Za škole i hramove

 KADA je izabran za episkopa budimskog, Lukijan Bogdanović je imao 30 godina. S obzirom na činjenicu da se eparhija budimska upravo tih godina suočavala sa najtežim iskušenjima, razumljivo je što je dolazak mladog jerarha pozdravljan sa toliko topline. Naime, već prilikom sahrane episkopa Arsenija Stojkovića, 1892. godine, koji je ovom eparhijom upravljao skoro 40 godina, episkop temišvarski Nikanor Popović je smatrao da se sa životom pokojnog vladike ugasilo i budimsko vladičanstvo.
Međutim, ideji da se kreira nova, kostajnička eparhija, a budimska pripoji nekoj od postojećih, suprotstavio se energični patrijarh Georgije Branković, tako da zahvaljujući njegovoj odlučnosti eparhija budimska i danas živi.
Po svom ustoličenju, episkop Lukijan se suočio sa mnogobrojnim poteškoćama u ovoj siromašnoj eparhiji, sa malobrojnim vernicima. Blizina kraljevske Budimpešte predstavljala je veliko iskušenje za mladog jerarha. Po svedočenju grofa Mihalja Karoljija, mađarski aristokrati i moćnici u kraljevskom gradu, opijeni mističnom verom u sopstveno gospodstvo po milosti Božijoj, sebe su smatrali nekim posebnim ljudskim sojem. Na primer, zabeleženo je kako je sedmogodišnji potomak uticajne i prebogate porodice Esterhazi, jednom prilikom upitao svoju odgojiteljicu: “Sterben Herrschaften auch?” (Zar i gospoda umiru?)
Gotovo se ne može zamisliti u kolikoj je meri komunikacija sa vodećim ljudima Ugarske tog vremena bila nadljudski teška. S druge strane, upravo su ti oholi aristokrati predstavljali pravu adresu za razgovor o potrebama pravoslavnih vernika u budimskoj eparhiji.
Kako je zapisao moravički vladika Sava: “Potrebe našeg naroda u ovoj najosetljivijoj eparhiji Karlovačke mitropolije bile su velike. Zato su bile velike i nade polagane u novog episkopa. Danas, posle toliko godina, možemo sasvim slobodno reći da je sve nade ispunio, jer je za vreme svog šesnaestogodišnjeg upravljanja ovom eparhijom učinio sve da bi je unapredio. Za takav rad ime njegovo je, po rečima njegovog neposrednog naslednika, velikog jerarha Srpske pravoslavne crkve, episkopa dr Georgija Zubkovića “u istoriji eparhije budimske zlatnim slovima upisano”.
Period Lukijanovog vladičanstva predstavljao je pravu renesansu siromašne eparhije budimske. Na samom početku svoje arhijerejske službe, obišao je skoro sve crkvene opštine, kako bi se upoznao sa stvarnim stanjem. Shvatio je da se srpske veroispovedne škole nalaze u krajnje žalosnom stanju.
Kada ga je Sveti sinod izabrao za episkopa, Lukijan Bogdanović je kao bivši nastavnik, koji je razumeo probleme s kojima se suočavala prosveta, obećao da će “svagda, na svakom mestu, založiti svu svoju snagu” ne bi li pomogao bogosloviju i druga učilišta. Obećanje je ispunio i, zaista, za nekoliko godina, na izdržavanje škola u njegovoj eparhiji utrošeno je oko 100.000 kruna.
Nedugo potom, osnovan je odbor koji je prikupljao sredstva potrebna za podizanje novih škola, a svojim prilogom od 10.000 kruna vladika Lukijan postaje najveći dobrotvor.
U sličnom, žalosnom stanju nalazili su se brojni hramovi i parohijski domovi. Na Lukijanovu inicijativu, mnoge dotrajale crkve su rekonstruisane, dok je hram u Čobancu obnovio iz svojih ličnih sredstava. Popravljeni su stari i trošni parohijski domovi, a podignuto je i 12 novih. Pored toga, episkop Lukijan je vodio brigu o duhovnim i materijalnim potrebama parohijskog sveštenstva. Zavedena je godišnja ispovest sveštenika, posle koje je sledio bratski sastanak, gde su čitani spremljeni referati i gde je diskutovano o savremenim temama.
(Nastaviće se)