Velika čistka kadrova

POLITIČKI obračun sa liberalima tekao je u više faza. Posle ostavki usledile su smene u medijima, srednjim i nižim ešalonima, zatim dovođenje podobnih kadrova i intenziviranje opšte političke represije prema nosiocima "liberalizma i tehnomenadžerije" u društvu. Pobednici su u prvoj fazi bili milostivi prema pobeđenoj struji, a već u drugoj fazi sledilo je raskrinkavanje i isključivanje iz SKJ. U trećoj se partijski drugovi penzionišu ili im je predstojalo mučno traganje za poslom.
Posle 1972, iz političkog života, pored Nikezića i Perovićeve, jedan za drugim nestaju "liberalni funkcioneri": Koča Popović, Bora Pavlović, Mijalko Todorović, Predrag Ajtić, Mirko Tepavac, Mirko Čanadanović u Vojvodini, Orhan Nevzati na Kosovu i mnogi drugi sledbenici.
U medijima je nastala čistka liberalnih novinara i urednika, pa ostavke podnose ili su smenjeni Aleksandar Nenadović, glavni urednik "Politike", Frane Barbijeri, glavni urednik NIN-a, Mirko Stamenković, glavni urednik "Večernjih novosti", Dragoljub Era Ilić, direktor TV Beograd, Veroslava Tadić, glavni urednik TV Beograd, Ljubomir Veljković, glavni urednik "Ekonomske politike", Života Đorđević, pomoćnik glavnog urednika NIN-a, Jovanka Brkić, predsednik Udruženja novinara Srbije. Mandat je istekao Zdravku Vukoviću, generalnom direktoru RTV Beograd, i Slobodanu Glumcu, glavnom uredniku "Borbe".
Smenjeni su i drugi liberali, naročito brojni u Vojvodini, 20 funkcionera i oko 700 članova do 1975, među kojima: Đ. Jojkić, član Saveta federacije, I. Radojčić, predsednik Skupštine Vojvodine, M. Radojčin, P. Šoti, jedini živi mađarski narodni heroj i M. Keleman, G. Tikvicki, udaljen iz SIV-a i penzionisan (nalepljena mu je etiketa da kao Hrvat razvija tezu o ugroženosti Hrvata u Subotici), S. Marušić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, P. Reljić, sekretar OK KPJ u Sremu, S. Jerković (najmlađi od braće Jerković), potpredsednik Socijalističkog saveza Vojvodine, prvoborac M. Gajić, član pokrajinskog Izvršnog veća, D. Draginčić, direktor "Dnevnika", V. Maksimović, asistent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, itd.
TragiČnija sudbina zadesila je liberale na nižim nivoima, poput Blagoja Bjelogrlića, koji je završio u psihijatrijskoj bolnici pošto je godinama obijao pragove tražeći posao, dok je Nikola Petronić smenjen posle više saslušanja, da bi se vratio svom poslu bravara na donjem stroju tramvaja u GSP Beograd.
Milan Knežević, saradnik Čanadanovića u Vojvodini, posle partijske istrage zbog zloupotreba, smene i bolesti, 1979. izvršio je samoubistvo. Čanadanoviću je uskraćen pasoš sve do 1981. Nije ga dobio ni za lečenje u Švajcarskoj posle srčanog udara 1975. već je operisan u Ljubljani 1976.
Posle pada liberala 1972. glavni nosioci ove pojave su i na nižim nivoima smenjivani (opštinski funkcioneri, direktori itd.) "...Oni predstavljaju čvršće povezane formalne grupe čiji se pripadnici često sastaju i uzajamno posećuju u težnji da očuvaju i potvrde svoje idejne i političke stavove" - navodi se u izveštajima državne bezbednosti.
Liberali, iako nisu pružali otpor kao ni rankovićevci, tokom sedamdesetih su intenzivno praćeni kada su već bili u političkoj penziji, razmešteni po institutima, u privatnom poslu, advokaturi, itd. Izveštaj SDB iz 1975. kaže da se Marko Nikezić i dalje viđa sa L. Perović, M. Tepavacem, K. Popovićem i drugima, sa nekim oficirima i dvojicom književnika, a Latinka sa Borom Pavlovićem i Jovankom Brkić. U kontaktima iznose negativne ocene o ljudskim slobodama, ekonomici, kulturi, kadrovima itd.
Od čelnika liberala niko nije osuđen, niti se pak upuštao u neku ozbiljniju političku akciju, da brani i afirmiše svoje stavove. SDB ih je procenjivao kao grupaciju malene snage i podrške u narodu, svega nekoliko stotina osoba u SFRJ, ali se kaže "da sve pristalice ovog opredeljenja nisu identifikovane". Kvalifikuju se kao "nosioci buržoaske ideologije, restauracije kapitalistikih odnosa", dok se za obračun sa njima koriste "reakcionarni elementi" za pritisak na SFRJ i mešanje u unutrašnje poslove i kampanju protiv samoupravnog sistema u Jugoslaviji.
O angažovanju službe bezbednosti u obračunu sa srpskim liberalima, jedan od bivših šefova beogradskog SDB (1984-1987), tada aktivan operativac, kaže: "Priznajem da mi nije bilo jasno u čemu je tačno njihova krivica, ali bili smo angažovani protiv njih u mnogim procesima."
Kao i kod Maspoka, operiše se različitim brojkama onih koji su smenjeni s političkih, državnih, menadžerskih funkcija, kao i o ukupnom broju komunista koji su partijski ekskomunicirani kao liberali ili nacionalisti. Prema Latinki Perović, smenjeno je 1972. između 5.000 i 12.000 lica. Novo beogradsko partijsko rukovodstvo saopštava da je u toku borbe protiv liberalizma smenjeno 87 direktora i oko 1.000 rukovodećih ljudi.
Nebojša Popov u studiji o društvenim sukobima navodi broj od 1.319 smenjenih funkcionera liberala samo u prvih nekoliko meseci kampanje (takođe i 449 smenjenih funkcionera u vreme osude Maspoka). Navodi se i ukupan broj od više desetina hiljada izopštenih komunista, dok advokat Rajko Danilović, jedan od smenjenih, daje daleko umereniju procenu od oko 20.000 liberala koji su smenjeni ili pali u nemilost režima posle 1972. Posle smene srpskog liberalnog rukovodstva dolazi do zaokreta Srbije ka većem autoritarizmu, nacionalizmu i tradicionalizmu.

VAJAR I STOLAR
INTERESANTNA je kasnija sudbina pojedinih liberala koji su rano otišli u penziju: Marko Nikezić se pročuo kao dobar vajar, Mirko Tepavac je iz hobija postao izvrstan stolar-umetnik, Orhan Nevzati se bavio advokaturom, kao jedini Albanac advokat u Beogradu. Latinka Perović se u 39. godini bavi istoriografijom u Institutu za radnički pokret, gde je do 1990. objavila 12 knjiga visoko ocenjenih u stručnoj javnosti.

(Nastaviće se)