Život je pretopio u pesmu

ŽIVOTNI putevi Silvane Armenulić i Tome Zdravkovića su se preplitali, ali kao da je prvi susret odredio njihove sudbine. Te davne 1958, mlada Silvana nastupala je u jednom hotelu u Leskovcu. Dok je, pre koncerta, šetala obližnjim parkom, ugledala je na klupi promrzlog i izgladnelog mladića. Prišla mu je i započela razgovor. Rekao je da se zove Toma Zdravković, da voli da peva narodne pesme. Otišli su zajedno na njen koncert, čak mu je u jednom trenutku dala mikrofon. Toma je prvi put zapevao pred pravom publikom i shvatio da muzičke budućnosti nema bez kafane. Silvana mu je sutradan kupila novo odelo i postali su veliki prijatelji.

Kafane su u to doba imale rang kulturnih ustanova. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame.Domaćinska usluga bila je svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ugled kuće. Zdravkoviću nije bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste.

Uz Silvanu je Toma naučio da peva starogradske pesme, francuske šansone, italijanske kancone. Brzo se pročulo da u Leskovcu peva "neki Toma" i da sve zna: narodne, zabavne, starogradske... Sa reputacijom dobrog pevača, uputio se u tuzlanski hotel "Bristol". Postao je lokalni estradni heroj. Njemu to nije bilo dovoljno - hteo je da komponuje. Konačno je napravio pesmu "Anđela". Bio je ubeđen da je genijalna, sve dok nije video da mu se orkestar smeje.

SILVANA i Toma ponovo su se sreli posle deset godina. Oboje su već bili poznati pevači. Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je "upravljao" gostima, menjao raspoloženje, kreirao atmosferu. Radio-stanice i televizija nisu ga zaobilazili, za njega su se interesovali organizatori zabavno-muzičkih festivala, zbunjeni da li je ono što komponuje i peva narodna ili zabavna muzika.Pevač i kompozitor Muharem Serbezovski seća se vremena kad su Silvana, Toma, on, Ismet Krcić, Jovan Barbulović, Dragoslav Genčić i orkestar Ace Stepića bili u "Beogradskoj estradi".

- Sedam godina smo nastupali zajedno. Niko nije bio ljubomoran - govori Serbezovski. - Na tim koncertima menjao se raspored iz noći u noć. Najveće zvezde pevale su na kraju. Neko vreme, recimo par dana, bio sam poslednji. Svi su se šalili: "Ti si kao zvezda." Ali, situacija se menjala posle svake turneje. Toma je jedno vreme bio najpopularniji, a onda je Silvani napravio pesmu "Šta će mi život bez tebe, dragi", koja je postala megahit. Bile su to najlepše godine. Uživali smo mi, uživali su ljudi oko nas. Želeli smo da radimo zajedno. Našli smo se ne samo u pesmi, već i u priči i druženju. Silvana je stalno govorila: "Gde su Toma i Muharem, i ja ću da budem."

Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato! Pesmu "Šta će mi život bez tebe, dragi" napisao je za sebe, ali je onda ustupio Silvani. Želeo je da joj se oduži. Pomogla mu je na početku karijere. Silvanu je ova pesma vinula u visine, gde je ostala sve do strašne saobraćajne nesreće u kojoj je tragično nastradala.

- Tokom zajedničkih putovanja, ušao sam joj u dušu. Pričala mi je o svom lošem braku, često je očajavala. Molila me je da joj napišem pesmu. Nije imala hit. Ona je bila mlada pevačica, u usponu, popularna, ali nije bila na vrhu i trebalo joj je nešto da je vine u zvezde. A ja? Uvek sam bio u romantičnim vezama. Ljubav me je pokretala, pogotovo nesrećna, pa mi nije nedostajala inspiracija - pričao je Zdravković.

JEDNOG jutra Toma se probudio u hotelu "Slavija", izmoren posle nekoliko noći pijanstva. Izbezumljen, sišao je u restoran, naručio kafu i ne znajući šta će sa sobom uzeo je od konobara blokčić za račune i olovku.

- Bio je lako da mamuran, jer nije mi bilo ni do čega, napišem pesmu "Šta će mi život" - priznao je.

Posle povratka sa turneje, krijući se od Silvane, Toma je otišao u studio da snimi ovu pesmu za "Beogradski sabor".

- Kada je čula pesmu, zavapila je: "Ovo je pesma za mene, molim te, ti moraš da mi je daš." Dao sam joj pesmu. Na kraju, to je bila njena priča.

Poklopilo se da je u vreme kad je izašla ploča počela da se emituje serija "Ljubav na seoski način". Silvana je postala popularna.

- Sećanje me vraća u sedamdesetu godinu, kada smo snimali seriju. Silvana je trebalo da peva dve pesme, i ona je uslovila svoje pojavljivanje rekavši: "Hoću samo ako Toma napravi pesme" - ispričao je reditelj Dragoslav Lazić. - Znao sam neke njegove pesme i to mi je odgovaralo. Našli smo se utroje i on je odmah otpevušio "Rane, rane moje". To mi se dopalo. Harmonikaši Ljubiša Pavković i violinista Vlasta Jelić napravili su foršpil, umili, da tako kažem, tu pesmu i snimanje je počelo.

SNIMANO je u Abardarevoj. Toma je molio da prisustvuje snimanju, ali nije hteo da sedi u režiji, nego na stepeništu, da bude bliže kamerama i glumcima.

- Snimili smo pesmu "Rane, rane moje", Toma je bio oduševljen i u jednom trenutku je rekao: "Imam još bolju pesmu!" Otpevušio je prvu strofu pesme "Noćas mi srce pati". Svi smo se oduševili, ali on nije imao drugu strofu. Nastala je neprijatna situacija, Silvana se ljutila misleći da on namerno sabotira tu drugu strofu, ne bi li pesmu ostavio za sebe - seća se Lazić. - Nekako smo to sredili. Predložio sam dva stiha za drugu strofu, njemu se to svidelo i dovršio je pesmu, koju smo kasnije snimili.

Do kraja života, Toma je sebe smatrao delom odgovornim za Silvaninu smrt:

- Ostvarila joj se želja. Postala je zvezda. Ali bolje da nikad nije snimila pesmu "Šta će mi život" a ostala živa.Bio sam u Americi kad sam čuo da je poginula. Užas! Možda je tekst pesme "Šta će mi život" slučaj za parapsihologiju. Tu pesmu nisam voleo. Bolje da je nije nikad snimila, da nije postala popularna - ponavljao je Zdravković, dok je depresiju i tugu gasio tražeći dno čaše i za kockarskim stolom.

TOMINE pesme, kako bi koju napravio, dobro su prihvaćene u kafanama. Čim bi kafana, u ono vreme, prihvatila pesmu, ona je postala veliki hit. Za Tomu je kafana bila posebno mesto. Serbezovski se seća da je često odlazio u "Gradski podrum", gde je Toma pevao. Sakrio bi se, da ga ne vidi, i slušao ga cele noći.

- Glavna stvar za njega je bila scena, bez obzira da li je to kafana ili Dom sindikata. Bilo mu je bitno da su ljudi blizu i da ga slušaju, da on može da prenese svoje emocije, da svoju umetnost pošalje prema njima - kazao je Serbezovski. -Njegove pesme se slušaju četrdeset-pedeset godina i slušaće se još toliko. Ali, koji je najveći hit od svih njegovih pesama? Toma Zdravković! Svoj život je pretopio u pesmu i umetnost. Zato je njegova tuga bila sreća. Zato su njegove pesme ostale u sećanju ljudi. U njihovim dušama. On je znao da ga neće zaboraviti.

PRESADIO ROMSKU DUŠU

Toma Zdravković i Muharem Serbezovski prvi put su se sreli u prostorijama "Beogradske estrade". Toma je s oduševljenjem pričao o Romima, o njihovoj avanturističkoj duši.

- Rekao je da on oseća dušu Cigana, te da bi bio sretan da o njima napiše puno pesama, jer dodaje samo oni traže neku skrivenu draž i lepotu života - priseća se Serbezovski i da je upitao Tomu da nije on Ciganin, jer je on u stvari opisao boema.

Toma se nasmejao:

- Daj bože da jesam. U sebe sam presadio njihovu dušu.