Merčep krije žrtve

Piše: Jovanka Simić
KADA je iz Vukovara, zbog ratne psihoze, straha, masovnih hapšenja i likvidacija već pobegla većina Srba, 24. jula 1991. godine, predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman posetio je ovaj grad, da, kako je tada rekao, pomogne u rešavanju konflikata.
Mislio je, pri tom, na konflikte “nastale između mjesnih zajednica koje su se samoinicijativno zabarikadirale i odvojile od ostalih djelova općine”. Hrvatski predsednik primetio je i da je “u takvim uvjetima teško živjeti i zato treba pružiti šansu tim našim građanima da se ponovo otvore i da nastavimo mirno živjeti”.
Mada su ove Tuđmanove reči, u prvi mah zvučale kao nagoveštaj spremnosti za politički dijalog, Srbi su to protumačili kao krajnje licemerje jer predsednik se za njih “zabrinuo” tek posle dva i po meseca sistematskog progona. U Vukovaru tih dana, kao i u većini prigradskih naselja pod Merčepovom kontrolom, nije funkcionisala nijedna institucija sistema, a etnički čista hrvatska policija, nije činila ništa da zaštiti građane srpske nacionalnosti od divljanja Merčepovih ljudi. Zato su se preostali Srbi osećali sigurno samo u zabarikadiranm selima, gde su bili u većini. Tako nisu nikoga ugrožavali, ali su uspevali da ostanu van domašaja Merčepove represije.
Istovremeno, hrvatska policija i ZNG u Vukovaru nisu imali dovoljno snage da oružanom akcijom deblokiraju srpska sela i nasilno uspostave u njima vlast ili da ih, kao druge delove Vukovara, etnički očiste.
TOKOM međuetničkog rata u Republici Hrvatskoj (1991-1996.) hrvatske snage likvidirale su više od deset hiljada Srba. Pri tom su nastojale da uklone i sakriju mrtva tela, praktikujući najčešće sahranjivanje u neobeležene grobnice, spaljivanje leševa ili bacanje u ribnjake i reke.
Ovakva “sistematičnost” nije bila samo posledica namere hrvatskih vlasti da od svetske javnosti prikriju tragove zločina svojih vojnih snaga, već i rešenosti da spreče Srbe da ponovo obeležavaju svoja stratišta i podižu na njima spomenike kao što su činili na mestima ustaških zločina u Drugom svetskom ratu.
Haškim istražiocima koji su 1996. i 1997. godine ispitivali hrvatske zločine nad srpskim civilima u Vukovaru, Pilip Karaule, komandant 3. bataljona 204. brigade ZNG u gradu na Vuki, posvedočio je da je upravo ova strategija bila vodilja Merčepovim snagama u akcijama “čišćenja” srpskog stanovništva iz Vukovara.
Zato su vukovarski Srbi likvidirani najčešće noću na obali Dunava, ili su, ako su ubijeni na nekom drugom mestu, naknadno bacani u reku. Voda je tog proleća i leta 1991. godine na desetine Vukovaraca odnela čak do Novog Sada i Beograda. Takva sudbina zadesila je i Slobodana Vučkovića, Bogdana Stupara, Obrada Draču, Milenka Đuričića, LJubana Vučinića, Zorana Filipovića...
SLOBODAN Vučković (1955), vratio se u Vukovar posle višegodišnjeg rada u Nemačkoj. Na svoju nesreću, 1991. godine odlučio je da se skrasi u rodnom gradu i da otvori privatnu firmu. Znao je da u gradu vlada napetost, ali u nedostatku informacija, potcenio je ozbiljnost sukoba.
Ubrzo je shvatio je da je sve ozbiljnije nego što mu se činilo. Uhapšen je 7. jula na osnovu dojave njegovog komšije Ante Lopandžića da je neprijatelj hrvatske države. Takva optužba u naelektrisanoj atmosferi, bila je ravna smrtnoj presudi. Vučković je mučen u improvizovanom zatvoru MZ ”Nikola Demonja”. Dunav kod Vukovara 11. jula izbacio je njegovo telo, a obducenti su konstatovali: ”Oljušten gornji deo kože sa celog tela, prerezan grkljan na levoj strani, napukla lobanja i prostrelne rane”.
Bogdan Stupar (1950) i Obrad Drača (1953) iz vukovarskog naselja Ostrovo krenuli su 29. jula 1991. da posete svoje porodice u Baču, na srpskoj strani. Ubrzo su uhapšeni, opljačkani i mučeni u sedištu Merčepovog opštinskog Sekretarijata narodne odbrane. Likvidirani su u Vučedolu, na obali Dunava. Prema beleškama jednog hrvatskog inspektora, Stuparevo telo 31. jula te godine pronašao je u Dunavu Hrvat Tomislav Marić. Na Stuparovom telu bile su uočljive modrice, posekotine i prostrelne rane. Dračino telo, takođe unakaženo modricama, posekotinama i prostrelnim ranama, 1. avgusta iz Dunava kod Vučedola izvadio je meštanin Vlatko Koza.
Milenka Đuričića (1953), poznatog po nadimku Švabo, bez ikakvog povoda 13. jula u hotelu za samce u Borovu Naselju uhapsio je Nebojša Hodak Ćeno, pripadnik ZNG i jedan od najbližih saradnika Tomice Merčepa. NJegovo unakaženo telo (prelom grudne kosti i 17 rebara) izvađeno je iz Dunava 17. jula 1991. kod Begeča.
U Vojvodini kod Sremske Kamenice, 28. jula 1991. godine, iz Dunava je izvađeno i telo LJubana Vučinića (1943) koga su Merčepovi ljudi uhapsili 22. jula. Unakaženo telo Zorana Filipovića (1969) iz vukovarskog naselja Lužac, pronađeno je osam dana kasnije u Dunavu kod vojvođanskog mesta Susek.

MINIRANJE KUĆA
KUĆE uhapšenih Srba Merčepovi ljudi su vrlo često dizali u vazduh. Spisak miniranih kuća je predugačak, a uporedo su skrnavljeni i privredni objekti u srpskom vlasništvu. Među ostalima, 1991. godine minirane su kafane: ”Krajišnik” (15. aprila), ”Sarajka” (3. maja), ”Tufo” (3. maja), ”Brdo” (6. maja), ”Maliraj” (28. juna), "Popaj" (2. jula), ”Točak” (21. jula), ”Čokot bar” (24. jula), ”Šid” (30. jula).
(NASTAVIĆE SE)