Kardelj uvodi cenzuru

MI smo sa milicijom privremeno zaposeli ulice oko nekoliko fakulteta, Rektorata Univerziteta, i nismo im dali da izlaze na ulicu, ali poštujući slobodu Univerziteta, nismo ulazili unutra. Oni su davali dozvole političkim oponentima, ljudima kriminalističke prošlosti, obaveštajcima zapadnih ambasada da mogu da uđu na fakultete, osim onima iz naše političke strukture i policije. Mi smo imali dosta studenata koje smo do tada primili na rad u Udbu i oni su mogli da uđu na fakultet kao studenti, što smo koristili za dobijanje informacija.
Animatori i rukovodioci ovih demonstracija bili su povezani sa Međunarodnom studentskom organizacijom koja je rukovodila demonstracijama studenata u Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama. Tu se radikalizovao jedan broj rukovodilaca studenskih demonstracija koji nisu ni bili redovni studenti. Pošto sam bio obavešten o namerama, imao sam informacije da se spremaju da ruše, zbog čega nisam dozvolio da se demonstrira po Beogradu. Bojao sam se posledica koje mogu da nastanu. Zbog toga smo blokirali fakultete i Rektorat i sprečili izlazak na ulicu. Bili su zalepljeni plakati političke sadržine na Rektoratu i fakultetima. Unutra su danonoćno zasedali, a organizovano su im donosili hranu i druge potrepštine. Tu je bilo i fiksanja drogama, što smo kasnije ustanovili. Najortodoksnija je bila grupa studenata filozofskih fakulteta u zgradi Univerziteta.

KOMUNISTI - PASIVNI
RUKOVODIOCI studentskih demonstracija su pozvali radnike da im se pridruže. Javio sam Šanetu, koji je bio predsednik Sindikata Jugoslavije, da on pozove radnike da ne izlaze na ulicu. Oni su na svaki način pokušavali da preko nereda na ulici rešavaju svoje zahteve. Šane se odmah, preko Radio Beograda obratio radnicima sa zahtevom sindikata da se ne mešaju u studentske nemire. Kad se sve nekako stabilizovalo, ja sam i dalje držao blokadu ulica oko Univerziteta. Onda su oni bili dobili eksploziv kod Izdavačkog preduzeća "Kultura" i noću ga aktivirali. Morao sam da reagujem. Pratili smo njihove sastanke, koje su držali i to stvarno nije imalo više veze ni sa čim. Imalo je tu određenih zahteva za koje se trebalo boriti i koje je trebalo uvažavati i prihvatiti, ali ne i način na koji se to radilo.
CK Srbije je bio veoma pasivan. Nije hteo da se meša u ovaj konflikt društva i studenata. Onda su počeli vrlo često da zasedaju, donosili odluke koje se međusobno potiru i slično. Preko CK Srbije studenti su izdejstvovali da ih primi tadašnji predsednik Izvršnog veća Đurica Jojkić. On je prihvatio sastanak i primio tu studentsku delegaciju. Na sastanku su bili rektor i prorektor Univerziteta. Kada sam stigao na sastanak studenti su diktirali svoje zahteve. Đurica Jojkić kaže da je to vrlo ozbiljna stvar i da sve to mora temeljno da se prouči.
Studenti su se dobro organizovali i mislili su da vlast mora da popusti pred njihovim zahtevima. Pošto je video da je CK Srbije pasivan, da u Skupštini Srbije imaju izvesno razumevanje, Jojkić nije imao veći manevarski prostor. Ja sam na sastanku reagovao dosta oštro pošto sam imao ozbiljne podatke za većinu tih studenata, za koje se odgovara prema zakonima zemlje. Đurica je smirivao situaciju i rekao mi je, posle, da je bolje da ne dolazim, već da delegiram nekog drugog.

NEMA ŽRTVE
ODRŽAN je sastanak u Gradskom komitetu. Tu je bio Mijalko Todorović i dosta drugih visokih funkcionera. Ja sam došao sa Nikolom Bugarčićem i oni su tražili da mi učinimo "neku žrtvu", odnosno da smenimo nekoga od vodećih ljudi iz policije. Rekao sam da mi ne možemo nikoga da žrtvujemo. Jednoga policajca smo smenili što nije hteo da izvrši naređenje, a inače, šta to znači da ide preko policije na kompromise sa njima. Oni ističu političke zahteve. Ko da ide na kompromis? Policija radi svoj posao na osnovu postojećeg zakona. Vi tražite političko rešenje, ali mimo Službe unutrašnjih poslova. Tražili su smenu Nikole Bugarčića, što sam ja kategorički odbio.
Kada smo došli Nikola i ja, Pera Stabmolić mi je rekao da sednem pored njega. Kaže:
- Ne daj ti Nikolu. Oni traže da se Nikola žrtvuje.
Kad su oni izašli sa tim predlozima, rekao sam:
- Šta vi hoćete? Minirali su noćas po Beogradu. Služba, ako radi po zakonu, mora da izvrši hapšenje počinilaca.
Uzeo sam beskompromisno u zaštitu Nikolu. Pitao sam:
- Kakve kompromise mi treba da pravimo i s kim? Treba da pregovaramo sa propalim studentima iz Crne Gore i Hercegovine koji godinama na račun Srbije studiraju po Beogradu i predstavljaju najveći problem u studentskoj organizaciji.

U stvari, Vlada Mijanović i još nekoliko Crnogoraca i Hercegovaca bili su organizatori i predvodnici ovih studentskih demonstracija. NJih je podržao i jedan broj profesora sa ovih područja, tako da je bio u pitanju crnogorsko-hercegovački lobi na Beogradskom univerzitetu, koji je bio veoma jak. Srpsko rukovodstvo se bilo isprepadalo od studentskih demonstracija i njihovih zahteva. Video sam da rukovodstvo Srbije i Jugoslavije vodi računa samo o svojoj koži i da su pokušali ceo problem da prebace na Sekretarijat unutrašnjih poslova, kao da su se studenti bunili zbog policije, a ne politike.

PROFESORI UZ STUDENTE
UMEŠAO se i CK SK Jugoslavije i organizovao sastanak. Pozvan sam na taj sastanak i otišao sam zajedno sa Stevom Doronjskim. Doronjski se u prvo vreme malo emotivno držao oko studentskih demonstracija. Kada sam ušao na taj sastanak, Krdelj je rekao:
- Dođi, sedi ovde pored mene.
Ja sam ga obavestio šta se dešava po ulicama Beograda, koje su parole i zahteve istakli studenti i šta sam ja preduzeo. Kad su na sastanku počeli da govore kako ne mogu da spreče da informacije idu u novine, Kardelj je rekao:
- Hoću cenzuru! Pravu pravcatu cenzuru! Ko kaže da ne može?
Na tom sastanku Sekretarijat unutrašnjih poslova je dobio podršku za sve aktivnosti koje je dotle bio preduzeo. Mi smo i dalje zadržali miliciju oko Rektorata Univerziteta, Filozofskog, Pravnog i nekih drugih fakulteta. Studenti su unutra mogli da drže kakve god hoće sastanke i da rade i govore šta god hoće, ali nisu mogli da grupno izađu na ulicu i demonstriraju po gradu.
Na Filozofskom fakultetu bilo je nekoliko profesora koji su podržavali i animirali studentski bunt. To su bili Mićunović, Tadić, Mihailo Marković, koji je bio najiskusniji među njima i sve ih pokrivao na određen način. To su, inače, bili sposobni ljudi. Mićunović je iza sebe imao Goli otok, ali i brzu i potpunu rehabilitaciju iza koje je stajala politika. LJuba Tadić je imao svoje nerešene crnogorske račune još iz vremena rata. Mihailo Marković je bio inspirator i nosilac ideja kako da se studenti organizuju u jedan pokret sa jasnim političkim programom, ali je imao vrlo loše saradnike, koji su se sa njim pokrivali i vodili svoju ličnu akciju i politiku. Oni su slali studente na razne specijalizacije.

ŠTA KAŽE TITO
TO sa studentima je trajalo oko nedelju dana. Tito je u to vreme bio na Brionima. Kad se vratio u Beogard, zvao me je da dođem kod njega i referišem šta se to u Beogradu i na Univerzitetu dešava. Rekao sam:
- Druže Tito, ja ću da vam iznesem kakve parole oni plasiraju, koje zahteve podnose, šta pričaju, pa vi sami zaključite.
Kad sam mu izneo ceo istorijat događaja, držanje pojedinih rukovodstava i rukovodilaca i još neke druge informacije, on je rekao:
- U redu! Dobro si ti to uradio. Da nisi to uradio, ti bi bio odgovoran za to.
(NASTAVLJA SE)