Nestao u planini

 STRADANjE patrijarha Lukijana, zajedno sa ukidanjem narodno-crkvene autonomije, stoji u najtešnjoj vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata. U tom periodu, Monarhija je u Srbiji videla svojevrsni jugoslovenski Pijemont, i zato dolazi do ukidanja autonomije, za vreme Balkanskog rata, 1912. godine.
Profesor Milutin Jakšić smatra da je glavni povod za ukidanje autonomije, predstavljalo uporno „odbijanje predloga da se u pomoć patrijarhu, za poslove arhidijaceze, kreira mesto episkopa sufragana“. Zapravo, ugarska vlada je nameravala da arhiepiskopsku rezidenciju preseli u Budimpeštu, tako da bi iz udaljene prestonice patrijarhova komunikacija sa svojim sunarodnicima bila znatno otežana.
Monarhiji je, u periodu pred izbijanje Prvog svetskog rata, odgovarala obezglavljena crkva, na čijem čelu se nalazi „provizorija i administracija“, na koju se sa lakoćom moglo uticati. Suočena sa najenergičnijim protivljenjem, propala je ova namera austrougarskih moćnika, dok je, sa druge strane, autonomija ipak ukinuta.
U teškim okolnostima, kao grom iz vedra neba, Karlovačku mitropoliju je šokirala vest da je patrijarh nestao. Naime, u leto 1913. godine, umorni patrijarh Lukijan odlazi na lečenje u Joakimovu Banju, blizu Karlsbada, odakle je produžio na dvonedeljni boravak u Bad Gastajn. Na put je krenuo, kako je to zabeležio arhiđakon Irinej Ćirić, veoma raspoložen, a kako su to običaji nalagali, do železničke stanice su ga ispratili pridvorni monasi.
Patrijarha Lukijana je na ovom putu pratio samo njegov komornik. Treba napomenuti da je u ondašnjoj javnosti, inače, pridvornim kaluđerima veoma zamerano što dozvoljavaju da patrijarh putuje bez pratnje, koja je priličila njegovom visokom dostojanstvu.
Patrijarh se najpre lečio u Joakimovoj Dolini, blizu Karlsbada, nakon čega je komornika otpratio nazad, u Sremske Karlovce, dok je on sam produžio na dvonedeljno lečenje u Bad Gastajn. O njegovom zadovoljstvu tokom lečenja, kao i veoma dobrom raspoloženju, koje je na tom putu pratilo Lukijana Bogdanovića, svedoče i pisma, koja su iz Karlsbada stizala u Patrijaršijski dvor.
Međutim, kada je putujući iz Joakimove Doline prema Bad Gastajnu patrijarh svratio u Rajhenhal, bio je vidno neraspoložen, o čemu svedoči patrijaršijski sinđel Maksimilijan, koji je tamo boravio. Ipak, po zapisima arhiđakona Irineja, ovo psihičko stanje izgledalo je sasvim momentalno, „kao što biva kod svakog čoveka, te nije bilo povoda da se uopšte čine kakvi koraci, a u dvoru se kroz koji dan čekao povratak Njegove svetosti“.
Okolnosti patrijarhovog boravka u romantičnom Bad Gastajnu bile su sasvim uobičajene, kada je, iznenada, u sedište Karlovačke mitropolije stigla vest da je njihov arhipastir netragom nestao u popodnevnim časovima, u ponedeljak, 1. septembra. Navodno, uprkos tome što su ga poznanici od takve namere odvraćali, patrijarh je, po nepovoljnom vremenu, krenuo u šetnju po obližnjoj planini, iz koje se te večeri nije vratio, a kada se ni u utorak nije pojavio, lokalna žandarmerija je počela da ga traži.
Šok koji je zavladao u dvoru, najbolje ilustruje podatak da je, uskoro po primanju informacije, preovladalo mišljenje kako je reč o nekakvoj zabuni, „jer jedan patrijarh ne može tako lako nestati“, pa je patrijaršijski sekretar dr Laza Sekulić istog dana poslao gradonačelniku Bad Gastajna telegram, u kojem ga je pitao „da li je Njegova svetost otputovala“. Konačna potvrda najcrnjih slutnji desila se već sutradan, kada je od gradonačelika stigao odgovor, u kome je ponovljeno da je patrijarh, bez traga i glasa, u ponedeljak po podne, nestao u šetnji.
(Nastaviće se)