Kuršum za generala praoca pobeda

RUSI su s vremenom sticali sve povoljniji utisak o Cincar-Markovićevoj vladi: poslanik Čarikov je smatrao da će njegova vlada izvesti zemlju iz stanja ekonomske zavisnosti od Austro-Ugarske, pošto svim silama radi na tome. Izveštaj za 1902. pokazuje da je izvoz dostigao 72 miliona švajcarskih franaka, šest miliona više nego prethodne godine, a čak 24 miliona više nego 1893. Izvoz prerađevina od mesa bio je utrostručen. Konačno su uspostavljene veze sa zemljama u koje Srbija nije izvozila: u Britaniju je, sa nule, srpski izvoz 1902. "skočio" na milion dinara, a u Belgiju sa 30.000 na 2,7 miliona. Procvetala je trgovina Dunavom. Ranije je u Austro-Ugarsku odlazilo 86 odsto srpskog izvoza, a tokom 1902. i 1903. taj udeo je pao na 79 odsto.

CINCAR-MARKOVIĆEVA vlada bila je, međutim, suočena s velikim problemima. U martu 1903, tokom velikih demonstracija, bilo je mrtvih i ranjenih, i u javnosti se govorilo o pokolju. Slobodan Jovanović piše da je bilo mnogo preuveličavanja, a da je poginulo pet demonstranata. On prenosi i verziju događaja po kojoj je, "potaknut Dragom, kralj pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je đeneral Cincar-Marković zaustavio". Prof. Suzana Rajić piše da je sve bilo mirno dok na Kalemegdanu, posle koškanja, neko nije zapucao na žandare. A kako su žandari imali bolju džebanu i znali bolje da pucaju, demonstranti su izvukli deblji kraj.

USLEDILI su parlamentarni izbori, poslednji za vlade nekog Obrenovića, samo deset dana pre prevrata. Na njima, Vlada je postigla potpun, gotovo nestvaran uspeh: nijedan opozicionar nije izabran! Opozicija se žalila na nepravilnosti, Vlada se hvalila ogromnim brojem glasova - njeni kandidati dobili su 180.000, a opozicioni ni 1.500. "Narodu su dosadile stranačke terevenke; on je željan mira i reda; kralj sa svojim neutralnim režimom čitao je narodu u dušu", pisao je Slobodan Jovanović, kao i: "U četiri oka radikali su priznavali da je za Cincar-Markovićevu vladu glasalo mnogo više njihovih ljudi nego što se moglo i pomisliti."

GRUPA oficira, međutim, nije razmišljala kao narod. A predsednik vlade Cincar-Marković, ma koliko inteligentan, pokazao se i kao naivan čovek.

Sve do smrti, Aleksandar Obrenović je slepo verovao da njegovi oficiri neće prekršiti zakletvu. Tako je i kao 26-godišnji kralj, još mladić, olako prelazio preko dojava da mu se približava sudnji čas. Za takav njegov stav, piše dr Suzana Rajić, umnogome je odgovoran i predsednik Vlade general Cincar-Marković, koji mu je tvrdio da zavera oficira protiv kralja nije moguća, da je reč o nekoliko usijanih glava koje će se ohladiti. On nije verovao dostavama o zaveri i smatrao je svojom dužnošću da oficirski kor brani od denunciranja.

KRALj je, u međuvremenu, postao oprezniji, ali je predsednik Vlade ostao tvrdi branitelj - kolega oficira i vojske. Oštro se suprotstavio Aleksandrovom zahtevu da počnu hapšenja osumnjičenih oficira. Beogradska policija već je dobila svoje Peto odeljenje, zaduženo, u suštini, za kontraobaveštajni rad - bili su to začeci službe državne bezbednosti, koja čuva ustavni poredak od pučeva i prevrata. Policajci su imali informacije, međutim, ne i ovlašćenja da hapse po vojnim redovima.

"Cincar-Marković, u svojoj oholosti, nije mogao pojmiti da će neko od oficira smeti da se buni protiv njegovog režima. Petrović, kao što se neki put dešava kuražnim ljudima, nije verovao u opasnost, zato što je se nije bojao. I on i Cincar-Marković voleli su vojsku i smatrali su za svoju oficirsku dužnost da je brane od policijskih dostava", piše Slobodan Jovanović.

POSLE večere u dvoru. 29. maja 1903, general Dimitrije Cincar-Marković otišao je svojoj kući u Krunskoj ulici, pozvao kralja telefonom i podneo mu ostavku na položaj predsednika vlade. Kralj je ostavku uvažio, što je značilo da ne odustaje od hapšenja u vojsci. Zakasnio je - upad u dvor bio je zakazan za dva sata posle ponoći i, mada je alarm otad sve vreme zvonio, nesrećnom kralju i kraljici nije imao ko da pomogne. Kao ni generalu Cincar-Markoviću, koga su oficiri usmrtili na kućnom pragu, pred porodicom.

Bračni par Obrenović zaverenici su tražili gotovo dva sata, ne uspevajući da otkriju njihovo skrovište. Došli su na ideju da poruše dvor topovima, a da se onda povuku u Topčider, odakle bi poveli revoluciju. Ali prethodna revolucija iz Topčidera, kada je, istog datuma 1868. godine, ubijen knez Mihailo, nije uspela - Garašaninova kočija je bila brža, a Milivoje Petrović Blaznavac je uspeo da okupi vojsku, pa onda i da u njenim redovima strelja koga treba. Zato je Aleksandar Mašin, dever kraljice Drage, naredio da se ubiju ministri Cincar-Marković, Milovan Pavlović i Velja Todorović. Kralja su, ipak, kasnije pronašli u sobi sa duplim zidom.

SLOBODAN Jovanović piše: "U tom mučnom položaju zaverenici su dolazili na misao da sruše dvor topovima...Pukovnik Aleksandar Mašin nije to dao... Mašinovo je gledište usvojeno, i naredba izdana da se predsednik vlade i ministar vojni ubiju. Iako opsednuti u svojim kućama, oni su mogli nekim načinom uhvatiti vezu sa vojskom i policijom; u tom slučaju, cela državna mašina pokrenula bi se odjednom protiv zaverenika... Cincar-Marković i Pavlović ubijeni su po naredbi pukovnika Mašina... Dvadeset deveti maj ispao je mnogo krvaviji nego što su zaverenici nameravali. Na svome poslednjem dogovoru, oni su odlučili samo ubijanje Aleksandra i Drage. Ubijanje predsednika vlade Cincar-Markovića i ministra vojnog Pavlovića odlučeno je tek posle upada u dvor - i to u onom strahu i nervoznosti koja je obuzela zaverenike, kad nisu našli kralja u njegovoj ložnici..."

"ZAVERENICI očito nisu bili stari majstori zločina", primetio je Slobodan Jovanović, "nego su sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u urečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor. I u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, onako zaslepljeni i neodoljivi kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu."

General Cincar-Marković bio je nevina žrtva ljudi koji su delovali omađijani i u polusnu. Na oltar ga je prineo duh iracionalnosti, koji je zatrovao čitav naredni vek srpske istorije - uz tiho odobravanje apologeta, što intelektualne, što primitivne provenijencije. Verovatno usled toga, veliko delo generala Cincar-Markovića Srbija je zaboravila.

MIRAN I BEZ UZBUĐENjA

AUSTRIJSKI poslanik koji je sutradan video Aleksandra Mašina, piše Slobodan Jovanović, takođe pominje njegovu mirnoću i vladu nad sobom: "Ispravan i otmen u novoj novcatoj uniformi, kao da se sprema za dvorski bal, bez truni prašine na odelu, bez i najmanjeg znaka uzbuđenja i umora na licu. On je taj koji je svojom prisebnošću sprečio rušenje dvora, i on je taj koji je bez prave potrebe, i iz čiste predohrane, naredio ubijanje Cincar-Markovića i Pavlovića... Zaverenici će docnije s divljenjem pričati o prisebnosti sa kojom je izdavao naredbe, kao da komanduje na manevrima."