Oprosti, majko, mnogo sam grešan

MOŽDA je magija koju je poneo u genima nasleđena od majke Hristine, za koju kažu da je bila očaravajuća žena. Niko to ne može da kaže jer je veoma rano umrla, Laza je bio mali dečak. Ponekad mu se činilo da je se seća, ali nije mogao da razgraniči da li je to sećanje ili snevanje. A morao je mnogo da sanja jer stvarnost nije bila topla i lepa, kakva bi deci trebalo da bude. Otac Petar, pogranični podoficir, čestit ali krut i zatvoren, bio je samo figura oca, ali ne i ono što je Lazi trebalo - toplina doma i zagrljaj pred spavanje.

Prvo je umro mali Andrija, pa onda majka. Otac je svoju muku gubitka sina i žene nosio ćutke, i u tom ćutanju postao je dalek i ovom sinu koji je bio sa njim. Izgubio je i njega, formalno nije a zapravo jeste, kada su Lazu uzeli majčini rođaci u Đurđevu da odrasta i školuje se sa njihovom decom.

RANO je Laza uočio da deca sa kojom odrasta dobijaju pažnju i ljubav same po sebi, kao nešto normalno što ide zajedno sa hlebom koji majka spakuje kad pođu u školu, ili sa rukavicama koje isplete i gurne u džep od kaputa. Prema njemu su bili dobri, ali je on znao da mora da bude poseban. Lepši, pametniji, zanimljiviji, da samouverenošću ubija zebnju koju imaju oni iza kojih ne stoji roditeljska ruka da pogura kad se zastane.

Vazda je bio poseban i naočit. Visok, krupne građe, prodornih očiju i s grivom neukrotive kose, nije nigde ostajao neprimećen. Uz takvu spoljašnjost išla je i velika pamet, ona sa kojom je otišao u Peštu da studira prava. I ne samo da je diplomirao, nego je i doktorirao, i to na latinskom, u dvadeset petoj godini. Trebalo je imati zaista poseban rad pa usred Pešte doktorirati pred komisijom sastavljenom od najučenijih ljudi Peštanskog univerziteta na temu Zakonika cara Dušana. Dissertatione De Legubis Serbicis Stephani Uros Dusan bila je napisana na latinskom i tako je i branjena.

DR GUSTAV Vencel, istoričar prava i rektor Univerziteta, bio je jedan od ispitivača koji je bio čuven po strogosti i zahtevnosti, posebno doktoranada. Ovom mladom, srpskom kandidatu nije mogao da nađe manu, i Laza Kostić je postao doktor pravnih nauka za celu teritoriju carevine, čak i za Beč, za koji su važili posebni uslovi. Ostalo je zapisano da je, pored briljantnog znanja, kandidat izveo čitavu predstavu svojim izlaganjem i oratorskim sposobnostima.

Takav je bio Laza. Čovek koji je mogao svakog da zaseni i osvoji. I poslove koje je posle menjao, nije to radio što nije umeo da jedan posao radi kako valja, nego je sve mogao da radi dobro, pa mu je bilo grehota da se na jednom zadrži. Bio je profesor gimnazije, radio u magistratu, bio savetnik i sekretar političarima, kao što je Jovan Ristić, sa kojim je prisustvovao istoriji na Berlinskom kongresu; pokretao časopise književne i političke; bio je čak i u diplomatiji, kao sekretar poslanstva u Petrogradu, proveo je godine u Crnoj Gori kao saradnik knezu Nikoli i Njegošu i urednik novina "Glas Crnogorca". Bio je svašta, ali najviše je bio pesnik. Rodio se sa talentom za rimu i pisanje, i reči su izlazile iz njega kao pčele iz košnice. Toliko je nosio stihove u sebi da je i obične dnevne situacije smeštao u njih, na radost okoline.

U SVEMU je bio drugačiji i voleo je da to ističe. Zvali su ga Ludi Laza, ali njega je to zabavljalo. Znale su ga sve kafane i tamburaši, jutra je dočekivao za kafanskim ili kartaškim stolom. Jedino vreme kada je mesecima spavao u jednom krevetu je ono koje je proveo u zatvoru zbog političkog angažovanja. Njega su jedino zatvor i rešetke mogli da zaustave na jednom mestu. Pokret i akcija tela i misli, to je bio njegov životni stil. Iako je bio netačan i neodgovoran, ljudi su ga voleli. Negde je imao dušu deteta koje nije stiglo da poraste, uprkos godinama koje su se ređale.

Svoj emotivni život je držao u diskreciji. Prva devojka koja se pominje uz njegovo ime je bogata naslednica iz Sombora Julija Palanački, sa kojom se čak i verio, ali njena majka nije dozvolila taj brak.

STROGA, principijelna i sva sazdana od malograđanskih pravila, ohola kako umeju da budu ljudi koji imaju veliki imetak kao potporu, zabranila je svojoj ćerki da se uda za siromašnog pesnika koji je čudno izgledao i ponašao se još čudnije. Nije računala na ćerkinu upornost i bezrezervnu zaljubljenost koja je odlučila, kao po narodnoj pesmi, ili njemu ili u crnu zemlju! Posle zabrane koja je usledila od odlučne somborske gospođe, Laza odlazi u Crnu Goru gde ostaje sedam godina. Sedam dugih godina u kojima je Julija odbijala sve prosce i živela za retka Lazina pisma. Majka je bila očajna i nije slutila da će joj ćerka izdržati svih dvanaest, dok, konačno, ne ode pred oltar sa tim pesnikom.

Možda se sirota i verna Julija ne bi ni udala za Lazu da se on nije nesrećno zaljubio. Život nam, ponekad, na čudne načine nešto donese.

LAZI je život doneo jedinu ljubav njegovog života, onda kada više na ljubav nije ni mislio niti je očekivao. Bio je kafanski čovek i nemiran duh ali nije bio ženskaroš. Ona rupa koja je ostala na mestu gde je trebalo da bude ljubav majke večno je zjapila, gutala je i kvarila svaku ozbiljniju pomisao da neka ljubav nadomesti onu osnovnu za koju je ostao uskraćen. Kako nije u detinjstvu voleo nijednu ženu, ni majku ni sestru, ostao je večno na distanci od tih lepih stvorenja koja su ga zabavljala, ali bez želje da im se suštinski približi. Onako naočit i brižljivo odeven, sa stihovima koji su mogli i kamen da osmehnu, nailazio je na obožavanje ženskog sveta. Tako je dočekao pedeset godina, još uvek momak neosvojenog srca, sa jednom dugogodišnjom verenicom koja je venula čekajući da je Laza ponovo zaprosi.

NjENA majka je odavno videla da će joj ćerka ostati neudata ako se ne uda za tog čudnog čoveka koji ni po čemu nije odgovarao njihovoj uglednoj i strogoj kući, pa je bila spremna da se, ovog puta, ne izjašnjava protiv braka. Tako su ga dve žene čekale u Somboru, jedna ga je volela a druga mrzela zato što ga ova prva voli.

Oluja se obrušila na njega jednog julskog dana kada je otišao da provede letnje mesece u letnjikovcu prijatelja Dunđerskih u Čebu (danas Kulpin). Bogata porodica sa petoro odrasle dece, svi obrazovani, gostoljubivi, dobronamerni. Mesto gde se okupljao neki fini svet, razgovarao, muzicirao, gospođice su nosile divne toalete i obožavale stihove. Pedesetogodišnji Laza je još uvek zgodan i stasit, u kosi nijedna seda, leđa prava a pokreti živahni; iako sredovečan, poletniji od većine mladića.

(SUTRA: Ljubav je bila opipljiva u vazduhu)