Rat kao koristan fenomen

TANDEM američkog vojnopolitičkog sistema i nauke u HH veku jasno se posvetio ratu. Tajne grupe razvijale su doktrine, koje su opravdale vođenje sukoba kao normu međunarodnog poretka, a za lakoverne mase je pripremljen skup slatkih pilula propagande.

Jedna od takvih doktrina bila je ozloglašeni "Izveštaj sa Gvozdene planine", koji je pripremila grupa stručnjaka različitih profila. U Sjedinjnim Američkim Državama 1967. godine je izdata knjiga "Izveštaj sa Gvozdene planine: o mogućnostima i poželjnosti mira", u kojoj je navedeno da je u avgustu 1963. bila stvorena posebna istraživačka grupa, koja je završila svoj posao posle tri godine. U toj grupi su bili ministar odbrane SAD u administraciji Kenedija i Džonsona, Robert Maknamara, spoljnopolitički savetnik u administraciji Kenedija i Džonsona, Vilijam Bandi, i državni sekretar SAD od 1961. do 1969. godine Din Rask. Iako je američko rukovodstvo opovrglo svoj udeo u ovom dokumentu, neka lica koja su učestvovala u njegovoj izradi potvrdila su verodostojnost.

AUTORI su istakli da će stanje globalnog mira na planeti dovesti do promena u društvenoj strukturi svih država na dosad neviđenom, revolucionarnom nivou. Ekonomski efekat opšteg razoružanja, što je najočiglednija posledica mira, promeniće modele proizvodnje i distribucije na zemlji do te mere da će promene u poslednjih 50 godina izgledati beznačajno. Političke, sociološke, kulturne i ekološke promene će imati jednako dalekosežne posledice. Zaključeno je da svet apsolutno nije spreman za ovakve situacije.

Zbog toga je rat apsolutno normalan i čak koristan fenomen koji je neophodan za funkcionisanje savremenih država. "Rat nije, kao što je široko prihvaćeno ... alat politike koji koriste nacije za širenje ili zaštitu svojih političkih principa ili ekonomskih interesa. Naprotiv, to je principijelna osnova organizacije savremenih društava". I dalje: "... u osnovi svih značajnih razlika u nacionalnim interesima leže dinamičke potrebe samog vojnog sistema za periodičnim oružanim sukobima".

RATU, kao principijelnoj organizacionoj sili, pripisan je niz funkcija - ekonomskih, političkih, socioloških, ekoloških, kulturnih, naučnih i psiholoških. Rat je imao ulogu u kontroli kvaliteta i nivoa zaposlenosti.

Autori su istakli da "vojni sistem omogućava stabilno upravljanje društvom ... mi moramo naglasiti potrebu da se pronađe neprijatelj koji je uverljiv po svom kvalitetu i obimu. Prema našem mišljenju, verovatnije je da bi takvu pogodnu pretnju trebalo izmisliti, a ne stvoriti u nejasnim uslovima". I posle svega rukovodstvo SAD izabralo je takvog neprijatelja kao što su "muslimanski terorizam", "imperija zla" tj. Rusiju, "osu zla" (Iran, Severna Koreja, Sirija i Venecuela) i druge čudne termine kao što su "islamofašizam" ili "kineska hegemonija"!

PORED toga, niz predloga iz ovog izveštaja sprovođen je posle godinama i decenijama sa metodičnom preciznošću. Dakle, to nije teorija zavere, već realizacija takvih scenarija, kao što je stvaranje Korpusa mira (Snaga za uspostavljanje mira) ili globalnog projekta po pitanju klimatskih promena što mogu samo visokoorganizovane strukture sa strateškom vizijom, koju predstavlja mreža u vidu Saveta za međunarodne odnose (SMO), Korporacija RAND i raznih analitičkih centara, kao i političkog establišmenta.

Ali šta predstavlja vojna kultura SAD? Njena suština je poseban metod percepcije sveta, koji se organski prenosi na rođake, pristalice i pratioce vojnog osoblja. Prema ovom viđenju, postoje tri vrste ljudi - ovce, vukovi i psi, čuvari ovaca. Vojska sebe pozicionira u ulozi psa i prisiljena je da ubija vukove kako bi ovce bile netaknute. A ova jednostavna šema im omogućava da mirno uništavaju milione ljudi širom sveta već dugi niz godina.

POČNIMO sa nacionalnim interesima, da bismo lakše razumeli ovu višeslojnu šemu ratne mašine. SAD su, kao najiskusnija i najmoćnija država u vojnom smislu, koristile u sukobima sve vrste oružja, uključujući i nuklearno, a njihov budžet za odbranu je najveći na svetu, dok se u isto vreme sa usana njihov lidera konstantno čuju izjave o potrebi uspostavljanja mira. Možda ćemo, ako saznamo koji su nacionalni interesi ove zemlje, moći da razumemo i mehanizme odlučivanja o vođenju ratova ili sprovođenju intervencija.

Možda treba početi sa činjenicom da dve vladajuće stranke SAD - republikanci i demokrate, zastupaju različite pristupe u oblasti međunarodnih odnosa. Prvi, pepublikanci, predstavljaju školu realizma, koja tvrdi da svaka zemlja ima svoje nacionalne interese koje je neophodno braniti i uvažavati. Interesi država mogu doći u konflikt, zbog čega nastaju sukobi.

DAKLE, rat - to je prirodan i logičan proces (kao u "Izveštaju sa Gvozdene planine". Uzgred, jedan od njegovih vodećih autora, Robert Maknamara je bio republikanac). Pitanje je koliko daleko se može ići u odbrani svojih interesa (naročito ako se to odvija daleko od svojih granica) i biti spreman da se za to žrtvuju svoji resursi i životi građana.

Drugi, demokrate, preferiraju liberalnu školu međunarodnih odnosa i veruju da je potrebno težiti ka dostizanju globalnog dogovora (naravno, po zapadnim merilima), a one koji se ne slažu kazniti i prevaspitati. Shodno tome, obe partije se ne odriču mogućnost rata, pa čak, naprotiv, smatraju ga neophodnim sredstvom u međunarodnim odnosima.

Što se tiče interesa, prirodno je da demokrate i republikanci imaju različite tačke gledišta po ovom pitanju, ali to je složenije nego što izgleda na prvi pogled.

AMERIČKI politikolog Kristofer Pol tvrdi da je nacionalni interes društvena konstrukcija, a njegova primena, definisana istom društvenom konstrukcijom, koordinira se kroz društvene procese. Ako je ovo konstrukcija, to znači da ona uglavnom ima veštački karakter. Stoga se, sa ove tačke gledišta, nacionalni interesi mogu menjati.

Postoje tri odvojene, ali međusobno povezane osnovne konstrukcije nacionalnih interesa SAD: opštenacionalni interes, nacionalni interes predsednika (na koji računa predsednik) i nacionalni interes (za) legitimitet.

Građani uglavnom koriste koncept nacionalnog interesa, kako bi se procenilo da li je politika "dobra" za zemlju u normativnom smislu ili nije.

OPRAVDANjA ZA DONETE ODLUKE

PREMA Alekandru Džordžu, koncept nacionalnog interesa je veoma važan za spoljnu politiku, uprkos ograničenjima teorijskog i naučnog pristupa. Političari ga koriste na dva načina: kao kriterijum za procenu pretnji u datoj situaciji i da bi odredili najbolji pravac delovanja, i kao opravdanje za donetu odluku.

Smatra se da se tokom poslednjih sto godina u SAD nekoliko puta promenila definicija nacionalnih interesa.