Protiv pakta i crkva!

NA opšte čuđenje, 14. februara, predsednik vlade Cvetković i ministar inostranih poslova Cincar-Marković otputovali su u Berhtesgaden, „na poziv Hitlera“, da rasprave buduće odnose između dve zemlje.

Ministri su se vratili 26. marta sa završnog puta u Nemačku i izdali zvanično saopštenje da je Trojni pakt potpisan u Beču i da smo zvanično pristupili silama Osovine. U izjavi je, takođe, rečeno da pakt sadrži tajne klauzule koje za nas predstavljaju veliku prednost.

Uveče 26. marta 1941. telefonirao mi je stric Pavle i rekao da ide na Brdo (kod Kranja), vozom, jer je umoran i potreban mu je odmor od nekoliko dana. Dok sam večerao, general Kosić je zatražio da me vidi u osam sati. Došao je u svojoj paradnoj uniformi, pošto je mog strica ispratio na stanicu, i braneći se, počeo da objašnjava razloge za odluku vlade. Uveravao me je da je pakt samo formalnost i da tajne klauzule, sadržane u paktu garantuju našu potpunu neutralnost.

Govoreći što je mirnije mogao, napregao se da mi objasni da će nas to u ovom trenutku ostaviti izvan rata i da je, pošto zapadne sile nisu u mogućnosti da nam pomognu, potpisivanje pakta bio jedini način da dobijemo u vremenu i nastavimo naš program naoružanja, do trenutka, kad nam ovaj pakt ne bude više potreban.

„Osećamo da je naša dužnost“, rekao je, „da očuvamo jedinstvo i integritet Jugoslavije do 6. septembra, kada će naše Veličanstvo biti punoletno i preuzeti zakonitu vlast i obaveze“. Usudio sam se da primetim da, sa njihove strane, uopšte nije pametno što žele da prenesu na mene, dečaka od osamnaest godina, odgovornost pod ovakvim uslovima i u ovakvom trenutku.

Upitao sam ga, da li zna i da li shvata kakva će biti reakcija našeg naroda na objavu o potpisivanju pakta, i upozorio ga da, ukoliko vlada ne bude bila sposobna da javnosti da razumno objašnjenje, može doći do opasnog, silovitog nepredviđenog odgovora.

Tokom rasprave, počeo je da preti i muca, opovrgavajući razloge koje sam naveo kao uzroke za ovakvo ponašanje vlade. Nedvosmisleno sam mu rekao da njegovi razlozi mogu da budu ubedljivi i logični samo nekome ko je lišen nacionalnog ponosa.

Pred kraj našeg razgovora, ponovio sam da sam ubeđen da vlada i generalštab prave vrlo veliku grešku što rade suprotno osećanju naroda i što mu ništa ne objašnjavaju i što ga ne obaveštavaju o razlozima za svoju politiku, kao i o tome šta ona podrazumeva. „Ukoliko želite da pridobijete poverenje naroda, od koga zavisite, treba da mu na njegovom sopstvenom jeziku objasnite šta se događa. Ukoliko to ne učinite, otkrićete da vam je on najgori neprijatelj“. Naš razgovor se završio u tri sata ujutru ovom nezadovoljavajućom primedbom i ostao sam sam.

Ovaj razgovor vođen je uoči prevrata 27. marta. Prevrat je imao dalekosežne posledice i predstavljao je još hrabriji čin zbog toga što je Jugoslavija bila nepripremljena za rat sa Nemačkom koji je neizbežno usledio. Zbog ovog rata, Hitler je morao da odloži napad na Rusiju, a kašnjenje je bilo neprocenjivi doprinos savezničkoj stvari.

U prvim mesecima 1941. godine, svi sastanci istaknutih jugoslovenskih političara sa nemačkim ministrima predstavljani su kao kurtoazne posete. Poseta mog strica Pavla Hitleru, u Berghofu, 7. marta, za koju se, uprkos velikoj tajnosti posete, saznalo u Beogradu 9. marta, pokazala je svima jasno šta se dešava.

Pobunama i demonstracijama rasteretila se prenapeta atmosfera u gradu. U kafanama, na sastancima, na skupovima, jedini predmet razgovora bila je namera vlade da potpiše pakt. Patriotske pesme iz Prvog svetskog rata mogle su se čuti na svim javnim mestima, u autobusima, tramvajima, pa čak i u dvorištima crkava.

Pre nego što je otišao da potpiše pakt, Cvetković se sastao s knezom Pavlom i još jednom su raspravljali o stanju oružanih snaga u zemlji. U 10 sati uveče, 22. marta, pozvali su generala Simovića da ga pitaju da li postoji neki plan za pobunu. General Simović je obavestio i njih i generala Pešića, ministra i doktora Mačeka, koji su takođe bili prisutni, da, iako nema konkretnog plana za prevrat, postoji zloslutno nezadovoljstvo među mlađim oficirima. Otvoreno je rekao da ne veruje da bi vojska, u bilo kom slučaju, podnela pakt sa Nemačkom koji bi učinio Jugoslaviju vazalom te zemlje.

U samoj vladi, u znak protesta protiv nemačkog pakta, tri srpska ministra su podnela ostavke: gospodin Budisavljević, gospodin Konstantinović i dr Čubrilović. Cvetkoviću je bilo teško da ovim ljudima nađe zamenu.

Cvetković je, 23. marta, u pratnji ministra inostranih poslova gospodina Markovića, otišao u Beč da potpiše pakt. Čim se za to saznalo, svugde su počele demonstracije. Velike grupe studenata izvikivale su parole „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, „Dole izdajnička vlada!“, „Dole Hitler!“. U Kragujevcu, 120 milja od Beograda, demonstracije 150.000 patriota morale su da uguše policija i vojska. Uoči potpisivanja pakta, stari vojnici i oficiri održali su veliki skup na kome su jednoglasno odlučili da se tome suprotstave. Univerziteti, patriotske ustanove i mnoge druge organizacije doneli su istu odluku.

Sveštenici Pravoslavne crkve i glavni službenici širom zemlje takođe su bili protiv pakta. Čak i policija, dok se trudila da vrši svoju dužnost i održi red, saosećala je sa narodom.

(Nastaviće se)