FELJTON - ZATVOR OKIVA LJUDSKE DUŠE: Najveći neprijatelji osuđenika bile su vaši i stenice

NAJVEĆI neprijatelj na robiji za Pekića ipak bilo je vreme. Težina robijaškog vremena se sadrži u nedostatku događaja, u njegovoj praznini.

Foto Privatna arhiva /Srđan Cvetković

Ništa se ne događa; a i ono što se događa najčešće nema značaja. Niko ne odlazi, niko ne dolazi, ništa se ne dešava... Dani u Mitrovici, Pekiću su, prolazili neosetno. Vreme robije je sebi predstavio kao ormar u kome su dani ladice, a u njima sati raspoređeni u vidu abecedne kartoteke. Za svaki dan je našao neki posao, uključujući rutinske radnje. Tu je, čitajući lošu zatvoreničku literaturu, u kojoj su ljudi na svakoj drugoj stranici pokušavali da održe kondiciju za bekstvo, počeo razmišljati o bekstvu, ali nije imao nameru da beži. Na robiji je primetio da mu se i karakter promenio. Naime, postao je nedruželjubiv, uprkos razvijenom socijalnom životu na slobodi. Ovde je prinudno ljubazan. Morao je da se navikne na druge i da drugima olakša navikavanje na njega. Morao se i na laž naviknuti. Napolju je retko kad morao lagati, nije se kretao u krugu ljudi gde bi mu ona kao zaštita trebala, a kada je u taj krug posle robije stupio, govorio je istinu ma koliko ga ona stajala. U Mitrovici se to nije moglo. Lagajući na robiji, Pekić naglašava, da se tako pripremao za slobodu gde će mu laž još više trebati. Po njemu je opšte stanje robijanja duševna depresija.

"SVE što se na robiji zbiva, dešava se u stanju visoke duševne i nervne napetosti. Ono što, ubrzo posle stupanja na izdržavanje kazne, shvatite, ali se tome ni do njenog kraja nećete načuditi, jeste činjenica da se njen najnesnosniji deo ne sastoji u iskrenom naporu vlasti da vas kazni, nego u, takođe, iskrenom trudu, da vas prevaspita. Ovaj drugi trud je čak i iskreniji. Jer kada Uprava zatvora obavlja svoje redovne, nekim propisima ipak oivičene, dužnosti, pa vas na osnovu njih kažnjava, ona to radi nekako usput, rutinski, i bezvoljno.

Ali kad vas ona, u licu Udbe, vaspitavati krene, i realizujući funkciju kazne u socijalizmu, propisanu odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova zemlje, stane preobraćati u 'poštenog građanina', svake apatije nestaje. Osećate da za njih, u tom trenutku, nema od vas na svetu ništa važnije. Da ste vi, u tom trenutku, za njih jedini čovek na svetu. Nastradali ste ako nasednete laskanju. Svaka je odmazda lakša od te brige za vašu dušu i vašu građansku budućnost."

Tih godina zatvori su u Srbiji i Jugoslaviji bili prepuni. U robijašnice su se sjatili žitari, ibeovci, studentska obladina, stari građanski političari, kolaboracionisti, kriminalci raznih vrsta, špekulanti, sveštenici i advokati.

U DRUGOJ zgradi u KPD Sremska Mitrovica, gde je ranije bilo oko 40 robijaša tokom 1949, bilo je i preko 240 zatvorenika. Prostor za spavanje je bio ograničen na 2 m h 38 cm. Njega je kredom po betonskom podu crtao sobni starešina. To potvrđuju i Dragi Stojadinović i Borislav Pekić s tim što poslednji tvrdi da ih je bilo 150 do 200. a prosek je bio oko 120 lica po spavaoni. Paviljon br. 7 u Zabeli imao je 121 ćeliju u kojima je u vreme stare Jugoslavije boravio samo po jedan zatvorenik: imao je sto, krevet, stolicu i kiblu. Posle rata je u ćelijama bilo 10 do 14 zatvorenika koji su spavali na patosu, zbijeni "kao sardine", a samo u sedam. paviljonu bilo je 1.350 osuđenika. Tamo gde je nekada bilo 10-15 kreveta sada je boravilo i do 150 zatvorenika koji su spavali na podu, često "...na smenu i ili u vidu bočno presovanih haringa u buretu s okretanjem na komandu", kako primećuje Pekić u sećanjima.

Prema Pekiću i drugim sećanjima u zatvoru se najpre spavalo na golom betonu, sa malo slame koja je "ubadala kao ekser" (Pekić), spavalo se u odelima, a veliki neprijatelj osuđenika bile su vaši i stenice. Krevete su u S. Mitrovici i Zabeli dobili tek 1951. (posle šest godina ležanja na betonu) štampu krajem 1952, kada je instaliran i razglas, a grejanje tek krajem 1953. U zatvorima Slovenije i Hrvatske izgleda da su barem u materijalnom smislu uslovi bili nešto bolji.

POSLE 1951. postaje liberalniji i režim poseta i paketa. Vojnički kreveti na kojim se spavalo bili su najpre četiri a kasnije dva u vertikalnom nizu. Najpre nije bilo ormana, već su se stvari držale oko i ispod kreveta i jastuka a kasnije se dobijaju tzv. kasete. Od štampe dobijala se samo "Politika" i "Borba". Danju su osuđenici terani na rad od četiri do devet uveče a ako se i ne ide na rad moralo se ostati na nogama. Dnevno je bilo dva sata šetnje jedna pre podne od sat, po dvoje sa rukama iza leđa i uz zabranu razgovora (tzv. mrtva šetnja). U slobodnoj šetnji priča je bila dozvoljena mada je i ona bila strogo kontrolisana. Robijaši su nosili okrugle kape, bluzu, pantalone i teške cokule. Svi osuđenici su bili izmešani, politički i ostali, teški i laki kriminalci, bolesni i zdravi. Jedan berberin je brijao istim priborom sve osuđenike, a kupanje je bilo retko, a voda često hladna. Borislav Pekić navodi da je 1949. doživeo prvo veliko pranje tek posle 10 meseci zatvora!"

GREJANjE počinje u zatvorima da funkcioniše tek posle 1953. ali u "ledarama" (kako su ih popularno nazvali robijaši) i kasnije ga nije bilo. Sava Banković opisuje kako su se u KPD "Sremska Mitrovica" zbijali jedni uz drugoga i uvijali u ćebad i spavali u opancima ne bi li prebrodili ljutu zimu 1947. dok im je profesor Dragoljub Jovanović predavao Narodno sveznanje takođe u opancima i dobro ogrnut.

Osuđenicima je u KPD Zabela kao i u Mitrovici, poseban problem bila oštra košava koja je nalazeći svaku rupu pored tela ledila i srce povećavajući depresiju i nervozu: "...Od košave drhte prozori, da li je Knjaz Miloš znao za ovu Košavu, kada je odredio da se ovde zida kaznionica? Kako samo taj vetar otkiva po okovanim ljudskim dušama!"

DO POČETKA o početka pedesetih osuđenici su bili više gladni nego siti. Porcije su još uvek bile skromne i sastojale su se najčešće od parčeta kukuruzne proje oko 150-200 g dnevno ("kukuruzna granata") i dva grama masnoće. Bile su i geršle, ujutru parče skorelog crnog hleba i cigura, providna vodena tekućina koju su "čas zvali kafa čas supa" a u oba slučaja najviše je ličila "na talog za pranje sudova". U podne i uveče bila je i čorba zvana "mutna voda", a u kojoj bi sretnijim "plivala pokoja ljuspa od graška i pasulja". Dragi Stojadinović, se slaže da su porcije bile i te kako skromne, ali je ipak on jedan od retkih koji je voleo geršle a kojih je bilo samo dok je bio u istražnom zatvoru u Glavnjači (na mestu današnjeg PMF-a), dok Pekić kaže da je sa zadovoljstvom gulio granatu "kao i da zbog hronične gladi ipak nikad slađe nije jeo nego na robiji i pod okupacijom. Spas su bili paketi, ali za one koji su ih imali. I oni su bili limitirani na ili pet, sedam i 10 ili 14 kg zavisno od perioda i ograničeni na jedan do dva mesečno.

SUTRA: ZATVORSKE TORTURE I STRESOVI

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - NA ROBIJI U ZATVORU ZA ELITU: Borislav Pekić je odslužio više od pet godina kazne u različitim ustanovama

24. 07. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - ČUPANjE REPE U ČORTANOVCIMA: Izostajanje iz škole o verskim praznicima se kažnjavalo

23. 07. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - PRVI SUSRET SA ISLEDNIKOM: Dvanaest omladinaca osuđeno je na 122 godine zatvora

22. 07. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - DžEZOM PROTIV NOVE VLASTI: Mlada "urbana gerila" bavila se rasturanjem letaka

21. 07. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - "TOPLI ZEC" U TREĆOJ MUŠKOJ: Pekićeva gimnazija bila je rasadnik reakcionara

20. 07. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - KALjENjE PRODAVANjEM "DEMOKRATIJE": Posle oslobođenja Pekić je pohađao Treću mušku gimnaziju koja je bila leglo mladih opozicionara

19. 07. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije