Treslo se Kosovo polje
09. 02. 2014. u 18:44
Samo je srpska sila mogla da se odupre turskoj ordiji. U opsadi Carigrada Srba je bilo na obe strane
OSMANSKE gazije su kao poplava zauzimale komad po komad Vizantije. Osmana nasleđuje sin, beg Orhan. Za Orhanom sledi Murat I, koji se prvi od Osmanlija proziva „sultanom“. Murat I će svoje sedište preseliti na Balkan, u Jedrene. Okružiće Carigrad, osvojiti Trakiju, poraziti 1371. godine veliku vojsku srpskog kralja Vukašina na Marici, upasti u Bugarsku.
Ništa, čini se, ne može da se odupre brzim turskim konjanicima i njihovoj uvežbanoj stalnoj vojsci - janičarima, kakva u to feudalno doba ne postoji nigde u Evropi. Osmanlije, koje nisu bile tako brojne, vešto su koristile pokorene hrišćanske narode među kojima su islamizacijom (nasilnom ili dobrovoljnom) nalazili pomagače u novim osvajanjima.
Samo se još jedna sila na Balkanu može suprotstaviti janičarima - srpska. Knez Lazar 1389. godine na Kosovu izvodi cvet balkanskog viteštva: ujedinjene srpske, bosanske i ugarske ratnike. „I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo... i bi mnogo mrtvih bez broja...“
Na Kosovu je Murat I izgubio život, kao jedini turski sultan koji je ubijen u bici - ali bitku Osmanlije nisu izgubile. Muratov naslednik, Bajazit I „Munja“, s Kosova izlazi još moćniji. Srbija postaje vazalna država, a Bajazit se ženi princezom Despinom (Oliverom), sestrom kneza Stefana. Sultanija Despina je Bajazitu rodila tri kćeri po imenu Paša, Malika i Oruz.
Onda se opet pojaviše Mongoli, kao nova Božja kazna. U velikoj bici kod Ankare, 1402. godine, mongolska vojska Tamerlana je potpuno razbila Turke i njihove saveznike, među kojima se borio i Stefan Lazarević. Sultan Bajazit je bio zarobljen i pogubljen. Tokom nekoliko decenija činilo se da je osmanska moć pri kraju, a Bajazitovi sinovi su se otimali o nasledstvo. Nažalost, bio je to samo privid. Već sredinom XV veka situacija se preokrenula. Kod Varne na Dunavu, 1444, sultan Murat II je strahovito potukao krstašku vojsku francuskih i ugarskih vitezova. Nekoliko godina kasnije na presto je seo jedan od najvećih osmanskih sultana - Mehmed II.
Mehmed, prozvan „El-fatih“ (Osvajač), sin sultana Murata II, postao je vladar sa osamnaest godina i odmah krenuo u osvajanje ostataka vizantijske imperije. Njegov savremenik Konstantin iz Ostrovice, Srbin koji je jedno vreme služio kao turski janičar, zapisao je da je sultan „veoma lukav, pomoću primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo a kad bi ga ko zbog toga korio, namah bi skočio kao besan“.
Drugog marta 1453. pod zidinama vizantijskog Carigrada se okupila ogromna turska vojska od oko 100.000 vojnika, među kojima i 20.000 janičara. Nekada najveći od evropskih gradova, Carigrad je u to doba bio tek svoja senka. Štitile su ga samo ogromne zidine i hrabra srca malobrojnih branilaca. Odbranu, u kojoj su pored Grka bile i strane jedinice Đenovljana i Venecijanaca, predvodio je vizantijski car Konstantin I Paleolog.
Branioci Carigrada su pružili herojski otpor i skoro dva meseca se žestoko borili, odbijajući desetine turskih napada, svakoga dana ponovo podižući zidine topovima porušene. Među turskim trupama nalazile su se i jedinice koje je sultanu poslao njegov srpski vazal, despot Đurađ Branković. Konstantin iz Ostrovice, koji je bio među njima, napisao je da su Srbi „morali ići ka Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako po našoj pomoći nikad ne bi bio osvojen“.
Srba je, u stvari, bilo na obe strane. Sam car bio je sin Jelene, ćerke srpskog velikaša Konstantina Dejanovića. Na turskoj strani, Mehmedova maćeha, udovica Murata II, bila je znamenita Mara, kći despota Đurđa Brankovića, jedna od retkih turskih sultanija, koja je zadržala hrišćansku veru i koju je mladi sultan Mehmed II izuzetno poštovao.
Dana 29. maja 1453. godine, nakon više talasa napada, turski vojnici su uspeli da upadnu u grad. Poslednji vizantijski vladar Konstantin HI je hrabro poginuo u bici da, kao i srpski knez Lazar, ostane legenda i primer potomstvu. Čak i danas, mnogi Grci smatraju utorak, dan kada je pao Carigrad, za najnesrećniji dan u nedelji. Vest o padu hiljadugodišnjeg grada i Vizantije potresla je celu Evropu. Turci su većinu crkava u gradu pretvorili u džamije. Dvadesetogodišnji Mehmed II je svojim titulama dodao još jednu „kajzer-i-Rum“, odnosno „Rimski car“.
Nakon Vizantije, sultan kreće u nova osvajanja: 1459. pada Smederevo i Srpska despotovina, 1461. sultan osvaja Trebizond u Maloj Aziji. Mehmed osvaja 1464. Bosnu i ubija poslednjeg bosanskog kralja Stepana Tomaševića. Zatim 1467. godine pada i Hercegovina.
Jedan od razloga brzog turskog napredovanja na Balkanu, osim slabosti tamošnjih država, bila je i relativna tolerantnost osvajača prema seoskom stanovništvu i njihovoj hrišćanskoj veri. Mehmed II je ostavio grčkog patrijarha u Carigradu, a svim hrišćanima je dao autonomiju u okviru sistema „mileta“, odnosno etničko-verskih zajednica kojima je upravljala crkva. U ta vremena osmanlijska država je pokazivala veći stepen religijske tolerancije i bila bolje uređena nego druge zemlje u Evropi, koje su uglavnom zabranjivale ili proterivale pripadnike drugih vera.
(Nastaviće se)