Studenti u kozaračkom kolu

NA univerzitet su na te njihove sastanke pozvali Milovana Đilasa i sve druge sem nas. Jednog dana dođe kod mene Žika Jovanović, načelnik Udbe za Beograd, i kaže da ima jedan malo goropadan Hercegovac na Pravnom fakultetu, koji je veliki improvizator, ali koji bi mogao dobro da se koristi u ovoj situaciji. Posle su mi pričali da je bio jedan sastanak na Fakultetu gde su neki profesori govorili u prilog studentskog pokreta i kritikovali sistem. Onda je on skočio i rekao: “Drugovi studenti, sve je to tačno što naši profesori govore. Hajde, onda, da se organizujemo i idemo u Grocku da rušimo tamo!” Pošto je većina profesora imala vile u Grockoj, oni su jedan po jedan nestajali sa skupa i otišli da čuvaju svoje vile. Taj Hercegovac, zbog koga je Žika razgovarao sa mnom bio je Vuk Drašković. Ja sam pitao Žiku zašto je zbog toga došao kod mene. Kaže: “Treba nešto para da mu damo”. Kažem: “Pa, dajte mu nešto novca, ali ga nemojte povezivati sa čovekom koji nam radi na strategijskim obaveštenjima na Univerzitetu, nego dajte nekog mlađeg studenta kojeg smo skoro primili, na vezu s njim”. Oni su tako i uradili.
Studentski protesti trajali su više dana. Sa Gradskim sekretarijatom za unutrašnje poslove dogovorio sam se da oni izdaju naredbu za skidanje svih parola. Honorarno su angažovani radnici “Gradske čistoće”, to su bili uglavnom Šiptari koji rade po Beogradu da budu spremni da skidaju parole. Studentima je ostavljen rok od sedam sati. Oni nisu skinuli parole za sedam sati, pa sam rok produžio još dva sata. Kad su oni čuli da radnici, uglavnom Romi i Šiptari, dolaze da skidaju parole, nisu smeli ništa da preduzimaju, jer sad bi se pobili sa radnicima, a ne sa milicijom, i skinuli su sami izlepljene parole.
Predsednik CK u vreme studentskih demonstracija bio je Pera Stambolić, a ne Marko Nikezić. Marko Nikezić je bio samo kandidat za predsednika. Ja sam tada držao vezu sa Dražom Markovićem, koji je bio predsednik Republičkog veća Skupštine Srbije. On se, bar na rečima, slagao sa nama. Pera Stambolić nikada nije bio protiv te naše akcije. On je gledao konstelaciju snaga u Srbiji, ali nam nije mnogo otvoreno ni pomagao.
Sutradan po povratku, drug Tito je održao sastanak sa Izvršnim komitetom CK SKJ. On na sastanku nije rekao da će da govori studentima. On je studentima održao govor preko televizije. Potvrdio je postojanje nekih društveno negativnih pojava, da su u vezi sa njima oni imali pravo i da protiv njih treba da se bori celo društvo na jedan duži period, ali je osudio sve rušilačke snage koje su došle do izražaja u demonstracijama na Univerzitetu. To je veoma smirujuće delovalo na masu studenata i onda je većina počela drugačije da reaguje, počeli su da igraju Kozaračko kolo i pevaju pesme o Titu. Kasnije su neki Titu zamerili, na Izvršnom komitetu, što im nije rekao šta će da govori studentima preko televizije.
Ekstremni studenti i profesori izgubili su bitnu podršku dobronamernih studenata. Tada više nisu imali ni interesa, niti volje, niti želje da dalje demonstriraju. Posle dva, tri dana, mi smo povukli miliciju sa ulica.
Marko Nikezić je bio izabran za predsednika CK SK Srbije. Na plenumu CK je posle izbora držao pristupni govor. On je protiv mene bio od samog početka, ali nije tako otvoreno kao što je bila Latinka. Mirko Tepavac je bio najtolerantniji među njima i on im je rekao: “Pustite vi mene, ja imam iskustva sa tim ljudima, kada jednom uspostavimo korektnu saradnju, onda oni postaju najsigurniji”. Iz razgovora Markovog, koji sam slučajno čuo preko specijalnog telefona, u kome je izložio čitavu svoju taktiku, unapred sam znao njegove poteze i reagovanja. Ja nisam mogao nikako ni da mu odobrim tu taktiku, ni da se složim s njim o bitnim potezima koje je vukao.
PLAVI je bio malo precenio svoju poziciju i značaj. Tražio je da tretman generalnog sekretara partije, na koju funkciju je izabran, u zemlji bude sličan Titovom. On je na svoj način pomogao procesima dezintegracije SK i savezne države. Ja sam jedanput razgovarao sa Šanetom i rekao sam mu šta mislim da su negativne posledice Todorovićevog političkog smera. On se naljutio i rekao: “Kako ti, Vlado, pričaš tako o tome?” Ja kažem: “Tako, lepo ti kažem” i dopratim ga do kuće, pa se rastanemo - ljut on, ljut ja. Ja ga više nisam hteo zvati, kad on mene posle deset dana zove, pa kaže: “Dobro, šta je s tobom? Razgovarali smo oko ponašanja i držanja Plavog u Partiji i već otvorenim dezintegracionim procesima u zemlji. Onda mi je on rekao: “To ti je sa Plavim gore nego što si ti meni pričao”. Rekao sam: “Slušaj, Šane, mi protiv Tita ne možemo, i da ga nema - mi bismo ga privremeno morali izmisliti. On je nama danas u pokretu neophodan”. On se složio sa mnom i nije pravio nikakva pitanja o tome. Posle smo se ja i on često sastajali i razgovarali. Već posle šezdesetih, sve se više zaoštravao odnos između nosilaca federalne koncepcije i dezintegracije SFRJ. Jugoslovenska opcija je sve više gubila svoju poziciju i uporište u Savezu komunista. To se vidno manifestovalo i u Srbiji.
Tako je to išlo sve do 28. novembra, datuma kada sam očekivao najavljene demonstracije. Bio sam u Izvršnom veću kada mi se iz Skoplja javio Ivan Ginovski, republički sekretar, da Xevdet traži pomoć milicije od njih. Pitam: “Šta je tražio od tebe?” Rekao je: “Ne znam, nemam pojma. Ja te obaveštavam i pitam šta da radim”. Ja kažem: “Nemoj ti ništa da mu daješ. Ako mu treba milicija, neka traži od mene”. I pozovem Xevdeta i pitam: “Je li, šta je to dole?” Odgovara: “Ovi su se nešto pobunili”. Pitam da li mu treba milicija, kaže da ne treba. “Ako ti treba, ti traži. Što si tražio miliciju od Skoplja?” Kaže: “Pa, bliži su mi”. Rekoh: “Ja sam tebi najbliži za to!”
Čim sam saznao informaciju od Ginovskog, dao sam nalog za mobilizaciju milicije za upotrebu na Kosovu i poslao ih bez znanja Xevdeta. Za komandire milicije odredio sam ljude koji su bili na Kosovu i koji su ga dobro poznavali. Rekao sam im: “Slušajte, da se odmah javite Xevdetu dole. On nijednog momenta ne treba da oseti da vi radite nešto na svoju ruku, ali vi imate da radite onako kako pravila nalažu!” Oni su hitno otišli na Kosovo. Tražio sam od SUP Vojvodine da mi daju potrebne jedinice milicije sa kojima sam blokirao saobraćaj na putu Beograd - Priština i najvećom brzinom sam slao nove milicijske jedinice iz Srbije na Kosovo. Obavestio sam CK SKS o tome. Oni nisu reagovali. Latinka nije htela uopšte da razgovara sa mnom. Ja sam obavestio Nikolu LJubičića i rekao sam mu šta se na Kosovu dešava. Drug Tito je naredio da krene tenkovska divizija iz Skoplja prema Prištini. Ta jedinica je došla do Đeneral Jankovića i tu stala.

DEMONSTRACIJE
NEPOSREDNO posle studentskih demonstracija drug Tito je išao u Toplicu. Ja sam obezbeđivao taj put. Došli su Kosovci kod Tita. Sastanak je bio u Prokuplju. Bili su, između ostalih, Fadilj Hoxa, Ali Šukrija i drugi. Tada sam ih obavestio da se kod njih za 28. novembar spremaju demonstracije. Fadilj Hoxa se naljutio i rekao je: “Šta ti pričaš? Kakve demonstracije!” Kažem: “Ja ti kažem da će da budu prave pravcate demonstracije”. A on je bio sve nervozniji i na kraju sam mu rekao ljutito: “Pitaj ti tvog sekretara. On će ti sve objasniti”. On me je tužio kod Tita rekavši mu za naš razgovor. U stvari, ne znam šta mu je sve napričao. Mene drug Tito sutradan pozove kod njega u šest sati uveče. Tito me je pitao: “Šta je bilo sa tim Šiptarima? Kazao sam mu šta sam njima rekao. “Jesi li im sve to kazao?”, a ja rekoh: “Jesam”. Kaže: “Ako si im rekao.”
(Nastavlja se)