FELJTON - ČAROLIJA GLUME I HRABROSTI. Umetnicu Velu Nigrinovu je obožavao i ženski i muški deo Beograda, sve do njene prerane smrti

OTAC joj je bio Čeh, majka Nemica, rođena je u Ljubljani 1862, kao Avgusta. Svoj život vezala je za Srbiju u kojoj je ostavila neizbrisiv trag u pozorišnom, ali i boemskom životu prestonice. Avgusta je ime dobila po ocu, kao prvo dete u braku gde su, posle nje, rođene još tri ćerke i dva sina. Sve ćerke su postale glumice, ali nijedna kao Vela.

Vela Nigrinova

A Vela je postala kada je došla u Beograd, sa nepunih 20 godina. Na taj korak odlučila se iz ljubavi prema značajno starijem čoveku u koga se zaljubila, kompozitoru Davorinu Jenku, koji je u Beogradu živeo već duže vreme. Jenko je bio njen zemljak koji je u Beču studirao i završio pravo, ali se u životu bavio muzikom, svojom velikom ljubavi.

One godine kada se Vela rodila, Jenko dolazi u Pančevo na poziv Srpskog crkvenog pevačkog društva i preuzima mesto horovođe. Posle tri godine, postaje horovođa u Beogradskom pevačkom društvu i tu počinje njegov više nego plodan rad kao kompozitora.

Napisao je muziku za oko devedeset pozorišnih komada. Iz jedne takve pozorišne predstave, "Markova sablja", istorijske drame Jovana Đorđevića, pesma koju peva hor "Bože, pravde", postaje i srpska himna. Za svoj rad dobio je mnoga priznanja, a član Srpskog učenog društva postao je 1869. Ukazom kralja Milana 1887, postaje jedan od dvanaest članova osnivača Srpske kraljevske akademije, koja će postati Srpska akademija nauke i umetnosti.

DAVORIN i Vela znali su se iz rodne Slovenije. Razlika u godinama bila je velika, 27 godina, i tada su bili samo prijatelji. Vela je u Sloveniji već igrala u brojnim pozorišnim predstavama i potvrdila se kao glumica. Jenko je sve učinio da je dovede u Beograd, ne samo da bi bila bliže njemu, nego i zbog potrebe da se prestoničko pozorište osveži novim, mladim licem. U to vreme, pozorišnom scenom vladala je Milka Grgurova, talentovana, voljena od publike, ali sa 42. godine više nije mogla da igra Juliju i Ofeliju, pa je Vela idealno popunila tu prazninu koja je onemogućavala da se igraju i predstave u kojima dominira mlada glumica.

Brzo su se zavoleli Beograd i Vela. Ona je danonoćno učila jezik i dosta brzo ga savladala. Govorila je bez akcenta.

PRVI njen nastup u drami "Debora" pretvorio se u značajan pozorišni događaj. Vela je lepotom i izražajnošću pokorila Beograd i to je bio početak velike i obostrane ljubavi koja je trajala četvrt veka, sve do njene prerane smrti.

Velu je obožavao i ženski i muški deo grada. Muškarci su je voleli i zbog njene vanserijske lepote, gotovo idealne za ono vreme: gusta i crna kosa oko lica, kovrdže neukroćene kao i vlasnica, beli porcelanski ten i krupne žive oči koje ne miruju. Govorila je tim očima koliko telom i glasom. Imala je duboki alt koji je sugestivno vladao pozornicom, bilo da je glumila ili pevala. Harizmatična i posebna, budila je čežnju kod muškaraca, a da uopšte nije bila koketna. Kako je došla u Beograd, tako je koraknula u Skadarliju i u njoj bila redovan gost čitavog života. Sa muškarcima je uspostavljala drugarski odnos, ne dajući povoda da pomisle da mogu preći granicu. Volela je samo jednog čoveka, onog zbog koga je došla u Beograd, ali nikada javno to nije rekla. Živeli su zajedno u kući u Dositejevoj ulici, a izlazili su i zajedno i odvojeno, u društvu nazivajući jedno drugo prijateljem.

KAKO je stupila na scenu Narodnog pozorišta, tako je postala zvezda i ostvarila je neverovatnih 400 uloga. Bila je poznata po studioznom spremanju svake uloge, proučavala je karakter, istorijske prilike, akcenat. Urođeni talent bio je izbrušen krajnjim profesionalizmom i to je publika prepoznavala. Posle samo šest godina igranja, stekla je status stalnog člana Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, što nije bilo lako postići. U odboru su sedela četiri književnika: Milorad Popović Šapčanin, dr Laza Lazarević, Ljuba Kovačević i Milovan Glišić. Te godine, 1888, i zvanično usvaja ime Vela, dobija dokumenta na to ime i počinje da se potpisuje ćirilicom.

Vela Nigrinova postaje Srpkinja slovenačkog porekla i gostuje u pozorištima u Novom Sadu, Zagrebu, Osijeku, Ljubljani, Pragu, svuda ubirajući dobre kritike i obožavanje publike. Novosadski časopis "Pozorište", u broju tri iz 1892, piše o njoj hvalospeve: "Po prirodi mlada, lepa i umiljata, zadobija odmah svakoga neusiljenom igrom svojom, čim se samo pojavi na pozornici. Oči su joj pune čara, pune milja, al umeju i da zasevnu i munjevitim sevom svojim i da zagrme kao grom, i da zaguče kao golub. Svaku reč izgovara jasno i razgovetno, naglašavajući ih kao što treba. Pokreti tela su uvek u saglasnosti sa govorom joj. Uvek želi da postigne igrom svojom u svemu potpunu harmoniju koja treba da vlada u glumačkoj, kao i u svakoj drugoj umetnosti."

U "DNEVNOM LISTU" iz 1884, samo dve godine pošto je došla na beogradsku scenu, o njoj kažu: "Nigrinova beše savršena, nedostižna Julija, onakva kakvu je pesnik zamišljao, kakva se mogla roditi samo pod nebom Italije. Nigrinova potpuno zaslužuje titulu umetnice, i ona je jedina danas, u hramu naše Talije, punim pravom nosi."

U vreme kada je Vela došla u Beograd, on je već imao novu zgradu Narodnog pozorišta, izgrađenu na bivšem turskom placu kod Stambol kapije. Šezdesete godine 19. veka, Srbija, tek oslobođena od četiri veka ropstva, žurnim koracima nastoji da pobegne iz zabačenog turskog vilajeta u Evropu. Glavni grad oblači novo ruho i lagano menja izgled, trudeći se da se iz memljive kasabe preobrazi u moderan grad. To ide sporo i teško. Ulice su uske, krivudave, loše osvetljene i nečiste. U centru grada niču nove kuće, ali većinu grada čine potleušice, naročito na obodu, koji je danas uži centar Beograda. Vekovi ropstva, kada je stanovništvo bilo tek puka raja, nisu se mogli izbrisati, ali se žeđ za prosvetiteljstvom i kulturom osećala, pa tako grad, u to vreme, ima Veliku školu sa tri fakulteta, Gimnaziju, Narodnu biblioteku, Narodnu čitaonicu, Srpsko učeno društvo, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, kao i bolnicu, tada najsavremeniju u Evropi, koju je delom i ličnim sredstvima podigao knez Mihailo. (Danas je u njoj Muzej medicine, a bila je Očna klinika u Ulici Džordža Vašingtona.)

Preporučujemo

Feljton

0 5

FELjTON - DOBROTVOR MANASTIRA HILANDAR: Car Ivan Grozni imao je srpske pretke i po ocu

31. 05. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - TRAJNO DOBRO PLEMENITIH LjUDI: Uzvišeno je ono što su učinili za našu zemlju

30. 05. 2021. u 06:45

Feljton

0 3

FELjTON - TITO PRATIO LOV NA NLO: Rakete ispaljene iz "miga" nisu htele na "tanjire"

29. 05. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - "TANjIR" U POSETI GOLUBOVCIMA: NLO je 9. februara 1975. godine lebdeo iznad aerodroma Golubovci kod Podgorice

28. 05. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije