Poslednja bitka

TANASKO je radosno dočekao pripreme i početak Drugog srpskog ustanka, pa je čak u svojoj kući priredio veliko veselje.


Ovaj stari srpski dobrovoljac i ustanički vuk već u poodmaklim godinama, nije mogao da miruje.

U kritičnim trenucima za ustanike u Ljubiću, pokupio je svoje stare borce iz Prvog srpskog ustanka i mladiće koji su u međuvremenu stasali za puške i sa njima grunuo na Ljubić. Kao dobrom poznavaocu artiljerije, Miloš mu je odmah poverio dva ustanička topa koje je doterao iz valjevskog kraja.

Pošto su ustanici sišli sa ljubićkog brda u polje, izradili su više šančeva. Najbliži Moravi je bio veliki četvorougaonišanac u koji se smetio Jovan Dobrača sa svojim Gružanima.

Nešto iza Dobrače je bio šanac sa pešadijom sastavljenom od Rudničana i Valjevaca koji su obezbeđivali ustaničku artiljeriju.

Iza Rudničana i Valjevaca nalazio se šanac Tanaska Rajića u koji je smestio dva topa i svoje Jaseničane. I na kraju, šanac u koji su se postavili Posavci i Ljižani koje je Miloš doveo sa sobom po povratku iz Valjeva.

Ono pešadije što se nije smestilo po šančevima, rasporedilo se po lugovima oko Morave, šibljacima i jarkovima.

KADA je video da se ustanička vojska sa ljubićkog brda primakla uz sam Čačak i još sa topovima, turski komandant u Čačku Čaja-paša odluči da je što pre razbije i lično povede Turke u napad. U toku naredne noći neopaženo prebaci preko Morave dosta svoje konjice.

Sutradan, Turci krenu uz Moravu, razbiju nešto ustaničke konjice, koja je obezbeđivala bok ustanika i napadnu ustaničke šančeve.

Istovremeno, Turci su prešli preko Morave i poviše Čačka. Spuštajući se niz Moravu, prema Ljubiću napadnu ustaničke šančeve i s druge strane, te ih tako opkoliše.

Turci glavnim snagama udariše na Dobračin šanac, ali on uspešno odbije nekoliko turskih napada.

Pretrpevši velike gubitke i videvši da je Dobračin šanac sa Gružanima tvrd orah, Turci udare sa boka na šanac u kojem su bili Valjevci i Rudničani. Uspaničeni ustanici počnu bežati prema ljubićkom brdu, a turska konjica jurne za njima i mnoge iseče.

JEDAN deo ustanika iz ovog šanca i drugi borci, bežeći jurnu da se dokopaju onog u kojem se nalazio Tanasko Rajić sa topovima. Uskačući u šanac znatno ga oštete i na kraju provale. Dovuku za sobom Turke i naprave paniku među Rajićevim tobdžijama i pešacima.

Zbog ustanika koji su jurili prema njegovom šancu, skoro pomešani sa Turcima, Tanasko nije mogao da upotrebi karteč protiv Turaka, pa njegovi topovi umukoše.

U pokolju koji nastade u šancu izgibe dosta ustanika i Turaka, a preostali ustanici videvši da će ih Turci nadvladati, počeše bežeći da napuštaju šanac.

Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko hrabrio ustanike, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove koje su teško stekli, ali bez rezultata.

Videvši da je strah preovladao i da će ostati sam, on opkorači jedan top, uze u jednu ruku sablju, a u drugu zapetu kuburu, pa doviknu preostalim ustaniciam u šancu:

"Ovih topova ja neću ostaviti Turcima dok me svega na njima ne iseku".

Turi nagrnu na njega; on nekoliko njih ubije, ali ga turske puške i kubure obore, a Turci ga na komade iseku i zarobe oba topa...

Bila je to poslednja Tanaskova bitka, kobna ali hrabra pogibija.


SPOMENIK JUNAKU


TANASKO Rajić se ubraja u red najistaknutijih starešina i junaka u Prvom i Drugom srpskom ustanku, poput Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka Petrovića, Radiča Petrovića, Vase Čarapića, Stojana Čupića, Janka Katića, Lazara Mutapa, Milića Drinčića, Jovana Kursule, Ante Bogićevića i drugih.

Zbog njegove hrabrosti, odlučnosti i umešnosti, kao i nepoštedne borbe protiv Turaka, ostao je da živi u narodu, da se o njemu peva i priča.

Narod Čačka, Ljubića i okoline podigao mu je velelepni spomenik na Ljubiću, a u znak sećanja na ovog legendarnog heroja to isto učiniše i meštani u njegovim rodnim Stragarima.
(Kraj)