Vlast presudila

 POSLE upokojenja svog rođaka patrijarha Georgija Brankovića, carskim dekretom iz aprila 1908. godine, Lukijan Bogdanović je imenovan za administratora Karlovačke mitropolije.
Konačno, 28. jula 1908. godine, u Sremskim Karlovcima, sastao se narodno-crkveni sabor, koji je trebalo da popuni upražnjeni presto arhiepiskopa karlovačkog, mitropolita i patrijarha srpskog. Kandidat većinske Radikalne stranke bio je vršački episkop Gavrilo Zmejanović, jedini srpski jerarh koji je delio uverenja sa ovom političkom strujom i u prvom izbornom krugu, on je i izabran za patrijarha. Iako je bio veoma inteligentan i nesporno obrazovan, u očima ugarske vlade imao je jedan veliki minus - nije znao mađarski jezik, tako da ovaj izbor narodno-crkvenog sabora nije bio potvrđen.
Nova sednica sabora održana je 15. septembra 1908. godine i tada je najviše glasova dobio bački episkop Mitrofan Šević. Ovaj veliki jerarh koji je bio poznat kao blag i human čovek, ali i veliki neimar koji je novosadski centar ukrasio veličanstvenom građevinom Vladičanskog dvora, posle svog izbora za patrijarha srpskog, izjavio je da se ne može primiti dužnosti.
Po nekim izvorima, vladika Mitrofan je svoju odluku doneo pod pritiskom kraljevskog komesara, a u svakom slučaju, bilo je jasno da je kandidat ugarske vlade bio budimski episkop Lukijan. Problem je bio u tome što je on prilikom drugog izbora dobio samo tri glasa.
List “Srbobran” pisao je kako su radikalski prvaci Đorđe Krasojević i Žarko Miladinović, posle dva neuspela izbora, zajedno sa velikim županom Balom, posetili ministra trgovine Ferenca Košuta. On im je poručio u skladu sa svojom bezgraničnom ohološću: “Ja želim da za patrijarha bude izabran vladika koji zna mađarski. Kako to danas između vladika zna jedino Bogdanović, to je jedini on sposoban da bude izabran.”
Većina nije imala drugog izbora nego da postupi po željama predstavnika vlade. S druge strane, poznato je bilo da je vladika Lukijan uspešno upravljao Budimskom eparhijom, kao i da je bio čovek, kako je više puta naglašavano, “veoma dobrog srca”. Na trećem saboru, 22. septembra, izabran je za patrijarha, sa 39 glasova, dok je drugi kandidat, vladika Miron Đorđević, dobio 25 glasova.
Izbor Lukijana Bogdanovića za arhiepiskopa karlovačkog, mitropolita i patrijarha srpskog, odmah je i potvrđen. Njegovu instalaciju izvršio je ministar pravde dr Antonije Ginter, 8. oktobra, u crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Sremskim Karlovcima. Prilikom svog ustoličenja, u Donjoj crkvi, Lukijan Bogdanović je između ostalog rekao: “Poštovana i draga gospodo narodni zastupnici! Vi ste mirno, ozbiljno i svestrano prosudili sve prilike našega narodno--crkvenoga života i poklonili ste meni svoje poverenje, pozvavši me da zauzmem prvo mesto među preosveštenom gospodom episkopima i vama. Ja ovo vaše poverenje ne primam i ne smatram kao nagradu, jer ga dosadašnjim radom svojim u onom najmanjem vinogradu Gospodnjem, u Eparhiji budimskoj, nisam u ovoj meri zaslužio.
Ja primam, evo, krmu broda naše svete crkve u svoje slabe ruke i uzdižem oči svoje gore i molim se svome zaštitniku, svetom ocu Nikolaju, da on svojim svetim molitvama od Boga pomogne, da se ugroženi brod naše svete crkve spase od silne bure i grdne napasti. Ali, ako ne čujete vi, čujem ja, gde mi se javlja moj svetitelj sa svojom mudrom porukom: razmahnite i vi, braćo, svojim rukama, pomozite sami sebi, pa će vam onda i Bog pomoći!”
(Nastaviće se)