Hrabri, disciplinovani i izdržljivi

EVROPA bi se setila Srba i njihovih ratničkih sposobnosti kad god je trebalo vaditi kestenje iz vatre na Balkanu. Francuski putopisac Rene Mije analizirao je srpsku vojsku tokom oslobodilačkih ratova 1876-1878. godine.

- Ja ne držim Srbe za velike taktičare. Ali oni znaju da pate i da ćute. Ja sam ih video nepomične i ćutljive pod kišom, čitavih dana, bez šinjela, a često i bez hleba. Ni najmanji žagor ce ne podiže. Posle sam ih viđao u bolnicama, podnoseći operacije mirnom postojanošću, sa cigaretom u ustima, dok im je lice bilo upalo i crne oči uvećane; one, jedine žive, okretahu ce prema nebu Istoka. Ovi narodi su naučeni na duge patnje. Njima nije potrebno da ih posle detinjstva literatura uči veštini dobrog umiranja. Njihova pasivna hrabrost prezire nadraživanje taštinom - zapisao je Mije.

PRVI balkanski rat 1912. za konačno oslobođenje Južne i Stare Srbije bio je za tadašnje Srbe poduhvat iznad zemaljskih merila, bila je to osveta Kosova, povratak u obećanu zemlju. Taj polet je bio tako snažan da je i francuski ratni dopisnik Anri Barbi, koji je uz srpsku vojku krenuo kao novinar, na kraju postao srpski dobrovoljac.

- Četiri srpske armije poplaviše, odista, tursko carstvo, tako da ih nismo mogli pratiti... Ukupno, Srbija je imala 402.200 ljudi pod oružjem, gotovo 14 odsto celokupnog stanovništva. Sa ovom vojskom prešao sam Makedoniju do potpisa primirja. Docnije, kad su neprijateljstva ponovo otpočela, živeo sam s njom, kao srpski dobrovoljac, pred Jedrenom. Pošto sam je video na delu, mogu izjaviti da ce ova vojska može porediti s najboljim evropskim vojskama. Njena je vrednost bila otkriće ne samo za Evropu, već i za samu Srbiju koja pre rata nije ni slutila šta je kadra postići. Dovoljno joj je bilo samo mesec dana da očisti Staru Srbiju, Makedoniju i Albaniju od Turaka koji su pet vekova držali ove krajeve pod svojom vlašću. U ovim predelima, strašno strmim, gde su putevi samo na karti trasirani, po kiši i zimi, snegu i blatu, neke od ovih trupa prelazile su prosečno po dvadeset i dva kilometra dnevno, proslavljajući svoje marševanje koje je samo po sebi za divljenje, i bojevima skoro svakodnevnim, i pobedama od sada slavnim - pisao je Barbi.

FRANCUSKI dopisnik navodi i depešu koju je Džavid-paša iz Bitolja posle Prilepske bitke poslao u Carigrad: "Srbi su nepobedivi, ne možemo ništa protiv njih. Predlažem vam da ih ne čekam u Bitolju, nego da ce sa svim ostacima trupa bacim protiv grčke vojske."

Anri Barbi pratio je i detaljno opisao kretanje srpske vojske prema moru kroz Kosovo, Metohiju i vrleti Albanije.

- Ovaj herojski marš, pod neopisivim uslovima, trajao je dvanaest dana, a hrane je nestalo posle trećeg dana... Koliko je ovih heroja platilo ili će još platiti svojim životima ove učinjene natčovečanske napore - s tugom je beležio Barbi.

Da bi izbliza posmatrao balakanski rat, u Skoplje je došao i francuski general Her, komandant artiljerije 4. korpusa u Šalonu na Marni.

- Mirnoća, disciplina i dobar izgled trupa zadivili su đenerala... Govoreći mi o srpskoj vojsci, đeneral zaključi: "Ne mogu povući nijednu od mojih pohvala; to nije više jedna mlada vojska, to je jedna velika vojska!" Jedan drugi viši francuski oficir, potpukovnik Furnije, naš vojni ataše u Srbiji, bio je oduševljen kao i đeneral Her i svi oni koji su pratili ovaj nezaboravni rat. On mi je ovim rečima poverio rezultat svojih opažanja: "Ja ce vraćam iz makedonskog rata pun divljenja za srpskog vojnika: hrabar, disciplinovan, izvanredno izdržljiv; podnoseći veselo svaki umor i oskudicu u jednom ratu u kome su materijalni uslovi osobito bili surovi i teški, on je izvršio svoju dužnost s najvećim samoodricanjem, nadahnut najčistijim dahom rodoljublja" - zabeležio je Barbi.

FRANCUSKA je bila dobro upoznata s nasiljem koje trpe Srbi od Albanaca, omiljenih osmanskih bašibozuka.

- Zbog širine nasilja Arbanasa nad Srbima, Stara Srbija je, uz Jermeniju, najnesrećnija zemlja na svetu. Oni iz Debra ubijaju da ukradu, oni iz Đakovice ubijaju Srbe iz ludog fanatizma, oni iz Peći iz zadovoljstva, oni iz Tetova da oprobaju svoje karabine, a oni iz Prizrena ubijaju iz zlovolje - zabeležio je Žorž Golis.

Meri Idit Daram, antropolog iz Engleske, koja se od 1900. posvetila napornom terenskom istraživanju "budžaka Evrope", takođe se grozila albanskog primitivizma i nasilnosti.

- Arbanas je najvećim delom ostao tu dokle je stigao kada ga je Turčin našao, i sam što je prihvatio revolver i pušku ostrogušu, on nije iskoračio ni za pedalj. On je ostatak minule prošlosti koja je u zapadnoj Evropi odavno zaboravljena. Arbanasi su potpune neznalice o spoljnom svetu. Oni su još uvek u najranijem stadijumu istorije života naroda i još nisu odmakli izvan plemenskog oblika života. Arbanaška plemena su krajnje divlja. Carevine su postojale i nestajale, a Arbanasi su ostali divljaci - zapisala je Daramova.

ENGLESKINjA je 1903, putujući Kosovom, zaključila: "Priča o Staroj Srbiji je jedan neprekidan bol. Patnja hrišćanskih naroda nije ništa novo. Ona je počela sa dolaskom Turaka, i trajaće sve dok su oni tu. Još daleke 1690. godine nepodnošljiva sudbina Srba Stare Srbije dovela je do seobe u Mađarsku ništa manje nego 37.000 porodičnih zadruga. Albanci su se potom raširili po ispražnjenim posedima, i bilo im je dozvoljeno da ih otad zauvek nekažnjeno pustoše. Malobrojno nenaoružano hrišćansko stanovništvo, među kojim su Albanci zavodili red, ne samo da je prosto nesposobno da se digne, ono ne može ni da vapi tako glasno da ga mogu čuti, a nije bilo stranog konzula da šalje izveštaje. Sve dok Rusi nisu nametnuli Ščerbina u Mitrovicu 1902. godine, nije palo ni zračka svetla na stanje u ovoj nesrećnoj zemlji. Albanci su Ščerbina smesta ubili. Hrišćani ga smatraju čovekom koji je umro da bi spasao njih, i čuvaju uspomenu na njegov lik."

MEĐUTIM, saosećanja sa Srbima je nestalo kad je srpska vojska stigla u Drač, na albanskoj obali Jadrana. Iako neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj, britanska i austrougarska imperija saglasile su se da Srbima "kozačkim konjovocima" ne sme biti dozvoljen izlazak na toplo more. Naime, turkofilska politika Velike Britanija još 1878. na Berlinskom kongresu nametnula je trajni veto Zapada izlasku Srbije na morske obale.

Britanski ministar inostranih poslova lord Solzberi je na pregovorima o preuređenju Balkana u kuloarima Berlinskog kongresa zastupao stav da Austrougarska okupira BiH, a da se između Srbije i Crne Gore ostavi pojas Turskoj kako bi se sprečilo njihovo ujedinjenje, jer bi ono moglo dovesti do stvaranja opasne "slovenske konfederacije" koja bi se pružala "od Pirota do Jadranskog mora". Kasnije, za vreme balkanskih ratova, gotovo sva britanska štampa je zauzela turkofilsko stanovište.

LjUBAV PO MERI POLITIKE

PUTOPISCI kao Meri Daram koji su do juče pisali o patnjama Srba od albanskog nasilja, potpuno su menjali poziciju u skladu s politikom Forin ofisa.

- Turci štite Zapad od Rusije - izabacila je novu tezu Daramova, koja je zbog bezrezervne podrške Albancima, turskim saveznicima, dobila nadimak "kraljica gorštaka".

Tokom Prvog svetskog rata vratila je kralju Petru Orden Svetog Save, a u propratnom pismu izjavila da "... njega i njegov narod smatra krivim za najveći zločin u istoriji" i da je Srbija "osinje gnezdo". Javno se kajala što je u balkanskom ratu pomagala srpskim ranjenicima, jer je, po njenim rečima, tako "doprinosila produženju borbi".

Sutra: Veliki Amerikanac , Džon Rid otkriva Srbiju