Od ljubavi se ne može pobeći

SA Milicom Babić Jovanović i njenim mužem Nenadom Jovanovićem Andrić se upoznao još u Beogradu. Vezivali su ih bosansko poreklo i ljubav prema književnosti. Milica i Nenad bili su poznati par u Beogradu, i njihov salon bio je vazda otvoren za pisce i umetnike. Nisu imali dece i prizivali su i voleli društvo. Oboje lepi i obrazovani, bili su dobri gosti, i domaćini intelektualcima prestonice.

Milica je bila neobična devojka, pomalo krutog držanja. Studirala je slikarstvo u Beču, ali se njime nije bavila. Kada je iz Beča prešla u Pariz, u prestonici mode otkrila je da je više zanima primenjena umetnost, nešto što ima upotrebnu vrednost. Moda kao takva nije je privlačila, niti je ona bila tip moderne žene. Oblačila se u skladu sa modom, ali uzdržano, sa dozom klasike. Sa tkaninama i odećom upoznala se radeći sporedne poslove u hramu mode kod Kardena. Dobijeno znanje upotrebila je na polju koje je spajalo pozorišnu umetnost, koju je posebno volela, i umeće kreiranja odeće. Postala je vrstan kostimograf.

NENADA Jovanovića poznavala je iz Tuzle, gde su oboje rođeni. Oboje su studirali u inostranstvu i potom došli u Beograd. Odmah su postali viđeniji par koji je rado gostio pisca Andrića. Ta druženja bila su česta i oni su, neosetno, postali nerazdvojni.

Ovaj mladi i naočiti par dolazi u Berlin na zahtev ambasadora Andrića. Nenad dobija posao atašea za štampu, a Milica ulogu domaćice na prijemima, s obzirom na to da je ambasador neoženjen.

Izvesno je da je ova veza bila duboko emotivna, ali i platonska, barem u berlinskim danima. Verovatno je za to zaslužna Milica, koja je u svog muža bila zaljubljena kao, uostalom, i pola ženskog Beograda.

Ivi Andriću nisu bili strani izleti sa udatim ženama, pa čak ni skandali. Jedan takav potresao je beogradsku čaršiju 1925, kada se saznalo da je Ivo imao aferu sa Persidom, ženom svog kuma Gustava Krkleca. Danima su brujali saloni po gradu, što je rezultiralo razvodom Krklecovih. Ivo je kumu objašnjavao da je strast koja je buknula između njega i Perside "običan letnji pljusak, kako dođe, tako i ode".

ONO što je taj isti nestalni zavodnik osećao prema supruzi svog kolege, Milici, nije bila samo strast. Bila je to ljubav, prva i jedina u njegovom životu, ona koja ostavlja beleg i pre nego se ostvari.

Nije Andriću službovanje u Berlinu bilo lako. Došao je dan pred Hitlerov rođendan, koji je proslavljen velikom lomačom na kojoj su spaljene knjige koje su ocenjene kao nepodobne. Užasnut vandalizmom tog čina, a obavezan da mu prisustvuje, kao đače je uzeo jednu knjigu sa zgarišta i sakrio pod kaput. Biće iznenađen kada bude otkrio da je od vatre sačuvao zbirku pesama Štefana Krausa, austrijskog naciste rođenog u Bosni, njegov prvenac "Kainov ožiljak".

Nije Ivi, slobodoumnom i pravdoljubivom, bilo lako da sakrije svoje ljudsko negodovanje i svakoga dana navlači prigodnu masku diplomate. Tražio je da bude razrešen dužnosti i vraćen u Beograd, ali mu nije odobreno. Stoga, po funkciji, prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta, što je uvek smatrao mrljom u životu, i privatnom i kao patriote.

BERLINSKE dve godine bile su i službeno i privatno teške za čoveka koji je morao da igra dvostruku igru i skriva prave emocije, kako u službi, tako i u kući. Sa bračnim parom Jovanović bio je prijatelj, pisao je pisma gde god bi putovao, pisma naslovljena na oboje, a potpisivao ih sa - Ivo, mandarin. To je bila njegova i Miličina interna šala kada je službeno trebalo da poseti Kinu.

Poštujući osećanja žene koju je voleo, možda još i više jer mu je bila nedostižna, čista i ponosna u svojoj ulozi besprekorne supruge, Andrić je u Milici video ideal. Bila je lepa, obrazovana, topla i odmerena, okrenuta svom čoveku iako je dobro znala kakva osećanja je probudila u drugome. Dva muškarca zaljubljena u istu ženu, mučni a neraskidivi trougao ljubavi, osećanja dužnosti, zavisti, čežnje i čekanja, čekanja, čekanja bez nade.

"JELENU, ženu koje nema", ispisale su godine samovanja u bezimenim i nevažnim ženskim zagrljajima, onim koji ne donose lepotu željenog dodira, koji ne znače ništa. Svi se stope u bezglasni krik za nekim koga nema, a morao bi biti tu.

Tri decenije čekanja, koliko tu ima dozivanja, radosti željenog susreta i drhtaja što mu ta žena ne trči u zagrljaj, nego je taj "susret najveći na svetu" rezervisan za nekog drugog. I tako godinama, decenijama.

Sudbina im je dala da budu zajedno kada su se strasti utišale pod sedom kosom i kada njihov dodir odavno nije imao mladalačku energiju. Strast je odavno potrošena, razlivena po besplodnim zagrljajima i veoma plodnim delima. Za Milicu je ostala čista ljubav, prekaljena u tridesetogodišnjem čekanju da je nazove svojom. A ona je mogla da postane njegova tek kada je ostala udovica.

MILIČIN muž Nenad uhapšen je za vreme okupacije pod optužbom da je engleski špijun i sproveden u zatvor. Njegova krivica nikada nije dokazana, jer da jeste, bio bi streljan kao svi špijuni. Sedeo je u zatvoru sve do oslobođenja, nikada nije saznao ko ga je oklevetao. Tako je nevin čovek proveo godine u zatvoru i izašao narušenog duha i zdravlja.

Milica je bila uz svog muža do poslednjeg dana. Neki kažu da je veza sa Ivom prestala da bude platonska za vreme rata. Da li su to čaršijske priče, ne zna se pouzdano. Milica je dočekala Nenada i nastavila da živi sa njim.

Udala se za Ivu Andrića nedugo pošto je postala udovica. Prezime nije htela da menja, ostala je sa dva prezimena od kojih nijedno nije bilo Andrićevo. Nisu se razdvajali od trenutka kada su počeli da žive zajedno.

ZAJEDNO su bili na dodeli Nobelove nagrade, priznanja koje je više potreslo i oduševilo sve druge nego samog pisca. Kažu da je vest o nagradi primio gotovo ravnodušno, žureći kući gde ga je čekala Milica da zajedno rade. On da piše, a ona da iscrtava i kreira čudesno maštovite kostime za Narodno pozorište. Kažu i da je bila prava čarobnica da od starih čaršava i džakova napravi haljine i velove, da ih boji, prekraja, radi zajedno sa švaljama i radnicima.

Dve zatvorene i umetničke duše sjedinjene u dugo očekivanom zajedničkom životu. Za Ivu Andrića to je bila svetlost posle dugog, tamnog i mučnog puta čekanja i neizvesnosti.

Deset godina svetlosti, a onda potpuni mrak. Milica umire 1968, a Ivo odlazi za njom posle sedam godina.

Ostavio je mnogo dela i jednu rečenicu koja sve objašnjava: "Ljubav je kada ti i sam pogled na voljenu osobu izmami osmeh."