Pobuna plaćena glavom

VLADA je u poluzvaničnom glasilu "Cetinjskom vjesniku" izdala saopštenje o slučaju koji se desio u Kolašinu i obavestila javnost da je formiran preki vojni sud na čelu sa vojvodom Mihailom Vučinićem, inače odanim čovekom dvora. On je dobio instrukcije da se istraga vodi samo u plemenima Vasojevići, Bratonožići i Kuči.

Pošto se vlada više nije oglašavala, u domaćoj i stranoj štampi pojavile su se razne spekulacije. Bečki listovi su pisali da je u Crnoj Gori izbila revolucija i da se na njenom čelu nalazi prestolonaslednik Danilo. Ubrzo su nagađanja prestala, jer je 13. oktobra 1909. godine u Kolašinu počelo suđenje. Pred sudsko veće su izvedena 103 osumnjičena lica. Proces je bio tajan, i na njega nisu puštani ni domaći ni strani novinari, a publika u sudnici je bila odabrana. U javnost je ipak procurila informacija da je celo suđenje usmereno da se dokaže da iza slučaja u Kolašinu stoje srpske vlasti i politički krugovi iz Beograda.

Posle mesec dana suđenja, izrečena je presuda: na smrt je osuđeno 11 lica od kojih se samo pet nalazilo u rukama vlasti; 51 lice je dobilo vremenske kazne, dok je njih 33 oslobođeno. Nad petoricom osuđenih na smrt, među kojima je bio i Đinović, egzekucija je izvršena 15 dana posle izricanja presude. Mnogi su tu žurbu protumačili kao nastojanje režima da spreči eventualne intervencije iz inostranstva u korist osuđenih.

Izrečena presuda nad tako velikim brojem ljudi, a naročito streljanje petorice, izazvali su neočekivano žestoku buru u domaćoj i svetskoj javnosti. Uzbudili su se i politički krugovi u Srbiji i onim delovima Austrougarske gde je živeo naš narod. Crnogorska vlada je bila iznenađena i zbunjena činjenicom da među partijama u Srbiji koje su najoštrije reagovale nisu bile provladine stranke, što se moglo očekivati, nego opozicione partije, među njima i Srpska socijalistička stranka. Njen vođa Dimitrije Tucović, koji je iz principijelnih razloga često podržavao crnogorski režim u sukobu sa nekim srbijanskim političarima, ovoga puta je tako oštro napao vladu i dvor na Cetinju da je to mnoge iznenadilo.

Na mitingu u Beogradu na kojem se okupilo mnoštvo sveta, Tucović je rekao da i "radništvo i slobodni građani Beograda moraju osuditi politički zločin, kojim se jedan u krvi istruleli režim na Cetinju misli da održi i dalje na nesreći siromašne Crne Gore. Streljanje petorice opozicionara u Kolašinu je najordinarnije političko ubistvo". Ali vođa socijalista je, istovremeno, optužio i srpsku vladu što nije preduzela ništa da spreči izvršenje smrtnih presuda.

Tih dana dok su ključale emocije i izražavao se bunt protiv crnogorskih vlasti, održan je u staroj zgradi Kolarčevog univerziteta skup studenata sa svih beogradskih fakulteta. To je bio, kako kažu hroničari, najmasovniji miting beogradskih akademaca koji je do tada održan u srpskoj prestonici. Govorio je, između ostalih, i student Živko Topalović, potonji istaknuti lider Socijal-demokratske partije.

Zvanični organ Tucovićeve Socijalističke partije "Radničke novine", u broju od 4. decembra 1909. godine, oštro su napale crnogorski režim, ističući da "situacija u Kolašinu izaziva najdublju jezu, grozotu i gnušanje. Ceo svet će sada uputiti svoj strogi pogled na krvoločne cetinjske kasape".

I ostali beogradski listovi su pisali u sličnom tonu. "Politika" je konstatovala da je kolašinska afera "nanela veliku štetu Crnoj Gori", a "Slovenski jug" je istakao da je u Crnoj Gori "ceo narod nezadovoljan", i da se takvo stanje "ne može popraviti streljanjem nezadovoljnika".

Crnogorska štampa, ne upuštajući se u uzroke i posledice kolašinskog slučaja, za sve nedaće u Crnoj Gori okrivila je beogradske listove i naročito "Politiku". U tome je prednjačio "Cetinjski vjesnik", koji je prebacivao beogradskoj štampi da "pošto je u Srbiji sve upropastila, želi da upropasti i Crnu Goru, nastojeći da joj ubije ugled, razori njenu snagu i njen život i da je na taj način onemogući da diže potlačeno Srpstvo na oružje i borbu". Optuživana je i srpska vlada zato "što nije spriječila demonstracije u Beogradu".

Isti list je doneo i jedan uvredljivi članak na račun predsednika vlade Nikole Pašića:

"Pokojni Đinović (misli se na streljanog oficira) bio je i prošao. On je, nažalost, svoju izdajničku dušu ispustio pred kuršumima crnogorskih pušaka, mjesto da je bio obješen za ličinu, dok Nikola Pašić još živi, gladi svoju dugu bradu i smješka se rezultatu svoje nazovi socijalističke demonstracije protivu Crne Gore. Vi ste, gospodine Pašiću, veliki intrigant. Vi ste podli ubica".

Nezdravu političku atmosferu u Beogradu i Cetinju koju je izazvala i podgrevala štampa, razmenjujući optužbe, vešto je koristila austrougarska diplomatija i obaveštajna služba, kojima je glavni cilj bio da izazovu otvoren sukob između srpske i crnogorske vlade, kao i da zatruju odnose u srpskom narodu.

Tako je austrougarski poslanik na Cetinju Vladimir fon Gizl (isti onaj Gizl koji je kao austrougarski poslanik u Beogradu predao srpskoj vladi poznati ultimatum, pred objavu rata 1914), uputio 21. februara 1910. godine povereljivu depešu svom ministru Alojzu fon Erentalu, kojom ga je obavestio da se na crnogorskog vladara Nikolu sprema atentat, da će on biti izvršen u aprilu iste godine, a da su naručioci ubistva srpski kralj Petar I, predsednik vlade Pašić i ministar finansija Stojan Protić.

(Nastaviće se)