Cetinjski san o uspinjači od mora: Politička volja našla je oslonac u glasu ubedljive manjine

Slobodan Kljakić i Ratko Peković

23. 06. 2020. u 19:09

Cetinje, nekadašnji glavni grad, nije se pitalo za sudbinu večnog počivališta vladike Rada. Drugi su mu krojili kapu, drugi odlučivali o njegovoj sudbini, drugi naručivali mauzoleje

POKAZAĆE se kasnije da je politička volja oslonac našla u glasu manjine, mada se u prvom momentu nije tako činilo. Potvrđuje to pisanje Pobjede neposredno pošto se saznalo kakav je stav zauzela Komisija i kakvi su bili rezultati ankete obavljene među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, piscima i umetnicima. Evo nekih naglasaka iz lista Pobjeda:

"Ko smije da dira Njegošev grob, koji je on sam sebi, uz pomoć Crnogoraca, podigao još za života", napisao je 17. februara 1966. godine Ivo Pejović u ovom titogradskom listu.

"Lovćen sa grobom Njegoša treba da ostane u svojoj osnovnoj koncepciji, izgledu i stilu tačno onakav kako ga je i sam Njegoš izabrao i zamislio 1845. godine, kada je svojom rukom položio osnovni kamen Lovćenskoj kapeli", piše Pejović u istom listu 20. februara 1966. godine.

"DEFINITIVNO odustajanje od postavljanja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, koje je saopšteno u serioznoj i dokumentovanoj informaciji Komisije za reorganizaciju muzeja na Cetinju (...) svakako je jedino ispravno mišljenje i društveno najopravdanije rješenje. Jer, onako kako je projektovan Meštrovićev mauzolej sa skulpturom bio bi više Meštrovićev spomenik odnosno spomenik Meštroviću, nego grob Njegošev", zaključuje Pejović.

Ovako jasno izneta stanovišta u vodećem crnogorskom listu, za koji ne treba sumnjati da je izražavao i stav vlasti, ili makar jedne struje mišljenja u toj vlasti, imala su zanimljivu pozadinu koja će godinama ostati skrivena za najširu javnost.

REČ je o svedočenju od prvorazrednog značaja Milutina N. Mijanovića, koji je 1966. godine bio direktor ustanove "Muzeji Cetinje" i jedan od članova Komisije čije smo stavove naveli. Mijanović je svedočenje dostavio časopisu Umetnost na traženje redakcije, tokom pripreme posebnog broja posvećenog ovom pitanju, 1971. godine. Zbog uništenja tiraža časopisa ovaj dragoceni dokument je ostao nepoznat javnosti do 1989. godine, kada je objavljeno reprint izdanje tog broja Umetnosti.

"NEGATIVNO mišljenje Komisije o uklanjanju Njegoševe kapele sa Lovćena", piše Mijanović, "zainteresovalo je rukovodeće ljude u Republici. Zato su neki ondašnji funkcioneri Centralnog komiteta SK Crne Gore i Izvršnog vijeća prihvatili predlog Komisije o anketiranju izvjesnih istaknutih kulturnih radnika i insistirali da Komisija odmah sprovede ovu anketu i na osnovu nje šire obrazloži svoj stav, kako bi se konačno riješilo o sudbini Meštrovićevog mauzoleja.

"Republički sekretarijat za prosvjetu, kulturu i nauku Crne Gore dopunio je u tom smislu svoje Rješenje o obrazovanju Komisije za preispitivanje smještajnih i drugih uslova rada republičkih kulturnih ustanova na Cetinju (reč je o dvorcu kralja Nikole, Biljardi, Vladinom domu, Etnografskom muzeju, Muzeju revolucije i Državnom arhivu). Dopunskim Rješenjem prošireni su zadaci Komisije, pa se kaže da će, pored ostalog, Komisija razmatrati pitanje postavljanja Njegoševog spomenika i u vezi s tim predložiti mjesto za postavljanje istog."

"KOMISIJA je", nastavlja Milutin N. Mijanović, "posredstvom administracije Muzeja-Cetinje, sprovela anketu, šire obrazložila svoj stav i o tome obavijestila svog osnivača, Republički sekretarijat za prosvjetu, kulturu i nauku Crne Gore. O sudbini svojih predloga Komisija nikada ni od koga nije bila obaviještena.

"Neupućenima, možda, neće biti jasno zašto sada ponovo raspravljati o stvarima za koje su mislili da su već riješene. Ali, kad bi se i javno znalo da je još od prvog dana, čim je prispjela Meštrovićeva maketa Mauzoleja na Cetinje, bilo dilema oko ovoga, da su čak i oni koji su sve to i prihvatili i ponudili promijenili mišljenje, onda bi mnoge stvari bile shvatljive. No oni ćute", svedoči Mijanović.

"A Cetinje, onda, nije se pitalo za to. Drugi su mu krojili kapu, drugi odlučivali o njegovoj sudbini, drugi naručivali mauzoleje. Cetinje je tada tavorilo, degradirano na palanku čak i od mnogih Cetinjana koji se za nešto pitahu.

"PROGLAŠENjEM Podgorice Titogradom i glavnim gradom Crne Gore, počelo je postupno seljenje republičkih ustanova sa Cetinja. Nekada sjedište velikih vladika crnogorskih, prijestonica male a velike države, dika sve Crne Gore i svakolikoga Srpstva, Cetinje se našlo u ritama.

"Kad bi se ovo, i drugo sad nerečeno, uzelo u obzir, bilo bi razumljivo što su negativna mišljenja o Meštrovićevom mauzoleju naišla na oštar otpor na Cetinju i među mnogima kojima je Cetinje u srcu bilo. Mislilo se, a i sada se vjeruje, da taj mauzolej otvara nove određene perspektive Cetinju. Ne dobivši za ovih dvadesetak i više godina svoje pravo mjesto pod suncem, istorijsko i revolucionarno Cetinje tražilo je i još traži svoje izlaze i životna rješenja. Obećavani su mu magistralni putevi, obećavane mnoge stvari, a ono je ostalo i dalje van svih glavnih komunikacija, gotovo izolovana oaza.

"NEKE nove snage ponudile su mu ponovo mauzolej.

A mauzolej ne rešava ništa. Naprotiv!", zaključuje u svom svedočenju iz 1971. godine Milutin N. Mijanović.

Kakva je ogromna šteta načinjena što ovaj opori tekst, ispunjen gorčinom i ljubavlju prema istini i Cetinju nije ugledao svetlost dana kada je napisan!

Oglasio se i Sava J. Orović, prvi Titov ratni general, pre 1941. godine pukovnik kraljevske vojske, reagujući na prilog Iva Pejovića štampan u Pobjedi 17. februara 1966. godine. Orović je tekst objavio u beogradskoj Borbi, nedelju dana kasnije, 24. februara.

"Postavlja se pitanje", piše Orović, "zašto Komisija nije određena samo iz Crne Gore, kada se postavljanje Njegoševog mauzoleja najviše tiče naroda ove republike, a sigurno je da u njemu ima dovoljno kompetentnih ljudi za pravilno rešenje ovog problema. Ili, ako je u Komisiju trebalo angažovati i druge republike, zašto samo Srbiju, a ne i ostale?

"Dalje, pada u oči, da više od trećine Komisije sačinjavaju direktori muzeja, zavoda za zaštitu spomenika i narodnih biblioteka, kao da su oni naročito sposobni da odlučuju gde treba postaviti Njegošev mauzolej od Meštrovića.

NAJZAD, čudno je da ni Sekretarijat niti Komisija koju je izabrao nisu imali u vidu činjenicu da je mauzolej nadgrobni spomenik, koji se ne može postavljati proizvoljno na neko drugo mesto osim na grobu kojem je namenjen. I zato se pitam ja, analogno drugu Pejoviću: Ko sme da oduzima Njegošu dragoceni poklon od Meštrovića, za njegov grob na Lovćenu?"

"To bi bila velika nepravda prema Njegošu i Meštroviću", uveren je Orović, "kao i prema Crnoj Gori, kojoj se sa skidanjem mauzoleja sa Lovćena razbija trostruki spomenik nenadmašne monumentalnosti, koji se sastoji: prvo, od Ararata slobode gorostasnog Lovćena; drugo, od svetlog groba legendarnog pesnika Njegoša; i treće, od remek-dela genijalnog vajara Meštrovića. Jer ova tri veličanstvena objekta privlačila bi ne samo Jugoslovene, već isto tako strance, koji dolaze u Crnu Goru kao turisti ili inače. Ovo tim više i lakše kad se dogradi put Cetinje - Lovćen i napravi uspinjača od mora do vrha Lovćena. Smatram da bi se promenom prvobitnog rešenja za Njegošev mauzolej učinila gruba povreda pijeteta prema jugoslovenskim velikanima Njegošu i Meštroviću i da treba odustati od takve namere", zaključuje Savo J. Orović.

ENGLEZ NA VRHU LOVĆENA

"Ja sam nazad tri godine sreo pri vrhu Lovćena jednog Engleza, koji je jedno dete nosio na leđima, a drugo vodio za ruku samo da izađe na ovu znamenitu planinu, poseti grob velikog pesnika Njegoša i posmatra izvanredno lepu panoramu Boke Kotorske i ostale Crne Gore sa delom Albanije", napisao je general Savo Orović.





Pratite nas i putem iOS i android aplikacije