Vojska obezbedila mir i red

UVEČE sam bio u Izvršnom veću, Milenko Bojanić je bio predsednik, i ja sam svakog časa proveravao da li je stigao poslati kontingent milicije na Kosovo. On nije stigao na vreme. Kasnije sam saznao da su ga Kosovari bili zadržali na prelazu u Kosovo. Kad je stigla sa malim zakašnjenjem, milicija je odmah uspostavila red. Šiptari su jednog demonstranta ubili sa nekog balkona. To je bila smišljena provokacija. U Prištini, demonstranti su razbijali izloge i vršili nasilje, ali srpsko partijsko rukovodstvo nije htelo da shvati i prihvati da je snažan secesionizam na delu. Kad je DŽevdet Hamza mene pitao šta da radi, rekao sam mu da postavi mitraljeze na Sekretarijat unutrašnjih poslova, Pokrajinski komitet, Izvršno veće, Pokrajinsku skupštinu i na Radio-televiziju, i to brani, a drugo kako može. Rekao sam mu da slobodno puca ako pokušaju da napadnu te objekte. Kad je stigla srpska milicija, ona je brzo uspostavila red i razbila te demonstracije, tako da rigoroznije mere nisu bile potrebne.

Marko je sa Latinkom došao kod Bojanića i rekao da idemo kod druga Tita i da ja treba da referišem drugu Titu, jer sam više upoznat sa događajima. Ja sam bio za to da on referiše. Otišli smo kod Tita i ja sam ukratko referisao šta je bilo, šta sam preduzeo i šta tražimo od vojske. Tražio sam da vojska zaposedne sve vitalne objekte na Kosovu, jer mi tada nismo imali dovoljno snage za to. Tito je bio tad sa Mijalkom Todorovićem, Milentijem Popovićem i Nikolom LJubičićem. Pitao je LJubičića: "Je li ti znaš sada šta treba da narediš vojsci?" On kaže: "Znam." "Idi, naredi im!" On je otišao i naredio da vojska zaposedne objekte: Radio, Televiziju, štampu i sve druge objekte koje je trebalo da oni po Kosovu pokrivaju. Kad sam stigao u kancelariju posle sastanka sa Titom, javlja mi se telefonom general Ivan Mišković i kaže: "Drug Tito je naredio tenkovskoj diviziji da ide na Prištinu. Šta misliš o tome?" Rekoh: "Pa, ja imam 4.000 milicionara dole!" On me dalje pita šta mislim. Kažem: "Ja mislim da oni prođu kroz Prištinu i odu u vučitrnsku kasarnu." Kaže: "Da pitam." On je pitao druga Tita i on se složio s tim. Tenkovi su krenuli iz Đeneral Jankovića za Prištinu. Kad su ulazili u Prištinu, sve su se zgrade tresle.

U to vreme je držana proslava Drugog zasedanja AVNOJ. Drug Tito je bio na prijemu u SIV i odatle je otišao za Jajce. Svi rukovodioci pokrajine su otišli na proslavu, tako da niko nije bio na Kosovu od značajnijih funkcionera. Da li je to bilo slučajno ili namerno, ja ne znam. Kada sam saznao od generala Miškovića da oni nisu primili vojsku, pozvao sam DŽevdeta Hamzu i pitao što nije primio vojsku, a on: "Ja ništa ne znam, druže Slavko." Rekoh: "Slušaj, da ti kažem ja. Ti od moje milicije ništa ne možeš da upotrebiš, samo da pokrivaš on što sam naredio. A ti, ako imaš snage, preuzmi odgovornost." Znao sam da on nema snage potrebne za ovu situaciju. I zalupim mu telefon. Posle pet minuta on zove mene: "Vojska ulazi", obaveštava me. "Pa tako je trebalo da bude od početka!"

Poslao sam Stevu Puvalića da ide na Kosovo i da koordinira sve te snage. Ja mnogo na DŽevdeta nisam računao. Tražio sam ko će da ide na Kosovo. Nisam predlagao Stevu Puvalića, ali niko nije hteo da ide. Steva Puvalić se sam javio. A Latinka, kada je došla u Izvršno veće, ona je odmah mene napala da sam ja iziritirao kosovske studente sa slanjem milicije. Rekao sam da moja milicija još nije bila ni stigla na Kosovo kad su demonstracije bile u jeku. Posvađali smo se žestoko. Ona je odjedanput ućutala. Latinka Perović se tako držala i u studentskim demonstarcijama u Beogradu. Htela je svoju odgovornost da prebaci na miliciju i nije htela da zauzme nijedan stav nužan za rešenje problema. Zato sam joj tako žestoko i odgovorio. Sutradan, pošto je prošla ta tenkovska divizija i milicija stacionirana, sve je bilo mirno na Kosovu. Ja sam tražio da naše službe naprave detaljan izveštaj o demonstracijama na Kosovu. Tražio sam da stave sva naša saznanja u taj izveštaj i da ništa ne ulepšavaju. Izveštaj je bio vrlo oštar i ja sam tražio ko će da ga potpiše. Nisu hteli da potpišu ni u gradskoj ni u republičkoj Udbi. Uzeo sam izveštaj i razgovarao sa Ivanom Miškovićem i Radovanom Stijačićem da ga pogledamo i usaglasimo stavove i potpišemo zajedno. Onda smo nešto prepravili na osnovu novih saznanja službi, zaoštrili još više problem, i onda smo ga otpisali i poslali Titu.

Kada su već bile ugušene demonstracije, vratilo se kosovsko rukovodstvo sa proslave Drugog zasedanja AVNOJ. Veli Deva, koji je bio sekretar Pokrajinskog komiteta, vrlo oštro je napao demonstrante. Niko nije postavio pitanje zašto se odmah nisu vratili iz Jajca. Problem je bio u tome što ni srpsko rukovodstvo nije bilo odlučno protiv demonstacija. Više su prepustili da to radi Sekretarijat unutrašnjih poslova, vojska i drug Tito, nego što su oni želeli da se umešaju u sve to. Posle su pravili razne predstave po Srbiji sa iseljenim Srbima i Crnogorcima, organizovali neke sastanke i slične beskorisne aktivnosti. Po mom mišljenju, srpsko rukovodstvo imalo je pogrešnu procenu demonstracija i uopšte situacije na Kosovu, nerealnu procenu da će oni moći da uređuju drugačije situaciju kada se budu stekli uslovi. Hteli su, u to sam bio ubeđen, da stvore gužvu i nestabilnu situaciju na Kosovu i da onda to iskoriste protiv Sekretarijata unutrašnjih poslova, protiv samoupravnog društvenog sistema i jugoslovenske orijentacije u celini.

U Srbiji i Jugoslaviji vodile su se razne međusobno sukobljene političke igre i suprotni interesi. Obračuni unutar struktura na liniji različitih koncepcija i interesi bili su vidljivi. Poverenje između ljudi i struktura bilo je na visokom nivou. Marko Nikezić je tražio od mene da preduzmem neke mere da sredim stanje na Kosovu. Nisam mu sasvim verovao jer je bio pod snažnim uticajem Latinke, posebno tim njegovim instrukcijama. Pokušao sam da organizujem sve to na jedan drugi način. Otišao sam u Crnu Goru i izložio sam republičkom sekretaru i šefu Udbe naše viđenje situacije na Kosovu. Razgovarao sam sa sekretarom i šefom Udbe Makedonije, sa saveznim sekretarom unutrašnjih poslova i sa bezbednosnom službom vojske. Organizovali smo jedan sastanak u službi da utvrdimo šta Albanija preduzima na Kosovu.


DOBRONAMERNOST
MENI je bilo poznato da Latinka nije bila energična oko raščišćavanja situacije na Univerzitetu u Beogradu. Ona je objektivno podržala ekstremiste na Univerzitetu, imala je određenog uticaja na ponašanje jednog dela profesora, tako da su oni u njoj videli potporu svojih nastupanja i nastojanja. Analizu na Beogradskom univerzitetu radio je Izvršni komitet Saveza komunista Srbije, ja u tome nisam učestvovao. Što se tiče Kosova, ja sam svima njima dao izveštaj koji sam poslao drugu Titu, ali od njih niko ništa konkretno nije preduzeo politički da se srede nagomilani problemi. Iako je Veli Deva u početku bio vrlo oštar protiv demonstranata, niko to nije pokušao da iskoristi do kraja i da se uspostavi određen red stvari, tako da ja nisam verovao u dobronamernost jednog broja ljudi iz CK Srbije.
(NASTAVLJA SE)