izvodima ili celim dokumentima iz tog vremena, koje je sačuvao, nema insinuacija ni informacija o udelu pukovnika Artamonova.

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат

Foto Arhiva

Njih dvojica su i u međuratnom periodu, do okupacije, u Beogradu bili kolege. Ipak, saznajemo da je pukovnika atentat zatekao na dvomesečnom odmoru u Švajcarskoj i na Jadranu. Poslanik Hartvig ga nije posle atentata požurivao da se vrati na dužnost, a sam se spremao na lečenje i odmor u Italiji. Na šestonedeljnom lečenju i odmoru u istoj zemlji nalazio se i Štrandman koji se, sluteći komplikacije, samoinicijativno vratio. Službena Rusija je još od februara 1914. odbijala da isporuči Srbiji 120.000 pušaka, traženu artiljeriju i opremu.

To nije učinila ni na urgencije u junu i julu, kako se to ne bi tumačilo kao ugrožavanje mira. "Bilo mi je saopšteno da je, uzimajući u obzir želju Rusije da se do rešenja austro-srpskog konflikta dođe na miran način, trebalo izbegavati sve što bi protivničkoj strani moglo dati povoda za optuživanje Rusije za neiskrenost i podstrekavanje Srbije da se suprotstavi. Eto, zbog čega je", piše Štrandman, "slanje naoružanja u tom trenutku bilo smatrano potpuno neprihvatljivim pa je izdata naredba da se pričeka dok se politička situacija ne razjasni". Oružje je krenulo za Srbiju tek u avgustu 1914, posle ulaska svih sila u rat. Treba dodati da je u proleće i sama Rusija oskudevala u oružju i municiji za razvoj vlastite formacije.

TRAGOVE nekadašnje propagande i kontroverzi među savremenicima pratimo i u kritičkim opaskama Dragiše Stojadinovića iz 1963. godine, povodom pisanja Miroslava Krleže na stranicama beogradske štampe. Raspravljajući u "Srpskim temama" o Solunskom procesu, "Miroslav Krleža zavijeno nam tvrdi: Da je ruski vojni ataše u to vreme, đeneral Artamonov bio inicijator i saradnik pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu u spremanju zavere i izvođenju ubistva austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine u Sarajevu.

SRPSKI DOUŠNICI NA DELU

ZNAČAJAN doprinos istoriji srpsko-austrijskih odnosa još pre rata dali su saradnici austrougarske špijunaže, kao što su Đorđe Nastić, Kosta Jezdimirović, Teodor Stefanović Vilovski (Vilovsky), Teodor Pluta i drugi. Jezdimirović, saradnik sarajevske policije, dobijao je šest kruna po dobavljenom srpskom dokumentu. Nemajući uvek autentične, sam je sastavljao "izveštaje". Kada je 1906. uhvaćen kako kao "srpski dokument" podmeće prevod iz jednog francuskog kriminalističkog romana Ksavijea de Montepena, dobio je otkaz. Vilovski je bio u Presbirou Ministarstva inostranih dela i bio je dosta upućen. Izgleda da je imao doušnike u vladi, pa čak i na dvoru. Njegovi izveštaju bili su prilično tačni. Za neke kao što su "Gliša" ili "Dragić" još uvek ne znamo ko su, tek da su dojavljivali pojedine važne stvari kao što je informacija policiji u Zemunu da su atentatori na Ferdinanda prešli u Monarhiju.

Krleža atentat pripisuje u celosti ruskom generalu Artamonovu, a da je o tome mogao znati i Pašić. To što nam iznosi Krleža, sada 1963. godine ceo svet zna i istorijski je utvrđeno da je to u ono vreme bila stara austrijska i nemačka teza i da ona ne odgovara istini, te je kao takva odbačena i od austrijske i nemačke vlade... Sva akta po predmetu suđenja oficirima u Solunu Nemci su, za vreme okupacije, iskopali u Srbiji i odneli.

Jedan deo je stavljen na raspoloženje bečkom profesoru Hansu Ibersbergeru i on je za vreme Drugog svetskog rata pisao o toj temi (a pisao je i pre rata falsifikujući izvesna dokumenta)".

O TOME je, u istom duhu, za vreme Drugog svetskog rata opširno pisala hrvatska štampa.

Dragiša Stojadinović pratio je tokom rata to pisanje i odmah po njegovom završetku skrenuo pažnju Veljku Mićunoviću, kome je predao jedan broj isečaka. Stojadinović nije siguran da li je ova akcija doprinela da se u Austriji traži pokradena građa sa Solunskog procesa, ali se ona uskoro ponovo našla u posedu jugoslovenske države. Očito je da Stojadinović tada nije bio upućen u državne poslove oko restitucije. U tom korpusu nalazio se akt koji je Apis povodom atentata uputio sudu. Apis je tvrdio: "G. Artamonovu ovom prilikom nisam saopštio ništa od mojih namera za atentat, a povod za traženje njegovog mišljenja o držanju Rusije našao sam u tome što se naš rad na izveštajnoj službi mogao osetiti pa bi mogao biti pretekst Austrije da nas napadne." "Kao što se vidi", pisao je Stojadinović, "ne može biti ni reči o kakvoj zajedničkoj inicijativi i saradnji između đenerala Artamonova i Apisa na ubistvu austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu.

U izvršenom falsifikatu od strane austrijskog profesora univerziteta Hansa Ibersbergera, čitao sam istu tvrdnju koju nam sada iznosi u "Srpskim temama" pisac Miroslav Krleža, a naime da su Apis i Artamonov zajednički planirali i sarađivali na ubistvu Ferdinandovom." Stojadinović podseća da je falsifikat austrijskog profesora objavljen u časopisu "Spoljna politika" (Auswertige Politik, Hamburg, sveska 7, jul 1943).

Svoje obraćanje Stojadinović zaključuje konstatacijom da "za ovakav svoj postupak pisac Miroslav Krleža duguje, i našoj i svetskoj javnosti, objašnjenje na osnovu kakvih je drugih svojih podataka sem ove Gebelsove propagande, zasnivao svoje tvrđenje, koje čitamo u "Srpskim temama"".

ISTORIČAR Milan Živanović u svojoj knjizi, povodom Ibersbergerovog falsifikovanja Apisove izjave, navodi da je Ibersberger napisao kako je "Apis saopštio Artamonovu" (o namerama za atentat - prim. M. B.), umesto "nisam saopštio", što stoji u originalu Apisovog raporta, pa i njegovim konceptima. Ibersberger je otišao tako daleko da je to svoje otkriće potkrepio faksimilima originala i nemačkog prevoda. Svakom ko zna nemački i srpski lako je uočljivo da je u nemačkom prevodu napravljena (namerna) greška.

Umesto negacije, stavljena je afirmacija. Da li u ovom slučaju važi ono "vidim što želim da vidim"?

Već su pomenute delatnosti Srba i Jugoslovena levičara, okupljenih u Beču oko lista "Balkanska federacija", u kojem se svojim tekstovima posebno isticao Nikola Nenadović (pseudonim Mustafe Golubića). Oni su 1924. i 1925. godine optužili nekadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra da je odgovoran za ubistvo Franca Ferdinanda, ali i podupirali mnoge druge teze austrijskih revizionista. To će poslužiti austrijskom generalu Glezu fon Horstenau da u svojim memoarima navede kako je njemu i njegovoj grupi pošlo za rukom da otkriju mnoge nepoznate činjenice i da "nepobitno" utvrde da su atentatori na Franca Ferdinanda, za vreme obuke u Beogradu, bili predstavljeni regentu Aleksandru.

SUTRA: SRBI ŠPIJUNI BEČKE TAJNE SLUŽBE

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (2)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
HRVATI ŠOKIRALI RUSIJU: Uradili ono što čak ni Amerikanci nisu bili spremni da učine

HRVATI ŠOKIRALI RUSIJU: Uradili ono što čak ni Amerikanci nisu bili spremni da učine