Albanski lobisti ulaze u igru

ALBANCI su živeli svoj paralelni život na Kosovu. Oni prekidaju svaki kontakt sa vlastima u Srbiji, osim što se ne odriču novca iz Srbije, penzija, dečjeg dodatka, socijalne pomoći, porodiljskog bolovanja i drugih primanja, ali ni lečenja u zdravstvenim ustanovama širom Srbije, gde ih leče njima "mrski Srbi". Malobrojni Albanci koji su ostali na svojim radnim mestima biraju se na najodgovornije funkcije na kojima se, pored njih, nalaze i Goranci, Romi, a po prvi put se tada čulo i za Aškalije, odnosno Egipćane. Tako se i na Kosovu dobila slika o multietničnosti koja je objektivno postojala, a o kojoj mnogi zapadni dušebrižnici i lobisti za nezavisnost Kosova, pre svega oni iz Amerike i Nemačke, koji su često dolazili u Prištinu, nisu obraćali nikakvu pažnju.

Ta slika o Kosovu je potpuno ignorisana, a u svet je odlazila slika o gaženju ljudskih prava i sloboda Albanaca kojima srpska vlast, navodno, zabranjuje pravo na govor, korišćenje jezika i pisma, školovanje na svom maternjem jeziku, lečenje i sve što pripada drugim stanovnicima Kosova, nealbancima. Međunarodne delagacije koje su dolazile na Kosovo obavljale su razgovore samo sa albanskim liderima. Srbi, muslimani, Goranci, Romi i Egipćani nisu postojali za njih.

ZAPOSLENI Albanci u preduzećima, ustanovama, uključujući i škole, fakultete, domove zdravlja i bolnice, napuštaju svoja radna mesta na poziv lidera albanskih partija i posebnog sindikata, uz obrazloženje da je reč o srpskim školama i ustanovama. Oni započinju školovanje na "univerzitetu republike Kosovo", kao i u školama koje su smeštene po privatnim kućama i podrumima. Posao napuštaju i pripadnici policije i drugih službi.

Vlada Republike Srbije, kao i nadležna ministarstva, upućuju otvorene pozive Albancima da se vrate na svoja radna mesta, ali kada to nije dalo rezultate, nadležna ministarstva i gradske opštine se veoma brzo organizuju, kako bi se popunila radna mesta, pa tako na Kosmet dolaze ne samo lekari, već policajci, sudije, tužioci i mnogi činovnici, čak i matičnih službi i katastra. Oni se smenjuju na dve nedelje, a Albanci kojima je obećano besplatno lečenje u privatnim klinikama koje su već bile otvorene u mnogim gradovima u Pokrajini, vraćaju se u ustanove zdravstva koje su napustili njihovi lekari, koji su ih i nagovarali da se ne leče kod srpskih lekara, a svoje usluge su počeli papreno da im naplaćuju. Bilo je i nekoliko smrtnih slučajeva u "podrumskim bolnicama", gde inače nisu postojali uslovi za bilo kakve operacije i lečenje, a pogotovu ne za porođaje Albanki.

KONTAKTI koji su kratko vreme bili prekinuti, nastavljeni su onda kada su Albanci, uprkos pretnjama, počeli da se vraćaju i traže pomoć od srpskih lekara. Počeli su istovremeno da se vraćaju i na šaltere službi MUP, sa zahtevima da im se izdaju pasoši, na koje su imali pravo kao i svi građani Srbije. U to vreme dolazi do zloupotreba koje vrše pojedini činovnici koji su poslati kao ispomoć u organima uprave na Kosovu.

Prava "industrija" razvijena je, na primer, posle odluke da se putne isprave, koje su Albancima jedno vreme selektivno izdavane, sada počnu dodeljivati svima. Oni koji su predložili i doneli tu odluku, imali su nesvakidašnje obrazloženje. Naime, neko od tih "znalaca i poznavalaca" Kosova i Albanaca je izračunao da, ukoliko se izda 200.000 pasoša godišnje, najmanje polovina onih koji odu u inostranstvo će tamo i ostati.

BEZ mnogo čekanja, pa čak i preko reda, Albanci su dobijali pasoše.U stvari, pokazalo se da je ova odluka mnogima donela i ogromnu materijalnu korist, s obzirom na to da su Albanci, da bi došli do punih isprava, plaćali pojedincima koji su im navodno omogućavali da do njih dođu brže. Zapravo, mnogo godina kasnije se pokazalo da je Srbija i te kako pomagala Albancima. To se videlo i 1999. godine. Mnogi Albanci su se vratili na Kosovo sa znanjem nekoliko svetskih jezika, sa diplomama svetskih univerziteta i, naravno, bogati. Oni su 1999. godine bili i glavni kupci stanova i kuća Srba i drugih nealbanaca koji su bežali sa Kosova.

Iako su Albanci prekinuli kontakte sa "svojom" državom Srbijom, činovnici države nikako nisu prekidali kontakte sa Albancima. U Srbiji, gde su inače kupovali stanove, hvalili su se kako imaju kontakte sa Albancima i da to, navodno, može pomoći da država Srbija održi kakve-takve veze sa njima, i da će to biti od koristi. Srbi sa Kosova i Metohije počeli su da ukazuju na razne zloupotrebe. Ukazivali su na to imenom i prezimenom, upravo na one koji su se zbog "dobrih", uglavnom ličnih kontakata i obogatili. Za državu nisu ništa uradili, a nisu uspeli da "prevaspitaju" Albance. Na to se, međutim, nije reagovalo, jer je čak i najviše rukovodstvo Srbije ubeđivano da takve kontakte treba održavati i da su oni značajni, kao i da će u budućnosti, kada se bude razgovaralo sa predstavnicima političkih partija Albanaca, oni imati veliki značaj.

ALBANCI su prikazivani kao veoma uticajni, posebno kada je reč o biznismenima, koji su sa lakoćom, kako bi se priklonili Srbiji, dobijali razne uvozno-

-izvozne dozvole. I sam Ibrahim Rugova se hvalio kako Kosovo ima brašna za pet godina, ukoliko rat, koji se pripremao, bude toliko i trajao. Dok se u Srbiji, u vreme sankcija, osećala velika nestašica osnovnih životnih namirnica, prodavnice na Kosovu, čiji su vlasnici bili Albanci, bile su pune svega i svačega. Mnogi iz Kraljeva, Niša, Kruševca ili Beograda ponekad su se otud snabdevali, tako što su im osnovne namirnice slali rođaci iz Prištine i drugih gradova.

Kako je vreme prolazilo, mnogi viđeniji Albanci bili su česti gosti u Vladi Srbije i u drugim državnim ustanovama. Kontakti koji su ostvarivani u Beogradu, predstavnici vlasti Srbije prikazivali su kao veoma značajne. Mnogi su smatrali da ugledni Albanci mogu uticati na promenu svesti kod njihovih sunarodnika koji tradicionalno slušaju savete svojih "predvodnika". Smatralo se da će upravo ti česti posetioci Beograda, koji imaju uticaja kod svojih sunarodnika, doprineti tome da Albanci, posebno mladi, prihvate Srbiju kao svoju državu.

POLAZILO se od toga da kad su sa Srbijom sarađivali, i to bez ikakvog straha, njihovi uspešni poslovni ljudi, koji su više znali o privredi i politici od prosečnog čoveka, da će se s vremenom i običan narod odreći svojih separatističkih zamisli i tendencija.

S druge strane, Srbi koji su službeno dolazili iz Beograda u Prištinu, po povratku u Beograd, po "obavljenom poslu", hvalili su se kako imaju prijatelje među Albancima. Oni su osuđivali svaki pokušaj nekog viđenijeg Srbina ili Crnogorca sa Kosova da objasni da ti kontakti nisu "dvosmerna ulica", već da su oni sve više lični i da se koriste za lično bogaćenje, a ne kao vid pomoći u rešavanju stanja u pokrajini.