Telo kao kamen

 KORITO reke Ahi je svakodnevno, od jutra do mraka, pretraživano. Profesor Karlovačke bogoslovije, Jovan Katić je zabeležio kako je čak određena nagrada od 1.000 kruna onome koji prvi pronađe patrijarhovo telo. Pošto je odlučeno da se potraga nastavi tek na jesen ili zimu, kada voda u koritu reke sasvim opadne, delegacija se vratila u Karlovce.
Na tom mestu, gde je nađen šešir, dve strane provalije bile su spojene mostom i odmah se javila pretpostavka da je patrijarh pao odozgo, sa visoke stene na most, koji se zatim slomio, a telo se odbilo i palo u nabujalu vodu.
Dr Emil Vasiljević, šurak patrijarhovog brata, nastavio je, uz pomoć još dvojice ljudi, da stopu po stopu gazi kroz mulj potoka. Konačno, kada je krajem oktobra reka zaista opala, Vasiljević je tridesetak kilometara od pretpostavljenog mesta nesreće, pronašao patrijarhov leš.
Kao što je zapisao episkop bački dr Irinej Ćirić, koji je u to vreme bio dvorski arhiđakon, ’telo se zaustavilo i savilo oko drvenog stuba jednog mosta, a bilo je tako pokriveno okamenjenim peskom, da je izgledalo kao kamen’.
Specijalna komisija je utvrdila identitet tela još pre nego što je u Dorf Gastajn doputovala delegacija Karlovačke mitropolije.
Posle izvršene obdukcije, telo je položeno u zatvoreni kovčeg, koji je položen u maloj, rimokatoličkoj, grobljanskoj kapeli u Dorf Gastajnu. Ovaj jezivi izveštaj odmah je poslat nadležnom austrijskom sudu i Karlovačkoj mitropoliji.
Pošto je blaženopočivši patrijarh obučen u odgovarajuće odjejanije, a ostaci njegove glave pomazani svetim mirom, sveštenici su održali prvi pomen i pročitali odeljak Jevanđelja, nakon čega su njegovi ostaci, u sprovodu, ispraćeni na železničku stanicu.
O ovom tužnom danu, episkop moravički Sava je zapisao: ’Dogodilo se da je toga dana bio imendan patrijarha Lukijana. Sutradan je episkop Georgije sa svojim pratiocima učinio pomen, posle kojeg je sprovod krenuo na železničku stanicu Dorf Gastajn. U Budimpešti, na železničkoj stanici kovčeg su dočekali mnogi ugledni Srbi glavnog mađarskog grada’.
O iskrenoj zahvalnosti koju su crkveni dostojanstvenici osećali prema austrijskim državnim službenicima, svedoči priča po kojoj je episkop Georgije želeo da pokloni zlatan sat komandantu žandarma, ali je ovaj to, po savesti ili po komandi, odbio.
U jutarnjim časovima, u petak, 31. oktobra, na železničku stanicu, koja je sva u crnini, simbolisala duboku tugu pravoslavnih Karlovčana, stigao je voz sa zemnim ostacima patrijarha Lukijana.
U trenutku kada je voz ulazio u stanicu, snažno su zabrujala zvona sa svih tornjeva karlovačkih crkava. Na stanici, sanduk sa telom blaženopočivšeg patrijarha, dočekao je vikarni episkop Ilarion, okružen “mnogobrojnim sveštenstvom, činovništvom, školskom omladinom i drugim svetom”.
Patrijarh Lukijan je, 2. novembra, sahranjen u Sremskim Karlovcima, u grobnici koju je za sebe i svoje naslednike, ispod oltara Gornje crkve, sagradio Georgije Branković.
Zabeleženo je da se prilikom ovog tužnog ispraćaja mogao naslutiti i kraj velike Austro-ugarske monarhije. Karlovčani su oduševljeno pozdravili izaslanika srpske vlade, čitav vagon mu iskitili cvećem i ispratili ga na stanicu uz pevanje nacionalnih pesama, dok barona Remena gotovo da “niko nije ni gledao”. Uprkos ovom nacionalnom oduševljenju, ožalošćeni meštani kao da su znali da su sa Lukijanom Bogdanovićem, sahranili i Karlovačku patrijaršiju, koja je njihovo skromno naselje preobrazila u duhovnu i kulturnu prestonicu prečanskih Srba.
Kraj