Veseljak koji je pevao tužne pesme

Sanjar, boem i kralj kafane živeo je svaki dan kao da je poslednji. Pevao je o svom životu tačno onako kako ga je nosio. Toma je govorio - ništa drugo ne umem da radim sem muzike. Od nje živim i za nju živim

TOMU Zdravkovića su svi voleli zato što je celog života bio dete. Nadareno dete. Kao takav je i otišao sa ovog sveta. Voleo je sve da proba, svugde da uživa, ali čovek je samo čovek. Stignu ga godine, stigne ga mnogo toga. Nije on bez razloga pevao "Umoran sam od života, umoran sam od kafana..." On je pevao o svom životu tačno onako kako ga je nosio, zapazio je njegov prijatelj i kolega Nedeljko Bilkić.

Sanjar, boem i kralj kafane živeo je svaki dan kao da je poslednji. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio kavaljer i džentlmen. Voleo je društvo, izlaske.

- Kad pomislim na Tomu, setim se raznih kafana u kojima smo sedeli i čekali zoru. Bili smo mladi i uživali smo u tome - govori šansonjer Leo Martin. - Setim se i mnogih koncerata i turneja na kojima smo zajedno nastupali. Toma je bio čudo. Često sam mu govorio: Tomo, bre, pa ti da snimiš "boli me koleno" postaće hit! Jer, svaka njegova pesma postala je hit. Živeo je od danas do sutra. Prepustio se vetru života. Kako je živeo, tako je i otišao.

Toma je verovao u istinu i iskrenost. I sve njegove pesme su istinite. Kada ga je pevačica Merima Njegomir zamolila da napravi pesmu za nju, rekao je:

- Pa ne mogu, dado. Kad nisam zaljubljen, ne mogu da pravim pesme. Kad ne patim, ne mogu da pišem. Ja to ne pravim po narudžbini. Ni za sebe ne mogu da napravim pesmu, ako me nešto nije motivisalo i taklo.

U JEKU najveće slave, pevao je po kafanama. Utehu zbog neuzvraćenih ljubavi tražio je u oblacima kafanskog dima, među kariranim stolnjacima i čašama vina. Davao je strasti na volju, iskreno i neproračunato. Umeo je poslednji dinar da potroši u nekoj cvećari na Autokomandi i da onda svakoj ženi koja prođe, pokloni po cvet. Ili da kupi sve slatkiše u trafici i podeli ih deci. Novac mu nije bio važan, već trenutak, nekakvo čudo koje je osećao i slepo sledio.

- Bilo ga je teško voleti - kaže Zoran Kalezić. - Često sam mu govorio da je lakše voleti ceo Pigal, sve mostove u Amsterdamu, nego njega. A, bilo je još teže izdržati njegovu ljubav. Ponekad dobijete slom živaca od njegovih htenja, improvizacija i ideja. Strast je za njega bila svetinja. I prema kocki, i prema piću, i prema svemu.

Kalezić se seća da je Toma, kada je čuo jednu pesmu sa njegovog prvog albuma na radiju, došao kod njega kući sa Ciganima. Probudio je sve i rekao: "Došao sam, Gagi, da te priznam kao kolegu."

- Za mene je to najveće priznanje koje sam mogao da dobijem u karijeri i životu - kaže Kalezić. - Posle toga mi nije bilo važno da li me vrednuju neki muzikolozi. Taj trenutak je, u stvari, moj najveći uspeh u životu.

Muzika je Zdravkoviću bila i utočište i najbolji prijatelj. Oni koji su ga dobro poznavali kažu da je bio veseo i vedar, iako je pevao tužne pesme.

- To sam najviše voleo kod njega - kaže Leo Martin. - Uvek nasmejan, raspoložen za vic, za šalu, da se sedi do ujutru... Bio je veseljak koji je pevao tužne pesme. Ni on nije znao to da objasni. Možda je njegova seta proizilazila iz usamljenosti. Zato je stalno tražio društvo.

KEMAL Monteno je mnogo voleo Tomu. U vreme kad su se upoznali pevao je šlagere, ali je za njega Toma bio vrhunski pevač. Do kraja su ostali veliki prijatelji. Monteno je za Tomu napisao "Pesme moje". Mnogo godina kasnije, iscrpljen bolešću, dok se nadao da će ozdraviti, tražio je da se u tekstovima njegovih novih pesama protka Toma Zdravković.

- Nismo se družili kao pevači, ne iz nekog interesa, već kao prijatelji koji imaju mnogo toga zajedničkog - isticao je Monteno. - Sa njim mi je bilo lepo i kad pevam, i kad se zaj....., i kad pijem, i kad plačemo, i kad se smejemo. Toma je bio satkan od emocije. Njegova pesma krene iz pete, pa prolazi kroz stomak, kroz srce i dušu, i na kraju izlazi kroz glas i emociju. To ljudi osete.

Bosanski pevač Halid Bešić često je nastupao sa Tomom tokom poslednje decenije njegovog života. Uoči rata imali su zajednički koncert u Bijeljini, na stadionu, samo njih dvojica. Tada mu je Toma dopustio da snimi njegovu pesmu "Ostao sam sam".

- Često kad zapevam neku Tominu pesmu ili kad je čujem na radiju, setim se lepih zajedničkih trenutaka - kaže Bešlić. - Provodili smo u kafani po nekoliko dana. Dešavalo se da se vratim u istu kafanu posle sedam dana, a konobar mi kaže da Toma nije ni išao kući. Toma je bio narodnjak, ali totalno specifičan. Njegove pesme imale su dozu sevdaha, ali i španske muzike. Kombinacija etno-muzike sa naših prostora i španskog melosa. Publika koja ceni kvalitet i zna šta je muzika, voli Tomine pesme. Vole ih i rokeri, i zabavnjaci, i narodnjaci. Kad imaš takvu publiku, dugo traješ.

TOMA je voleo da bude prisan sa publikom. Nikad nije odbio svojim obožavaocima da pokloni sliku ili autogram.

- Bio je jednostavan, a veliki - kaže Lepa Lukić. - Mnogo sam ga volela. Godinama smo pevali u Budvi, Dobrivoje Topalović, on i ja. Družili smo se i igrali remi po ceo dan. Ostanemo tako do uveče i jedva stignemo da se istuširamo pred nastup koliko se zanesemo. Ali ja sam bila najčvršća. Čim ostavim karte, brzo se umijem, sredim, našminkam i izađem da pevam, kao da sam spavala sedam dana. A oni viču: "Joj, ženo, kako ti izdržiš?" i preskaču senke misleći da su bare koliko su umorni. Do ludila smo se smejali. Toliko smo se družili, da sam znala kako Toma diše.

Toma je često govorio da je njegova veza sa muzikom mnogo ozbiljnija, nego što misle kolege i publika:

- Bilo mi je smešno kada me je Miroslav Ilić jednom upitao šta ću da radim ako ovo jednom prestane. Bilo mi je čudno, zašto da prestane? Šta ima da prođe? Jer, ništa drugo ne umem da radim sem muzike. Od nje živim i za nju živim.