Nisam nikog ubio

DUŠAN Tadić, Srbin iz Kozarca kod Prijedora, ušao je u istoriju svetskog pravosuđa kao prvi čovek osuđen za etničko čišćenje. Haški sud ga je 7. maja 1997. proglasio krivim za progon nesrpskog stanovništva u Potkozarju na rasnim, političkim i verskim osnovama i osudio na robiju dugu 20 godina. Izvođenje Tadića na “crnu klupu” i drastična kazna označili su “pravno rođenje” Haškog tribunala, stvorenog da bi progonio odgovorne za najteže ratne zločine posle Drugog svetskog rata.
Presuda Tadiću obrazložena je na 343 stranice. Sud ga je proglasio krivim za zločin protiv čovečnosti - prebijanje i ubijanje zatočenih civila u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, za masakr Muslimana u Kozarcu. Ti zločini, po oceni suda, “izvršeni su u ratnim uslovima, kao deo rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo, a u cilju stvaranja velike Srbije”.
Suđenje Dušku Tadiću imalo je planetarni publicitet. Mediji na Zapadu su se utrkivali u otkrivanju zlodela “Ajhmana iz Kozarca”. Tadićeva slika nije silazila sa stranica listova i TV ekrana. Vest da je on osuđen za SNN bila je vest godine. Emitovana je na svakih deset minuta. Od trenutka kada je uhapšen u Nemačkoj (12. februar 1994.) pa do puštanja na slobodu (18. jul 2008.) Tadić je iza rešetaka proveo 14 godina, četiri meseca i šest dana. Danas živi u Srbiji sa suprugom i dve ćerke, a za “Novosti” kaže:
- Na mojim rukama nema tuđe krvi. Nikoga nisam ubio, nikog zaklao, nikog silovao, nikog obesio. Optužili su me i osudili za zlodela koje je mogao da počini samo monstrum. Moćna zapadna propaganda prikovala me je za stub srama. Aludirajući na “Lorensa od Arabije”, mene su zvali “kasapin od Srbije”. Bio sam dugo prepušten sam sebi, a bez adekvatne pomoći moje države nisam mogao da se uspešno oduprem strašnom žrvnju haške pravde.
Tadić ističe da je bio zamorče Haškog suda, što je potvrdio i tužilac Goldston, rekavši: “Namera Haškog tužilaštva je da preko Tadićevog slučaja utvrdi ne samo njegovo učešće u praksi etničkog čišćenja već i da dođe do njegovih saučesnika, a po mogućnosti i naredbodavaca”.

Lažni svedoci

Moja noga nikad nije kročila u logor u Omarskoj, nikada nisam boravio u logoru Keraterm - kaže Tadić. - U vreme napada na Kozarac bio sam u Banjaluci. A tužilac je preko lažnih svedoka dokazivao ne samo da sam tamo bio već da sam rukovodio ubijanjem, mučenjem i ponižavanjem zatočenika. Naređivao sam stražarima da “siluju mlade Muslimanke kako bi one rađale srpčad”. Na moju komandu - tvrdi tužilac - logoraši su morali jedni drugima zubima da otkidaju delove genitalija!
Tadić naglašava da je za sporazumno rešenje sukoba između Srba i Muslimana imao više ličnih razloga: “Rođen sam u Kozarcu. Tu sam živeo sa porodicom. Dve godine pred rat ovde sam otvorio kafić “Nipon”. Bio je jedini srpski ugostiteljski objekat među 37 muslimanskih u Kozarcu. Svoju sudbinu vezao sam za ovo mesto. U našoj porodici nikad se nije osećala mržnja prema Muslimanima. Moj otac je bio partizan i odgojio je svoju decu u duhu bratstva i jedinstva. Deset godina vodio sam ovdašnji karate klub. Imam majstorsko zvanje crni pojas treći dan. Oko 3.000 dečaka i devojčica, uglavnom Muslimana, obučio sam borilačkim veštinama. Vodio ih na mnoga takmičnja i seminare. Tridesetak njih, pod mojom rukom, stekli su zvanje majstora karatea. Tim mladim ljudima bio sam sportski idol a ne njihov ubica.”
Tadić ne spori da je uoči rata i u ratu svim srcem bio na strani svoga naroda. Bio je član rukovodstva prijedorskog SDS, odbornik SO Prijedor, predsednik Mesne zajednice u Kozarcu i saobraćajni milicioner. Pomagao je Srbima da se samoorganizuju i odbrane svoja nacionalna i građanska prava. Ali nije hteo da gleda kroz prste onim sunarodnicima koji su ratni metež koristili za lično bogaćenje. Kao odbornik SO Prijedor javno je ukaziovao na kriminalno ponašanje pojedinaca i pljačku društvene i privatne imovine.
- Onda su mi rekli da držim jezik za zubima - kaže Tadić. - Nisam ih poslušao. I stigla je odmazda. Organizovali su je neki ljudi iz Kriznog štaba u Prijedoru, pre svih dvojica policijskih čelnika Dušan Janković i Simo Drljača. U dva navrata slali su me na front. Bio sam na koridoru u Posavini. Zadatak moje jedinice je bio da održava tu jedinu vezu između RS i Srbije. Bili smo u rovu. Smene su trajale dve-tri sedmice. Ako se izuzmu dva noćna puškaranja, drugih borbi nije bilo. U međuvremenu moju ženu i decu izbacili su iz stana u Prijedoru. Tu smo živeli pošto je naša kuća u Kozarcu stradala.
Nemajući kud - Tadić porodicu šalje najpre u Beograd, a potom, kod brata u Minhen.

Mučki napad

A zatim se dogodilo nešto što je prelomilo moj život - kaže Tadić. - Saznao sam da su opštinski oligarsi pripremili moju likvidaciju. Dušan Janković je dao nalog jednom inspektoru policije da me ubije. Pošto je ovaj to odbio, zadatak je poveren nekom rezervisti iz Kladuše. Zvali su ga Rapa. On je pokušao da me likvidira na benzinskoj pumpi u Kozarcu. Uperio je pušku u mene i rekao: “E, sad si moj!” Udarcem leve ruke odgurnuo sam cev i metak me je promašio. Taj Rapa bio je uhapšen ali je odmah pušten. Kasnije je priznao: “Plan je bio da ja Duška Tadića likvidiram, zatim da se on uz najviše počasti sahrani u Kozarcu i da se to ubistvo prikaže kao zlodelo Muslimana. Cilj je bio da mrtav Tadić bude strašilo za Muslimane kako oni, zbog osvete, ne bi smeli da se vraćaju u Kozarac.”
Nekoliko dana kasnije i Tadića su strpali u zatvor. Onda su mu rekli da mora opet na ratište. Od vojnog policajca, koji ga je sprovodio, saznao je da mu je pripremljena klopka. Umesto na front, Tadić će se tog dana vratiti u Prijedor, uzeti lična dokumenta, otputovati u Banjaluku, a odatle u Beograd. Posle nekoliko meseci naći će se u Minhenu kod brata gde su ga čekali žena i ćerka. U Nemačku je otputovao sa članovima karate reprezentacije Jugoslavije.
Posle nekoliko meseci boravka u Minhenu, Tadića je uhapsila nemačka policija koja će ga zatim isporučiti Haškom tribunalu.
Dok je bio iza rešetaka Tadić je vodio dnevnik iz koga će “Novosti” objaviti najinteresantnije delove.
(Nastaviće se)