Disciplinom pobeđivali pošasti

Dragana Matović

27. 04. 2020. u 18:56

Zarazne bolesti nisu samo sejale masovnu smrt, već su u velikoj meri uticale na tokove istorije. Neke od njih prelazile su državne, pa i kontinentalne granice i ostavljale pustoš

Дисциплином побеђивали пошасти

Sahrana onih koje je pokosila "crna smrt" (minijatura iz 1353. godine) / Foto Wikimedia

ŠTOŠTA su Srbi preživeli. Izborili su se i sa najvećim zarazama - kugom, kolerom, pegavim tifusom, španskom groznicom, svinjskim gripom, variolom verom, a sad se, kao i ostatak sveta, suočavaju sa novom pošasti - virusom korona.


Kroz celu istoriju, epidemije su ostavljale tragove pustoši za sobom. Neke od njih prelazile su državne, pa čak i kontinentalne granice i odnele mnogo ljudskih života. Izolacija i disciplina vekovima su čuvale naš narod, bile su to najkorisnije mere u doba zaraze.


Bivša Jugoslavija poslednja je evropska zemlja u kojoj se pojavila epidemija velikih boginja. Znak za uzbunu stigao je u martu 1972. sa Kosova. Lekari u Prizrenu su posumnjali, a ubrzo je u laboratoriji Instituta "Torlak" izolovan virus variole vere, od koga je obolelo 175, a umrlo 40 ljudi.


ZVANIČNA verzija kako je opasni virus stigao u Jugoslaviju nikada nije potvrđena. Po njoj je bolest doneo Ibrahim Hoti iz sela Damjane kod Orahovca, posle hadžiluka u Meki. Ibrahima su kod kuće dočekali rodbina, komšije i prijatelji da mu čestitaju hadž. Hoti je tih dana bio u kontaktu sa većim brojem ljudi, od kojih je 12 direktno inficirao.


Kada je Hoti preneo bolest dvadesetosmogodišnjem učitelju Latifu Mumudžiću iz okoline Tutina, pored koga je sedeo u autobusu, virus je počeo nekontrolisano da se širi. Mumudžić je zarazio 38 ljudi, za epidemiju se saznalo u Beogradu i počeo je haos. Epidemija je trajala do 30. aprila, kada je dekretom proglašeno odjavljivanje. Sumnja se da je ona ranije odjavljena da bi se spasla turistička sezona na hrvatskom primorju. Zbog te političke igre pretpostavlja se da je bilo više obolelih nego što je zvanično zavedeno.


Velike boginje su veoma zarazna bolest koja je ubijala više od 400.000 Evropljana svake godine, sve do 18. veka. Samo u proteklom veku usmrtila je gotovo 500.000 ljudi. Smrtonosni virus je davno iskorenjen vakcinacijom, a poslednji slučaviji zabeleženi su u Indiji 1974. Ali, Rusija i SAD ga izolovanog i dalje čuvaju u svojim laboratorijama i iako je potencijalno opasniji od nuklearnog oružja, godinama odbijaju da ga unište.


EPIDEMIJE su postajale naročito opake tokom ratova. Više je ljudi umiralo od njih nego što je izginulo u borbama. Ni srpskom narodu, a ni srpskoj vojsci u istoriji ratovanja nisu ostale nepoznate. Prema službenim procenama, u Srbiji je tokom balkanskih i Prvog svetskog rata stradalo 1.247.435 ljudi, a od tog broja u epidemijama čak 360.000. Najviše ljudi umrlo je od pegavog tifusa, ali su i kolera, malarija i španska groznica u surovom obliku pogodile naš narod i naše vojnike.


Koliko je epidemija tifusa bila jeziva možda najbolje opisuju reči šefa američke sanitetske misije u Srbiji Ričarda Stronga: "Epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila je jedna od najstrašnijih za koju zna svet modernog doba." Na početku rata epidemija je zahvatila valjevski kraj, da bi se kasnije proširila na ostale delove zemlje. Već u decembru 1914. zahvatila je Kolubaru, Podrinje, Posavinu, Jadar, a zatim i celu Srbiju. Obolelo je više od pola miliona ljudi, a procenjuje se da je umrlo 135.000, od čega su 30.000 bili vojnici. Pegavac ili vašljivi tifus srpski lekari su savladali uz pomoć stranih lekarskih misija do avgusta sledeće godine.


NI KOLERA nije ostala dužna srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, posebno prilikom povlačenja preko Albanije, dok je na Solunskom frontu harala i malarija. Među svim zaraznim ali i ostalim bolestima na Solunskom frontu malarija je bila najteže, načešće, ako ne i najopasnije oboljenje u svim armijama. Ova bolest je i danas aktuelna, jer parazit koji je izaziva može da bude agens biološkog oružja.


Španska groznica bila je jedna od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji čovečanstva. Pojavila se pri kraju Prvog svetskog rata, a u tri talasa se širila planetom Zemljom i odnela pet puta više života nego rat. Do danas nije poznato gde se pojavio virus, a veruje se da je bolest nazvana "španskom" zbog toga što Španija nije bila učesnik rata, te se o bolesti otvoreno pisalo, za razliku od drugih zemalja gde je bila prisutna jaka cenzura. Podataka o broju obolelih i umrlih u našoj zemlji tokom španske groznice ima malo. Ova bolest se javila kod srpskih vojnika u aprilu 1918. na Krfu, a u julu na Solunskom frontu.


PROTIV raznih pošasti naš narod se borio medicinom, ali i sujeverjem. Ostalo je zapisano da se knez Miloš Obrenović sa porodicom i dvorjanima provukao kroz košulju koju je "devet baba, golih kao od majke rođenih, za jednu noć prema vatri, bez sveće, tajno isprelo", kako bi ih "čuma" obišla. Ta poslednja velika epidemija kuge desila se oko 1837. godine, a Srbija je, po prvi put, imala ozbiljne i moderne mere lečenja. U knjizi "Kneževina Srbija 1830-1839" istoričar Radoš Ljušić beleži da je u to vreme odbrana od kuge u Srbiji bila je identična kao u Austriji. Umrlo je 212 ljudi, što nije mnogo u odnosu na to koliko ova bolest može da bude smrtna.


U to doba, tačnije od 1730. do 1872, naš narod je od zaraznih bolesti štitio i veliki karantin Kontumac, koji se nalazio na teritoriji Zemunskog parka. Pre nego što bi iz Turskog carstva i Beograda prešao u Zemun i Austriju svaki putnik je morao da provede u proseku po šest nedelja u karantinu.


KOLIKO je izolacija važna znalo se i mnogo ranije. Tako je, da bi pobegao od "crne smrti" koja je uništila trećinu tadašnje evropske populacije, car Dušan ostavio imperijalne poduhvate i na Svetoj Gori potražio spas za sebe i svoju porodicu. Atos je bio prirodni karantin koji zaraza gotovo da nije ni okrznula. Problem je bila zabrana pristupa za žene, zbog koje njegova supruga, carica Jelena, nije mogla da ide. Dušan je, međutim, znao vešto da zaobiđe crkvena pravila, pa je ona postala prva i jedina žena u istoriji koja je kročila na tlo Svete Gore.


Zarazne bolesti nisu kroz istoriju samo sejale masovnu smrt, već su u velikoj meri uticale na tokove istorije. Tako je "Justinijanova kuga" u 6. veku sprečila velikog vizantijskog imperatora, rođenog na tlu današnje Srbije, da ujedini Rimsko carstvo. Većina istraživača se slaže da je od ove bolesti stradalo oko 50 miliona ljudi ili trećina tadašnje svetske populacije. Vizantijski dvorski istoričar Prokopije u knjizi o istoriji ratova napisao je da je epidemija skoro dovela do nestanka ljudske vrste.


Druga po redu najsmrtonosnija epidemija od koje je preminula trećina ondašnje svetske populacije je "bubonska kuga" ili "crna smrt". Stravične scene bolesti i smrti opisao je Đovani Bokačo u čuvenom delu "Dekameron". Pod naletom epidemija carstva su nestajala, pa su Engleska i Francuska sklopile primirje u Stogodišnjem ratu zbog "bubonske kuge".


OPASNA BAKTERIJA


PRE nekoliko godina Dejv Vagner, profesor Univerziteta Flagstaf u Arizoni, i njegov tim potvrdili su vezu između "Justinijanove kuge" i osam vekova mlađe "crne smrti". Naučnici upozoravaju da je bakterija koja ih je izazvala prisutna u oko 200 vrsta glodara širom planete, pa je moguće da se pojavi i danas.





Pratite nas i putem iOS i android aplikacije