Damjanović postaje drugi Čiča

POSLE razgovora s engleskim komandantom za južnu Italiju koji mu je pripretio da će svi iz Ebolija biti vraćeni u Jugoslaviju, i njegovog oštro intoniranog zahteva da prestanu s razbojništvima, general Miodrag Damjanović je iskoristio taj sastanak kako bi reorganizovao izbegličke formacije i "vrhovni štab" ne samo u Eboliju, nego i na celoj teritoriji Italije, u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj.

Pravdajući se da je to zahtev Engleza izdao je dve juče navedene naredbe, na osnovu kojih je reorganizovan i "vrhovni štab", sa nekoliko odeljenja pod komandom generala Damjanovića i njegovog načelnika štaba, potpukovnika Žike Andrića. Sve novostvorene "formacije" imale su "samostalne komande" i velike štabove sa mnogobrojnim odeljenjima.

NOVA organizacija izazvala je znatne trzavice unutar samog logora. Pobunili su se aktivni oficiri pošto im se opet za pretpostavljene postavljaju ljudi koji nemaju činove u vojsci, ili su ti činovi niži od njihovih. Nezadovoljstvo su izazvali i brojni oficiri koji su navalili u "vrhovni štab" u Eboli iz drugih krajeva Italije, Austrije, Nemačke i Francuske, tražeći položaje u "armiji" koji odgovaraju njihovim činovima. Na trećoj strani, četnici su izbacili iz svoje sredine sve one komandante, komandire i druge "naturene" starešine koje se sa njima nisu borile u "gerili".

Ova zbrka imala je samo jednu dobru stranu. Suočeni sa pretnjama Engleza - za koje se saznalo - da će biti izručeni Jugoslaviji, kao i u strahu zbog Damjanovićevih pretnji da će izručiti Englezima svakoga ko ne stupi u svoju matičnu jedinicu, mnogi su odlučili da ne izlaze iz logora. Broj razbojništava po južnoj Italiji ubrzo je znatno smanjen.

PARALELNO je raslo neraspoloženje prema Damjanoviću, kako među starešinama, koji su znali da novu organizaciju od njega niko nije tražio, ponajmanje Englezi, tako i među "vojnicima" koji su to odavno prestali da budu. Napetost je rasla, sukobi su snažno izbili na videlo, što nije prošlo i bez ljudskih žrtava. U logoru je zaklan jedan Ljotićev oficir, a zatim je u tuči dve zavađene grupe palo još nekoliko žrtava.

Poklopili su se ti događaji sa glasovima iz Beograda da je Draža Mihailović od Narodnog suda u Beogradu osuđen na smrt, a zatim je stigla i vest da je streljan. Nastalo je veliko komešanje, osećao se snažan pritisak opšteg nespokojstva, neizvesnost šta donosi sutrašnji dan svakom je visila nad glavom. Vrlo složenu situaciju dodatno je zamutio general Damjanović poturajući glasinu da treba izabrati novog, "drugog Čiču".

U AGITACIJI da to bude baš on, uključile su se manje grupe četnika i pripadnika Nedićeve straže iz Srbije, ali su protiv toga ustali pop Momčilo Đujić sa svojim četnicima i Dobroslav Jevđević koji se nalazio u nekom manastiru u Salernu. U ovom protivljenju imali su podršku ljotićevaca, slovenačkih četnika i domobrana, tako da su grupe opredeljene za Damjanovića ostale u manjini. Odlučan da svoju ideju ipak ostvari, Damjanović je počeo da preti Đujiću kako će ga proterati iz logora "zbog pobune ljudstva", što je dodatno zaoštrilo prilike. Napetost je postala još veća kada je nešto docnije Đujić zaista bio primoran da napusti logor i da se pridruži Jevđeviću. Ubrzo su za njim otišli i neki prvaci Ljotićevog "Zbora", koji su pokrenuli i svoje novine, napadajući na njihovim stranicama generala Damjanovića i njegov rad.

U međuvremenu, on je sebe proglasio za "drugog Čiču", što je obeleženo veseljem i pijankom njegovih pristalica. Nije prošlo mnogo vremena, a usledio je novi talas razbojništava. Prvo su neki četnici, Damjanovićevi protivnici, usred gradića Eboli zaklali njegovu ljubavnicu, koju je on sahranio uz velike počasti. Glasine o novim ubistvima i razbojništvima po južnoj Italiji postale su češće.

U SAMOM logoru Eboli oživele su sada i razne političke frakcije: zboraši, ravnogorci, mačekovci, krekovci, nacionalisti, monarhisti i drugi, teško su dolazili do usaglašenih stavova. Pojavio se i dr Živko Topalović sa svojom ženom Živkom "Ravnogorkom". Održali su nekoliko govora stajući na stranu Damjanovića, protiv koga je bila većina. Topalovići su, dok su proterivani iz logora, jedva sačuvali glave na ramenima.

Zapaljivu situaciju iskoristio je i đeneral Svetolik Đukić, koji se opet pojavio u logoru. Pre toga, on je dao izjavu američkim i engleskim novinarima, iznoseći tvrdnju da u Eboliju ima svoju armiju od 30.000 vojnika. Pošto su razne ilustrovane i dnevne novine prenele ovu Đukićevu izjavu i objavile njegovu fotografiju, on je u logor stigao s naramcima tih listova, koje će brzo uspeti da razdeli. U strahu da mu je pozicija "drugog Čiče" snažno uzdrmana, general Damjanović je tada zabranio đeneralu Đukiću da se pojavljuje u logorima u Eboliju, što je produbilo razdor između raznih političkih i vojnih frakcija. Nastojanja "Nacionalnog komiteta" da dođe do izmirenja između ova dva đenerala nisu urodila plodom.

UBRZO je stigla i nova, iznenađujuća vest - Englezi su odlučili da rasture logore u Eboliju, a ljudstvo će, u statusu izbeglica, navodno biti delom poslato u specijalne logore po Italiji, a delom će biti upućeni na rad u saveznička skladišta i logore.

I zaista, negde u drugoj polovini 1946. godine saopšteno je da će svi zarobljenici iz logora Eboli biti upućeni, u statusu pomoćnih jedinica, u sastav savezničkih trupa u Italiji. Nešto docnije usledila je i naredba đenerala Damjanovića da je od Vrhovne "savezničke" komande "umoljen" da celokupno ljudstvo sposobno za vojnu službu stavi na raspolaganje savezničkim komandama u Italiji. Naredio je da se formiraju jedinice po vodovima od 25 ljudi, sa jednim vodnikom oficirom, po jednim kuvarom i pisarom. U zavisnosti od toga koliko će vodova i gde biti upućeno, formiraće se i veće jedinice, od nivoa čete pa naviše.

U OVOJ naredbi Damjanović je saopštio kako su saveznici odlučili da u pogledu plata i svega drugog, izjednače "njegove" sa svojim jedinicama. Mnogi su u ovom obećanju videli novu obmanu, čiji je cilj bio da se privole na poslušnost i pođu na rad kod saveznika, kao i da se smanji broj onih koji su pokazivali interesovanje za povratak u Jugoslaviju. U ovoj Damjanovićevoj naredbi jedino je bilo tačno da su Englezi tražili formacije koje bi uključili u svoj sastav, ali pod uslovima koji se nisu mnogo razlikovali od života u logoru. Istina je i da su obećali isplaćivanje dela plata, pod uslovom da takve izdatke odobri vlada. Sve drugo je bila čista izmišljotina.

Za divno čudo, brzo su formirani pomenuti vodovi koje su Englezi počeli da upućuju na rad u svoje jedinice. Ovo ljudstvo iz logora je uglavnom upotrebljavano za čišćenje velikih savezničkih logora, određivani su za posilne uglavnom podoficirima, mnogo ređe oficirima, kao i za fizički rad po magacinima. Manji broj obavljao je pomoćnu stražarsku službu, većinom noćnu, oko magacina, logora i raznih slagališta. Ovi stražari su bili naoružani drvenim palicama.

ČETNICI SE VRAĆAJU U LOGOR

LOGOR Eboli je ubrzo bio gotovo potpuno ispražnjen. Ostali su u njemu nesposobni i bolesni, kao i izbegli u porodičnom delu logora. Nisu se pomerali ni štabovi svih mogućih formacija.

Ovakvo stanje nije dugo potrajalo. Već naviknuti na mnogo lakši život u logoru Eboli, mnogi su iz savezničkih jedinica počeli da se vraćaju, prvo četnici, onda i ostali. Povratak u logor poprimio je masovne razmere.

SUTRA: Tajna policija stiže u logor Eboli