Pakao Sremskog fronta

Piše: Srđan Cvetković
JEDAN od načina na koji su se mogli "iskupiti gresi" bio je odlazak na Sremski front, koji je u nekim slučajevima bio utešna nagrada i način da se izbegne revolucionarni sud. Isto tako, to je bio indirektan put da se novi režim oslobodi onih koji ga nisu "mirisali". Posle prisilne mobilizacije i dvodnevne obuke omladina, uglavnom iz Srbije, u oskudnoj opremi i slabo naoružana, našla se u jurišu u prvim redovima, kao topovsko meso. Na taj način više hiljada mladih ljudi (između 10.000 i 30.000), dobrim delom iz građanskih porodica, nije imalo veće šanse da se vrati sa fronta.
Ko je uspeo da preživi tih prvih meseci, kasnije bi bivao osuđen na robiju, ali bi mu glava ostala na ramenima. Da je tako svedoči slučaj Milivoja Jovanovića, načelnika odeljenja Specijalne policije u Beogradu i čoveka koji je kategorisao zarobljenike u logoru na Banjici. Posle hapšenja decembra 1944. osuđen je samo na nekoliko godina robije, a potom se i sam zaposlio u policiji. Sličan je slučaj i "zagrebačkog Bećarevića" Sava Šapinca, koji je prošao sa nekoliko godina robije, kao i Dragog Stojadinovića, direktora "Novog vremena", za koje je malo verovatno da bi izbegli smrt da su uhvaćeni oktobra 1944.
Taj prvi udarni talas represije potrajao je do kraja novembra 1944, kada je posle govora A. Rankovića čvrsta ruka prema neprijateljima naroda i države nastavila da deluje kroz rad vojnih i narodnih sudova koji su, budući ideologizovani i u rukama partije, postali novo oruđe u obračunu sa političkim i klasnim neprijateljem. Opšta amnestija od 21. novembra 1944. imala je samo propagandni karakter, pre svega za svetsku javnost, o čemu svedoči i jedan dopis V. Ribnikara Titu:
"POTREBNO je da se svet uveri da se po amnestiji i postupa. Potrebno je da OZN-a pusti iz zatvora izvestan broj uhapšenih koje amnestija obuhvata. I to da pusti odmah, bez odlaganja da ne bi neprijatelji mogli da tvrde kako mi donosimo zakone na papiru i iz demagoških razloga“.
Odmah u blizini sedišta OZN-e (Zmaj Jovina 21), u Francuskoj 5, radio je "punom parom" preki Vojni sud, dok se centrala OZN-e za Beograd nalazila na Obilićevom vencu br. 48 (studentska menza). Suđenja uhapšenim i izvedenim pred Vojni sud Prvog korpusa bila su čista formalnost i farsa. Uglavnom su, bez obzira na stepen krivice osuđeni na smrt, dok u većini slučajeva nedostaju bilo kakvi zapisnici sa sudskog procesa. Zanimljivo je svedočenje advokata Dušana Maksimovića, aktera i čoveka dobro upoznatog sa tadašnjom sudskom praksom: - Ljude su jednostavno pokupili i streljali, a sve ostalo je naknadno izmišljeno. Uostalom, tek naknadno je proglašen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je predviđao kažnjavanje za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona, pa čak i koja nikada ranije nisu bila opisana kao krivična dela.
O ovoj pojavi ima traga i u dokumentima OZN-e. U jednom dopisu OZN-e za Hrvatsku iz januara 1945. stoji: "Za jedan deo likvidiranih zatraženo je od naših sudova da se izrade presude u svrhu objavljivanja što je i učinjeno“, a u drugom se otvoreno kaže da je od 102 lica "većina likvidirana bez suda". To potvrđuju i mnogi delovodni brojevi na presudama Vojnog suda u Beogradu koji su datirani na 1945. godinu, dok su žrtve streljane još novembra 1944.
VEĆINI streljanih u ovo vreme kasnije su iskonstruisane i napisane optužnice i presude koje ni oni, ni njihove porodice nikada nisu videli niti je legalan postupak pred sudom sproveden. Optužnice su šture i stereotipne: "Nedićev saradnik", "služio okupatoru", "pozivao narod u borbu protiv NOP-a", itd. Mnogi koji su pomagali otporu protiv Nemaca, ukoliko je taj otpor išao preko nacionalnog pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini ili koji su spasavali simpatizere partizana ili četničkog pokreta, optuženi su zbog veza sa Nemcima i zamenom teza predstavljani kao ljudi koji su denuncirali patriote (npr. prof. Branko Popović).
Nisu dobro prošle ni javne ličnosti koje su gledale svoj posao - glumci, muzičari i slični, jer je i njihovo ponašanje tretirano kao svojevrsna kolaboracija. Liste streljanih objavljivane su u početku gotovo istovremeno u svim gradovima i varošima (Užicu, Požarevcu, Jagodini, Kruševcu...), a kasnije naglo prestaju javno da se oglašavaju što upućuje na to da se radi o planskoj akciji. Obznanjivanje ovih spiskova žrtava revolucionarnog terora imalo je, pre svega, propagandno-psihološku funkciju da zastraši građane i potencijalne oponente nove vlasti. Koliko se u tome uspelo, svedoči i strah koji se uvukao tih godina u politički i ekonomski slomljen građanski sloj i potrajao je do poslednje decenije DžDž veka.
(Nastaviće se)