Za crkvu i narod

 POŠTO je postao patrijarh, Lukijan Bogdanović je, kao administrator, pod svojom upravom zadržao Budimsku eparhiju u narednih pet godina. Ovaj postupak je objašnjavan uštedom u korist neprikosnovenog fonda, zato što patrijarh za vreme svoje uprave nije primao nikakve prihode. Drugi razlog za takvu odluku bila je njegova želja da što lakše i češće stupa u kontakt sa članovima vlade i drugim uticajnim ljudima, kako bi na taj način izvukao što više koristi za svoju crkvu.
Prota Stevan Čamprag u svojim uspomenama piše da je za ovakav postupak postojao i treći razlog:
“Patrijarh je i inače više voleo život u prestonici nego u palanci, Sremskim Karlovcima, pa se teškim srcem rastao sa Budimom, tek kada je novi episkop bio ustoličen.”
O patrijarhovom afinitetu prema prestoničkom načinu života, ali i njegovom iskrenom i veoma odgovornom osećanju dužnosti, najubedljivije svedoči govor prilikom njegovog prvog predsedavanja sednicom narodno-crkvenog sabora, 26. septembra (9. oktobra) 1908:
“...Za ovih deset godina, otkako ponesoh pravoslavnu arhijerejsku mitru u onom velikom i sjajnom svetu, u kojem do sada življah mirno i zadovoljno, a radih tiho, ali istrajno, ja sam se, verujte mi, u tišini, ali iz sve snage trudio da uvećam znanje svoje, da priberem sebi iskustva, da radim smišljeno na određenom mi crkveno-narodnom polju, da stečem crkvi i narodu svom ugleda pa i poštovatelja i prijatelja. Pa ako mi je to i pošlo za rukom, ipak osećam da sam dužan otvoreno da vam kažem ako me vi svekoliki, koji ste bogati znanjem i iskustvom, koji ste voljni da rodoljubivo i požrtvovano vršite svoj uzvišeni poziv, ne potpomognete svojski u radu mome, i to namireni i udruženi, ja sam i usamljen nisam kadar učiniti sve ono što se mora učiniti.”
Vremenom, patrijarh Lukijan se pokazao kao veoma uspešan arhipastir. Za njegovo vreme donete su neke od najznačajnijih crkvenih uredbi, osnivani su novi fondovi i rešavana mnoga crkveno-školska pitanja.
Doneta je i “Uredba za dvorsko monaško sveštenstvo u pravoslavnoj Mitropoliji karlovačkoj”. Po toj uredbi, u status pridvornih monaha mogao je biti primljen samo akademski obrazovan monah, pravoslavne vere i srpske narodnosti. Takvo imenovanje zapravo je predstavljalo školu u kojoj su duhovno i intelektualno oblikovani mladi monasi, kako bi vremenom preuzeli važne položaje u crkvi.
Po rečima moravičkog vladike Save, “ta škola je odigrala zaista vrlo važnu ulogu ne samo u istoriji Karlovačke mitropolije, već i u celoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kroz tu školu su prošli naši ugledni jerarsi: patrijarh srpski Vikentije, episkop temišvarski dr Georgije (Letić), budimski dr Georgije (Zubković), gornjokarlovački Ilarion, bački dr Irinej, gornjokarlovački dr Maksimilijan, braničevski Mitrofan i banatski dr Vikentije”.
UopŠte, patrijarh Lukijan je sa mnogo ljubavi negovao prosvetu. Njegovu brigu za školstvo, možda najbolje ilustruje pokušaj ukidanja srpske učiteljske škole u Pakracu, između ostalog i zbog toga što su tu primani i kandidati iz kraljevine Srbije i kneževine Crne Gore. Kada je hrvatsko-slavonsko-dalmatinska vlada, krajem januara 1909. godine, oduzela pravo javnosti ovoj instituciji, patrijarh se tome energično usprotivio. Odmah je zakazao vanrednu sednicu narodnog školskog saveta, gde je rešeno da se zemaljskoj vladi podnese predstavka sa molbom da se naredba povuče. Pošto je patrijarh Lukijan preduzeo odgovarajuće korake, ova naredba je povučena i već iduće godine vraćeno je pravo javnosti učiteljskoj školi u Pakracu.
(Nastaviće se)