Vašington istini ne veruje

OVAJ feljton, koji je pred čitaocima "Novosti", svedočanstvo je o jednom od sudbonosnih perioda u novijoj srpskoj istoriji. Strpljivo sam čekao da istekne dvadeset godina obaveze čuvanja državne tajne da bih sa čitaocima podelio ono što sam doživeo. Pratićete hronologiju i dramatične momente istorijskog trenutka presudnog za tri naroda, tri države, region i Evropu. Nastojao sam da verno prikažem sve aktere "balkanske drame" i sve događaje do sada skrivene od javnosti. Možda će se mnogi stereotipi i predrasude nakon ove knjige srušiti, ali to je neophodno da bi istoričarima i savremenicima bile jasne i vidljive činjenice neophodne za bolje shvatanje događaja iz bliske prošlosti.

* * * * * * * * *

VAŠINGTON, 25. april 1995. godine. U 12.30 povezao me je vozač ambasade Miodrag Mića Đurđević na ručak s diplomatskim korespondentom lista The New York Times, čuvenim novinarom Dejvidom Bajnderom, veoma dobrim poznavaocem srpskih prilika. On je bio dugogodišnji diplomatski korespondent iz Berlina, Praga i Beograda. Oženjen je Helgom, nemačkom državljankom, koju je upoznao za vreme svog službovanja u Berlinu, tokom kojeg je napisao knjigu o Viliju Brantu, veoma dobar prikaz nemačkog kancelara. Jedna ćerka mu je rođena dok je službovao u Pragu, a dve druge dok je radio kao diplomatski izveštač u Beogradu.

Ručak sam zakazao u njegovom omiljenom restoranu "Barister" (Barrister - Advokat). Kratko smo se pozdravili, po običaju, jer je ovo bio naš ko zna koji susret po redu. On mi je bio jedan od najbližih prijatelja još od mog dolaska, u avgustu 1990. godine. Znao sam šta će da naruči - hamburger sa ljutim sirom i čips. Pre toga, "džoni voker" s puno leda. I sam odavno naviknut na američke specijalitete, pravio sam mu društvo i takođe sam pojeo hamburger, ali sa čedar sirom, i salatu od paradajza i luka. Ti naši ručkovi uvek su bili kratki i trajali su obično po jedan sat, eventualno pola sata duže, ukoliko se dešavalo nešto interesantno. Dejvid je ovaj restoran nazivao našim klubom zbog čestih okupljanja koja smo tu održavali. Tu smo se nas dvojica nalazili sa Obradom Kesićem, koji je radio u Irex-u u Vašingtonu, kao i sa Igorom Maslovim, ruskim diplomatom koji je takođe bio dobar poznavalac američkih prilika. On je pred kraj devedesetih otišao u San Francisko, a odatle, posle sukoba između dve diplomatije zbog špijuniranja, bio proteran iz Kalifornije s grupom ruskih diplomata.

DEJVID Bajnder, tog dana, mi je rekao da je imao nezgodan razgovor sa svojim glavnim i odgovornim urednikom Mičom Levitasom, posle članka koji je napisao o španskom komandantu iz jedinica UN. U Sarajevu je izvršen napad na muslimanske civile dok su stajali u redu za vodu. Pala je mina i ubila veći broj ljudi. Španski poručnik je tada na papirnoj braon kesi napisao da je pala s položaja bosanskih muslimana. Kružila je glasina da su to muslimani sami uradili da bi proizveli bes u međunarodnoj zajednici radi kažnjavanja bosanskih Srba i Srbije. Taj španski oficir je kasnije to potvrdio u svom razgovoru s Piterom Brukom, piscem iz Teksasa i kolumnistom koji je objavljivao svoje članke u magazinu Foreign Affairs, koji je izlazio tromesečno. Međutim, Mič Levitas je povodom tog navodno uvredljivog članka koji je Dejvid napisao za The New York Times dobio dosta ozbiljnih pritužbi od američke administracije, kao i od bosanskih muslimana i njihovih lobista. Rekao mu je da će, budući da su veoma, dobri stari prijatelji, šta god da napiše, on to objaviti, samo da ne piše više o "tim prokletim Srbima".

DELOVAO je Dejvid prilično razočarano i potišteno zbog razgovora koji je vodio tog jutra i zato me je i pozvao da se vidimo, da mi se požali. Govorilo se da su muslimani organizovali istu vrstu napada na svoje civile i u redu za hleb, sa istim ciljem - da bi obezbedili bombardovanje srpskih pozicija, što se i dogodilo nešto kasnije, u leto 1995. godine. Kazao sam Dejvidu da sam o tom incidentu razgovarao s načelnikom političke uprave za jugoistočnu Evropu u Stejt departmentu Džimom Svajgartom, i da sam mu rekao da postoji izveštaj španskog oficira, kao i neki drugi izveštaji i novinski članci u kojima se ukazuje na to da srpske vojne formacije nisu odgovorne za bombardovanje ljudi ni u redu za hleb, ni u redu za vodu. U tom razgovoru rekao sam Svajgartu i da sam uveren da je i on pročitao članke Pitera Bruka u magazinu Foreign Affairs, Dejvida Bajndera u listu The New York Times i novinara Stivena Rozenhlda u Washington Post, pa čak i tekstove Čarisa Krauthamera, koji su svi ukazivali na to da muslimanske žrtve nisu izazvane krivicom Srba.

SVAJGART mi je tada rekao: "Nebojša, bitno je da se Srbi pomere s linija s kojih može da se tuče i s kojih se tuče po Sarajevu iz njihovog oružja. Ukoliko bi se oni uklonili, kao što američka vlada i parlament traže, i ukoliko bi došlo do prestanka bombardovanja Sarajeva, ne bi bilo ovakvih situacija i ne bi moralo da se istražuje ko je kriv, a ko nije kriv. Znači, to što su Srbi tu - to ih dovodi u situaciju da budu optuženi. Da su se sklonili i da nisu mogli da gađaju, do takve situacije ne bi došlo. Prema tome, nije bitno ko je to uradio. Za vladu je bitno da se trupe pomere i da se organizuje prekid vatre u Sarajevu, jer to je prst u oko celoj međunarodnoj zajednici. Nemojte da se bavite sitnim detaljima, gledajte globalnu sliku.

Pomerite srpske snage s brda i onda nećemo dolaziti u ovakvu situaciju. Dok su snage tu, uvek će apriori one biti krive za to, jer su tu, jer bombarduju pozicije po Sarajevu.

Dejvid me je pažljivo slušao. Rekao je da je i njegov snažan utisak da je to stav američke vlade, bez obzira na ovakvo otužno delovanje muslimana. Popričali smo još malo, popili po čašu belog vina i ja sam se zatim s Mićom vratio nazad u ambasadu.

USPEŠAN DIPLOMATA

NEBOJŠA Vujović (1957) nekadašnji je karijerni diplomata. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1979. Službovao je u Sidneju, u Australiji, kao vicekonzul, a zatim kao politički diplomata i šef Misije SRJ u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je ambasador u MIP-u, pomoćnik ministra spoljnih poslova i predsednik Komiteta za saradnju s KFOR-om i Unmikom. Bio je izaslanik predsednika Vlade Srbije u periodu od 2004. do 2009. Učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Dejtonu, kao i na vojnotehničkim pregovorima u Kumanovu, koji su rezultirali sporazumom o prekidu NATO bombardovanja SRJ. Kumanovski sporazum je pretočen u rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244. Po završetku diplomatske karijere, do 2011. bio je generalni direktor "Hemofarm USA" korporacije sa sedištem u Vašingtonu, tada najvećim srpskim izvoznikom u Americi. Zatim je bio savetnik predsednika nemačke kompanije "Stada" iz Frankfurta. Sada je partner (off council) u njujorškoj advokatskoj firmi Lanza, Reich & Daniel.

O Nebojši Vujoviću najbolje govore reči Matije Bećkovića povodom knjige "Poslednji let iz Dejtona": "Nebojša Vujović nije bio najvažniji učesnik mirovnih pregovora u Dejtonu, ali ovom knjigom on postaje nešto bitnije: najvažniji i najverodostojniji svedok ovog istorijskog događaja."