Smrt se nadvijala nad otokom zla

ZA Dragoslava Mihailovića mnogi kažu da je srpski Aleksandar Solženjicin, a njegov "Goli otok" porede sa knjigom "Arhipelag Gulag". Čitavih četvrt veka, iz više razloga odbijao je da se prihvati ove teme, ali je onda iz krhotina tuđih i svojih uspomena počeo da stvara književni "Goli otok", koji je pretočio u pet knjiga.

Mihailović se latio pera kada je zaključio da će svi golootočani pomreti i da će o logoru pisati samo mučitelji, a ne mučenici. On je i sam krajem leta 1950. uhapšen i do kraja 1952. mrcvaren u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu, Beogradu i u logoru na Golom otoku. A kako je počelo, seća se pisac:

- Moje svađe i rasprave sa Udbom počele su u gimnaziji, kada su dva moja druga iz razreda uhapšena. Bili su stariji od mene, jedan pet, drugi dve godine. Bili su uhapšeni bez ikakvog razloga, zbog nekih viceva. Kao svedok, ali i član srednjoškolskog odbora Narodne omladine, mislio sam da imam pravo da se protiv tog događaja bunim. Objašnjavao sam razrednom starešini i drugima šta se desilo. Udba me je preko jednog svog čoveka opominjala da prekinem to da radim, ali nisam prekidao. Pretili su mi da će me pozvati i da ću morati da prihvatim njihov postupak. Nisu me pozvali.

PO REČIMA Mihailovića, u oktobru 1949, poručnik Udbe Aleksandar Spasić, koga su u Ćupriji zvali Aca Džovan, i koji je vodio čitavu tu aferu, uhvatio je jednog njegovog školskog druga da mu da izjavu o tome kako se pisac opredelio za rezoluciju Informbiroa od njenog izlaska. Taj svedok je izjavio još da je Mihailović rekao da je Tito američki špijun i da je Partija likvidirala Skoj.

- Ne sećam se šta sam govorio. Bilo je to klinačko brbljanje - govori Mihailović. - U trenutku izlaska rezolucije imao sam 17 godina i sedam meseci. Otac mi je umro tri meseca ranije, majku sam izgubio kad sam imao godinu dana. Ostao sam takoreći sam na ulici i u to vreme nije mi bilo ni do čega, a kamoli do Informbiroa.

Ipak, počele su intrige. Mihailović u početku nije znao šta se dešava, tek je upisao prvu godinu fakulteta. U jesen 1949. bio je isključen iz Partije, odnosno, kako nije bio punopravni član, već kandidat, izbacili su ga kao kandidata.

- Morao sam da se vratim sa fakulteta u Ćupriju, gde sam se zaposlio u nekoj otkupnoj stanici za kožu i tehničke masnoće. Moji stričevi su tamo radili i takoreći oni su me zaposlili - seća se Mihailović. - Već sam bio na crnoj listi i svašta mi se pripremalo. A onda sam krajem leta 1950, 15. septembra uhapšen. Negde oko jedanaest sati uveče došla su dvojica momaka, od kojih sam jednog poznavao i bez reči su me odveli. Imao sam 19 godina i deset meseci. Kada sam izašao imao sam 21 godinu i šest meseci.

BILO je to opasno vreme, kaže Mihailović. Vladala je jedna partija. Druga nije postojala. Onaj ko je mislio drugačije smatran je za državnog neprijatelja, bio je osuđivan i zatvaran.

- Najopasnije je u to vreme bilo za informbirovce. Ali, nisu samo ljudi koji su bili za rezoluciju proglašavani "ibeovcima", već i mnogi drugi koji im iz raznih razloga nisu odgovarali.

Mihailović je na Goli otok došao sa sedmom grupom - 28. februara 1951. godine. Pre toga je pet meseci bio u istražnim zatvorima po Srbiji. Na Golom otoku je bio 15 meseci.

- Tamo je bila užasna tortura. Bolovao sam od tuberkuloze kada sam uhapšen. Ni sam ne znam kako sam ostao živ - kaže Mihailović. - I, ne samo da sam ostao živ, nego sam zalečio tuberkulozu, koja mi se kasnije vratila još dva puta.

Logoraši su bili smešteni u barakama. U jednoj prostoriji spavalo je tri stotine ljudi.

- Spavaonice su bile kao konzerve od sardina. Kad se jedan okrene, morali smo i svi, odjednom - kaže on. - Sve je na meni bilo prljavo. Nosio sam uniformu sa radne akcije. Mesecima je nisam presvukao.

MIHAILOVIĆ se seća izgladnjivanja:

- Radili smo mnogo. Za onakav rad bilo je potrebno pet hiljada kalorija, a mi smo dobijali manje od hiljadu. U leto 1951. bio sam takoreći na samrti. Odveli su me kod čuvenog golootočkog lekara Nikole Nikolića. Dao mi je poštedu i to me je izvuklo. Iskreno, očekivao sam da ću ostati u bolnici, ali i tamo su bili loši uslovi. I ona je bila u baraci. Nije bilo lekova, ali smeste te u krevet, dobiješ neku hranu, pa se malo oporaviš. Dobio sam poštedu nekoliko dana, pa onda još nekoliko... Ostajao sam u paviljonu. Malo sam leškario, malo pomagao oko lakših poslova.

Negde u to vreme na Goli otok je došao Aleksandar Ranković. Mihailović kaže da se od tog dana sve promenilo:

- Leka Ranković je došao tog 21. avgusta 1951. u pratnji trideset ljudi. Odjedanput se sve popravilo. Utrostručena je ishrana. Nismo više radili petnaest sati, već osam. Situacija se promenila i ja sam preživeo.

Na Golom otoku bio je i ženski logor.

- Povremeno smo im nosili hranu, ali nismo mi smeli žene da vidimo - govori Mihailović. - Dođemo do jednog mesta, stavimo hranu, pa se povučemo. Ako moramo nešto da vratimo, čekali smo da one dođu i odu i tek onda smo uzimali sudove i vraćali se u naš logor.

KAŽNjENICI su na Golom otoku "prevaspitavani" na vrlo surove načine.

- Smrt se nadvijala nad Otokom. Najtvrdoglaviji su ubijeni ili su umirali od gladi ili od teškog rada - kaže Mihailović. - Na otoku zla vladao je teror. Morali smo da radimo ono što su tražili od nas. Ako je neko zaigrao kozaračko kolo, morali smo svi da igramo.

Zvaničnici su, međutim, dugo i uporno poricali da su na Golom otoku zatvorenici - ubijani.

- Bili su ubeđeni da se o tim stvarima nikad ništa neće saznati, zaista su se ponašali komotno - objašnjava Mihailović. - Besmisleno je i poricanje vodećih ličnosti onog vremena da su znali za postojanje Golog otoka. Đilas je govorio da za ovaj logor niko nije znao, možda čak ni Aleksandar Ranković, koji je za ostrvo navodno čuo tek 1953. posle informativne posete Dobrice Ćosića. Ranković je, međutim, kao što sam već rekao, bio na Golom otoku dve godine ranije.

SUDBINE povratnika sa Golog otoka najčešće su bile teške i tužne. Razvodi su, takoreći, bili redovni. Tragedije su bile užasne. Bilo je i slučajeva samoubistva. Deca su gubila školske godine, porodice su padale u bedu i gladovanje. Mihailović se priseća svojih sapatnika koji su živeli u običnim šupama.

- Bilo je i onih koji su postajali klošari - govori on. - Pedesetih godina su, možda, polovinu jugoslovenskih akvizitera činili golootočani. To je bilo jedino zanimanje koje nam je bilo dostupno. Ja, takođe, nisam mogao da se zaposlim. Posle diplomiranja tražio sam profesorsko mesto. Nisam mogao da ga dobijem ni u najmanjem selu. Ili, ako bi se to desilo kojim slučajem, posle nekoliko meseci stizao bi otkaz.

SUTRA: Životna odiseja Dragoslava Mihailovića